Najčešće zablude i mitovi o kanceru

Čak trećina ljudi na svetu dobije rak u nekom periodu života, pa je gotovo nemoguće pronaći osobu koja nije imala makar posredan dodir sa ovom bolešću.

Kao sveprisutni potsetnik naše smrtnosti, kancer nas plaši do tačke kada se svaka rasprava o njemu izbegava, a u opisivanju istog koriste eufemizmi.

Kada se o nečemu tako rasprostranjenom ćuti, onda raste broj dezinformacija i mitova, koji nekada mogu biti fatalni za obolelog.

Predstavljamo vam nekoliko najčešćih i najopasnijih.

Broj obolelih od raka raste

Ova tvrdnja je tačna, ali se često zloupotrebljava kao dokaz da je naš svet sve više kancerogen.

Naime, najveći rizik od dobijanja raka je starenje, a pošto živimo sve duže, ne čudi što je broj slučajeva sve veći.

Ipak, i stopa preživljavanja kancera takođe je povećana, zbog bolje dijagnostike i tretmana.

Ajkule ne dobijaju rak

radcarper / Flickr.com

Ovaj mit urezan je tako duboko u svest javnosti, da gotovo nema načina da se izbriše. Glas o navodno dobrom imunitetu ajkula, nažalost vodi ka njihovom istrebljenju, jer je povećan lov na ove drevne životinje i to zbog njihove navodno lekovite hrskavice.

Međutim, lekari kažu da od nje nema nikakve koristi.

Takođe, sama premisa je netačna, budući da ajkule dobijaju rak, kao i svi složeni višećelijski organizmi, od pasa do slonova.

Mit da “ajkule ne dobijaju rak” popularizovana je 1992. u knjizi dr Vilijama Lejna. Procenjuje se da se populacija ajkula smanjila za 80 odsto u poslednjih deset godina, kako bi se napravila potpuno beskorisna pilula. Pritom je dr Lejn još davno investirao u taj biznis.

Kancer je moderna bolest

Egipatski lekari zabeležili su slučaj raka dojke između 1500. i 3000. godine pre nove ere.

Do 400. godine pre Hrista, grčki lekar Hipokrat napravio je razliku između benignih i malignih tumora. Tadašnji naučnici nazvali su ih kancerom, jer su primetili da grupe tumora podsećaju na noge krabe.

Kancer je zaista drevna bolest i verovatno postoji koliko i višećelijski organizmi.

Radioterapija i hemioterapija su otrovi

IndyDina with Mr. Wonderful / Flickr.com

Jesu. I radioterapija i hemioterapija oštećuju DNK. Ćelije tumora su mutanti i iako se razmnožavaju, mogu da se oštete i teže se regenerišu, nego što je to slučaj sa okolnim telom.

Zato planirana radioterapija može da ubije ćelije tumora, a da poštedi najveći deo zdravog tkiva i organa.

Hemoterapija cilja ćelije koje se brzo dele, poput kancerogenih. Kolateralnu štetu predstavljaju normalne ćelije organizma koje se takođe brzo dele, kao što su ćelije koštane srži i folikule dlake.

Cilj obe terapije je da ubije ćelije tumora, ali naravno imaju i neželjena dejstva.

Postoji lek, ali ga farmaceutska industrija krije

Vera u “skrivanje” leka protiv kancera je iznenađujuće rasprostranjena.

Ipak, pre nego što se celokupna farmaceutska industrija optuži za strašnu zaveru, treba znati kako se kancer razvija.

Njega izaziva nekontrolisano deljenje mutiranih ćelija koje mogu naseliti zdravo tkivo ili putovati kroz telo u procesu koji se naziva metastaza.

Pošto kancer može nastati od praktično bilo koje mutacije ćelija, postoji i veliki broj maligniteta, od kojih neki dobro reaguju na operacije, neki na radioterapiju, a neki na hemioterapiju.

Neki tumori previše napreduju, da bi se mogli izlečiti, ali se mogu držati pod kontrolom.

Međutim, prognoze i preživljavanje ove bolesti u zavisi od mnogih faktora – brzine rasta tumora, roka uspostavljanja dijagnoze i njihove dostupnosti.

Rak kože i rak dojke, na primer, obično imaju dobru prognozu. Drugi turmori mnogo brže rastu ili se simptomi jave tek kad je uznapredovao toliko da ga je mnogo teže lečiti.

Kako bi sve bilo još složenije, svaki kancer je jedinstven, jer predstavlja mutacije ćelija samog pacijenta.

U skladu s tim, ideja o jednom “magičnom metku” koji može da “ubije” sve vrste raka, treba da se posmatra s velikom rezervom.

Da farmaceutska industrija ima tajnu leka za rak, onda sigurno njihovi čelnici nikada ne bi umirali od te bolesti.

Uz to, u današnje vreme, tako veliku tajnu nemoguće je čuvati tako dugo, bez obzira na to koliko su kompanije neetične.

Na posletku, ono što najviše podriva teoriju o skrivenom leku je pitanje: Ako farmaceutske kompanije zaista imaju lek za rak, zašto ga ne bi prodavale?

Kancer može biti izlečen uz pomoć...

Patrik Svejzi (Foto: Beta)

Spektar navodnih lekova za rak je ogroman, a proizvodi su obično “prirodni” i do njih se lako dolazi – na primer, seme kajsije, soda bikarbona i slično iako njihova efikasnost u lečenju nikad nije dokazana.

Egzotične kombinacije svega od biljaka do vitamina prodaju se kao potencijalni lekovi, ali za to ne postoje nikakvi dokazi.

Neki kažu i da magneti leče kancer, ali istraživanje o takvoj terapiji pokazuje da su takva statička polja biološki inertna i da nemaju nikakvog efekta.

Pokojni Patrik Svejzi, koji je umro od raka pankreasa 2009. možda je i najbolje objasnio tu situaciju: “Ako bi iko imao taj lek, kao što se tako mnogo ljudi kune da ima, bio bi veoma bogat i veoma poznat. Ako to nije, neka ućuti”.