Ljudi "paraziti" i ljudi "domaćini"

Unutar nas postoji „arena“ u kojoj se vodi večita borba. Frojd je tu borbu suprotnih sila u nama nazivao „psihodinamika“. Naše ponašanje je rezultat te borbe, ishod konflikta unutar nas samih.

Podeli
Foto: Thinkstock / ilustracija
Foto: Thinkstock / ilustracija

Piše: Psihoterapeut Nebojša Jovanović

Izvor: Danas.rs

Jedan od naših ključnih unutrašnjih konflikata je između potrebe da budemo odrasli, samostalni, da „živimo na svoj račun“ i preuzmemo odgovornost za sopstveni život, i potrebe da se okačimo o drugoga, da ne odrastemo, na neki način ostanemo deca i živimo na tuđ račun. Da „parazitiramo“. Iako svaki čovek ima i jednu i drugu potrebu, ishod konflikta nije kod svakoga isti. Neki ljudi više naginju prema samostalnosti, dok kod drugih pobeđuje potreba da ostanu zavisni i žive na račun drugoga. Da bi „paraziti“ mogli da produženo egzistiraju kao zavisne osobe, potrebni su im „domaćini“, ljudi koji su skloni tome da dozvoljavaju drugima da se kače o njih. Kako i zašto neki ljudi postaju „paraziti“ ili „domaćini“ pokušaću da razjasnim u ovom tekstu.

Da bi „paraziti“ mogli da produženo egzistiraju kao zavisne osobe, potrebni su im „domaćini“, ljudi koji su skloni tome da dozvoljavaju drugima da se kače o njih.

Od parazita do odrasle jedinke

Svi se mi rađamo kao slatki mali paraziti -„bebe“. Tako je i u životinjskom svetu, i to je zdravo i normalno. Beba je potpuno zavisna od drugoga, ništa ne radi, sve dobija od svojih „domaćina“- roditelja. Onda se vremenom razvija, postaje samostalnija, sve više toga može i sama i čak uživa u tome što osvaja samostalnost, postaje „već veliki dečko ili devojčica“. Tako to ide ako se stvari odvijaju normalno. Kad odraste, postaje spremna i sposobna da nekom svom detetu bude „domaćin“, da se stara o nekom novopridošlom slatkom malom parazitu. Međutim, ako se ne razvijaju kako treba, neki ljudi ostaju sa izraženom potrebom da budu odrasla deca i da, kad im vreme nije, nastave da parazitiraju na neki način na drugoj odrasloj osobi. Drugi, pak, razvijaju potrebu da budu domaćini odraslim parazitima, da odraslim osobama izigravaju roditelje. Tako nastaju „simbioze“ u vezama odraslih ljudi.

Iako postoji kontinuum u izraženosti jedne ili druge potrebe, mislim da se ljudi prema sklonostima koje pokazuju u međuljudskim odnosima, u načinima „voljenja“, mogu grubo podeliti u tri grupe. „Ljude parazite“, „Ljude domaćine“, i „Ljude sposobne za uzajamnost“. Ova treća grupa je malena, pa se njeni pripadnici mogu smatrati nekakvom retkošću, nekom mutacijom ljudskog roda u pravcu zrele sposobnosti za ljubav. Rekoh da je ta podela veoma gruba. Većina pripadnika dve pomenute velike grupe nije ekstremna, ne pokazuje baš izrazite sklonosti grupe kojoj pripadaju, ali, ako ih malo bolje upoznate, i ako umete da prepoznate te sklonosti, videćete da naginju tome da budu „paraziti“, oni koji se kače i koriste druge, ili „domaćini“, oni koji kače parazite za sebe, puštaju ih da egzistiraju na njima. To važi i za roditelje. Neki prezaštićuju decu, prave parazite od njih, ometajući ih tako u odrastanju, dok drugi postaju deca svojoj deci, okrećući uloge i pretvarajući sopstvenu decu u roditelje svojih roditelja.

Simbioze

U biologiji je poznat izraz simbioza - međusobno dejstvo dve različite vrste organizama koje žive u bliskoj zajednici dug vremenski period, uspostavljena zbog koristi barem jednog od njih.

U simbiozi veći od organizama je obično domaćin, a drugi je parazit ili mutualist. Pojam simbioza se nekada vezuje samo za dejstvo među organizmima u kojem oba imaju koristi, međutim simbioza ima šire značenje. Vrste odnosa u simbiozi u zavisnosti od korisnosti zajednice po organizme koji je čine mogu biti:

· Parazitizam - jedan organizam ima koristi, a drugi štetu

· Komensalizam - jedan organizam ima koristi, a drugi nema ni koristi, ni štete

· Mutualizam - dejstvo među organizmima koje je povoljno za oboje

Samo u odnosima između ljudi može da postoji i vrsta odnosa u kojem oba organizma imaju štetu. Psihoanalitičari to nazivaju patološka simbioza. Nije lako razumeti zašto ljudi žive u odnosima koji su obostrano štetni.

Neurotična korist od sopstvene štete

U odnosima između ljudi, međutim, može da postoji i vrsta odnosa u kojem oba organizma imaju štetu. Psihoanalitičari to nazivaju patološka simbioza. Nije lako razumeti zašto ljudi žive u odnosima koji su obostrano štetni. Friojd, (a kasnije i drugi psihoanalitičari), je to objašnjavao pojmom neurotična korist ili “sekundarna dobit”. Dakle, prava korist od ljudskog odnosa bi bila ta da se obe osobe u tom odnosu razvijaju, aktualizuju, postaju samostalnije i zrelije. Neurotična korist iz simbiotičkih odnosa, koja je uglavnom nesvesna, je u tome da se osobe ne razvijaju, da se igraju igrica zavisnosti, odžavaju postojeće stanje, i tako zadovoljavaju svoje neurotične potrebe. Umesto odnosa uzajamnosti kroz koji bi se obe osobe razvijale i pomagale jedna drugoj u tome, patološko simbiotični odnos ima funkciju da oba partnera zadovoljavaju kroz njega neurotične, detinjaste potrebe, i time ne sazrevaju. Mada mogu izgledati vrlo sposobno, i ljudi “domaćini” su nezreli jer odnose zasnivaju na tome da partnera ili decu podstiču da ostanu vezani za njih na nezreo način. Kakva je psihodinamika parazita i domaćina, šta se to dešava u njima što ih usmerava ka tom obliku egzistencije?

Psihodinamika parazita

Ljudi paraziti su velika deca. Deca su sebična i egocentrična. Ona tek treba da se nauče davanju i uzajamnosti kroz vaspitanje i odrastanje. Kad su deca mala usmerena su samo na primanje, osećaju da ceo svet treba da se okreće oko njih, da su njihove potrebe najvažnije. Kad nešto ne dobiju bune se, plaču, besne…roditelji ih polako uče da ne može sve da bude po njihovom, da nešto treba i da daju…U normalnom razvoju, deca razvijaju zahvalnost prema roditeljima, žele da i ona nešto učine za voljene roditelje, da vežu pertle, nauče da kake na nošu, da “budu dobri”, obraduju roditelje nečim…da uče, budu dobri đaci…I tako se uče uzajamnosti koja je osnovni kvalitet zrelih ljudskih odnosa. Neka deca, nažalost, to nikada ne nauče i ostaju i kao odrasli ljudi usmereni na to šta će da prime, bez osećaja da treba nešto i da daju. Tako se razvijaju sebični ljudi. Postoje brojni razlozi zbog kojih neko postane veliko sebično dete-parazit. Mogli bi se svesti na dva ključna razloga - manjak i višak roditeljske brige.

Ljudi koji kao deca nisu dobili dovoljno ljubavi, brige, nege…često osećaju da im je život nešto dužan i da imaju pravo na to da im život nadoknadi ono što im nisu dali roditelji, pa tu nadoknadu traže u odnosima sa drugim ljudima. Oni su kao “nedosisane” bebe koje idu kroz svet “žedni ljubavi i pažnje, brige, negovanja, primanja…” tražeći bolje “domaćine”. Pri tome razvijaju brojne veštine privlačenja domaćina i veštine održavanja takvog odnosa. Tu su razne manipulacije slabošću, “zaštiti me” poruke, “vidi me kako sam mali i sladak” poruke, “niko te neće tako voleti kao ja” poruke za domaćina (neću te nikad ostaviti jer sam toliko vezan za tebe, zavisan)…”propašću ako me ostaviš, pa ćeš biti kriv”…Frojd je to nazivao “Oralna struktura ličnosti”.

Deca koja su dobijala previše brige, pažnje, prezaštićivanja, oko kojih su se roditelji okretali kao sateliti, razvijaju osećaj da su “veličine” i da je normalno da se sve vrti oko njih. Kao odrasli, oni mogu biti vredni i uspešni, ali i dalje očekuju da su drugi dužni da im se podređuju, da se okreću oko njih kao planete oko sunca, da se odriču sopstvenih potreba zarad njihove karijere, uspeha…

Mogli bismo da kažemo da postoje dva tipa parazita, lenji (“oralci”) i vredni paraziti (narcisi). Ono što odlikuje i jedne i druge je osećaj da su drugi ljudi dužni da im daju bez uzvraćanja, da im to pripada, da su sebični i ne osećaju zahvalnosti. Upravo taj nedostatak zahvalnosti, vrednovanja onoga što dobijaju, čini srž njihovog problema.

Čovek koji ne shvata vrednost onoga što dobija zapravo ništa i ne dobija, jer ono što mu drugi daju za njega nije vredno, podrazumeva se, ne proizvodi osećaj zahvalnosti. Nezahvalni ljudi su najsiromašniji. Pošto ne osećaju da imaju na čemu da budu zahvalni, oni ne osećaju da su išta vredno i dobili, pa time da išta vredno i imaju. Zato se osećaju praznima. Prazni ljudi su “večito gladni”, neispunjeni i traže nešto da ih ispuni, zavide drugima, pa imaju potrebu da ih obezvrede. Obezvređujući druge kako se ne bi osećali manje vrednima od njih, postaju još siromašniji jer ne mogu da dobijaju i uče od ljudi koje bi inače cenili kad ih ne bi degradirali. Sebičnost nije ljubav prema sebi. Naprotiv, sebičnost je suprotnost ljubavi prema sebi. Sebična osoba ne voli sebe previše, već premalo. Da voli sebe razvijala bi se, sazrevala, aktualizovala kroz ispunjavajuće uzajamne odnose sa ljudima. Čini se da ona previše brine o sebi, a zapravo, samo bezuspešno pokušava da prikrije i kompenzuje svoj neuspeh u vođenju računa o razvoju sopstvene ličnosti.

Vredni paraziti ulažu u sebe, svoju karijeru, imidž, uspeh…pri tome osećajući da ulaganjem u sebe zadužuju druge, da drugi treba da im budu zahvalni za njihovo ulaganje u sebe, da im se dive, podržavaju ih bez razmene, da se okreću oko njihove orbite i žive za njihovu veličinu. Da su im to dužni. To njihovo osećanje je pravi mamac za ljude domaćine.

Psihodinamika domaćina

Ljudi domaćini takođe ne vole sebe i sebični su na drugačiji način. Uglavnom ih pokreću osećanje krivice i „alavost na dobrotu“, osećaj da jedino kroz ekstremnu nesebičnost stiču vrednost, da je ljubav prema sebi isto što i sebičnost. Oni se žrtvuju, ne traže ništa za sebe, sve bi da daju. Pri tome davanje vide kao vrednost ličnosti. Zar nije to agresivno i degradirajuće prema onima kojima daju? Ako je vrednost ličnosti u davanju, onda su oni vredne ličnosti, a oni kojima daju i od kojih ništa ne uzimaju su bezvredne ličnosti. Ako je vrednost i primanje, ako činite drugoga zadovoljnim kad primate od njega, kad cenite ono što vam daje, zar preterano nesebični ljudi ne uskraćuju partnere za osećaj vrednosti i uživanja u davanju? To je posebna vrsta sebičnosti koja nije tako lako uočljiva.

Neurotično nesebični ljudi su često zbunjeni i razočarani svojim odnosima. Umesto očekivane zahvalnosti, od dece kojoj se „nesebično daju ne očekujući ništa za sebe“ (pri tome se ponose što sebe ne smatraju važnima) dobijaju ljutitu, zbunjenu i nesigurnu decu, uplašenu da li će ispuniti roditeljska očekivanja, da li će „opravdati toliku žrtvu“. Umesto osećaja voljenosti deca imaju osećaj opterećenosti, zaduženosti jer su dobila nešto što nisu tražila. Često razvijaju i osećaj krivice za život neurotično „nesebičnog“ roditelja, za njegovu premorenost, depresivnost, razočaranost. Ako je uspeh deteta nešto što očekuje neurotično nesebičan roditelj, onda dete postaje zaduženo da „ispuni smisao života“ roditelja koji se odrekao sopstvenog života. Na taj način se „nesebično davanje“ žestoko naplati.

Slično je i u partnerskim vezama. „Domaćin“ podržava zavisnost parazita. On je neophodan, bez njega bi „parazit“ propao ili umro, jer je nesposobna jedinka. „Od blata bi ga pravio“ kada bi mu uskratio svoje usluge „domaćina“. Oni koji su „domaćini“ vrednih parazita, koji „na njihovim leđima“ razvijaju svoje karijere (pri tome očekujući da će oni sa njima podeliti uspeh, da će učestvovati u njihovoj „veličini“, kao „ljudi iz senke“) uglavnom bivaju razočarani. Kada dostignu uspeh, domaćini im više ne imponuju, pa traže nekoga ko odgovara njihovom novom statusu. Nije redak primer da se jedan partner podređivao razvoju karijere drugoga, da je pri tome potpuno nesebično zapostavljao sebe. I, kad je onaj podsticani dostigao što je hteo, on nađe boljeg, prestižnijeg partnera.

Ljudi često brkaju ljubav prema sebi sa sebičnošću. Kao da je voleti sebe zapravo sebično, a voleti druge nesebično. Bez ljubavi prema sebi se ne može voleti drugi. Bez ljubavi prema drugima čovek ne može voleti sebe. Odstupanja od uzajamnosti u odnosima odraslih ljudi uvek dovode do nekog poremećaja odnosa. U odnosima roditelj-dete se taj odnos uzajamnosti postepeno razvija i roditelj ga treba podsticati kada je dete sposobno, zavisno od uzrasta, da uzvrati na onaj način koji odgovara njegovim uzrasnim kapacitetima. Ovo je vreme produženog odrastanja, čemu pogoduju previše popustljivi vaspitni stilovi, društveni uslovi koji otežavaju zapošljavanje i osamostaljivanje... No, uprkos tome, razmislite o svom kapacitetu za uzajamnost u odnosima kako ne biste gradili odnose koji su na obostranu štetu. Taj oblik odnosa ne postoji u prirodi, svojstven je samo čoveku jer samo čovek može da gradi obostrano štetne odnose. Priroda to ne dozvoljava. Nama je data sloboda da činimo neprirodne stvari. Na nama je odgovornost kako ćemo koristiti tu slobodu.

Mentalno zdravlje

Šta je zavisnost od seksa?

Holivudski producent Harvi Vajnštajn, optužen za seksualno uznemiravanje više desetina žena i nekoliko slučajeva silovanja, navodno je na lečenju od zavisnosti od seksa. Terapeuti objašnjavaju o kakvom poremećaju je reč i da li je Vajnštajn na pravom mestu.

Mentalno zdravlje utorak 17.10. 10:03 Komentara: 11

Kako dolazak jeseni i radno mesto utiču na mentalno zdravlje

Danas je Svetski dan mentalnog zdravlja. Otkako je ustanovljen, svake godine ima drugu temu, a danas je to mentalno zdravlje na radnom mestu. Odlazak leta i dolazak jeseni, a zatim i zime, kod nekih ljudi rađaju neraspoloženje, pa čak i depresiju. Priroda nas je, kaže psiholog Predrag Đorđević, obdarila time da na promenu godišnjih doba ne reagujemo baš kao medvedi. Pogledajte prilog iz "150 minuta“.

Mentalno zdravlje utorak 10.10. 14:20 Komentara: 1
strana 1 od 29 idi na stranu