B92.net GOAT – Bata

Međutim, sudbina je tako htela, a spona između sferičnih oblika i arhipelag-države opstaje.

Magelan je pokazao da Zemlja nije ploča koju na svojim leđima drži ogromna kornjača, a četiri veka nakon sudbonosnog putovanja oko sveta upravo je na Filipinima rođen Efren Rejes.

Za razliku od prethodnika, Rejes se odlučio da umesto o dokazivanju oblosti istu upotrebi u igri bilijara. Osam ili devet malih Zemalja koje treba smestiti u šest rupa, to je bio životni poziv popularnog "Bate", što u prevodu znači dete.

Nadimak je dobio ne zbog toga što je mlad počeo da igra bilijar, već da bi se razlikovao od imenjaka i starijeg igrača. Tokom karijere će ga zvati i "Mađioničar", ali, kao i njegovo ime, taj nadimak je bio zauzet. Stoga je "Bata" ostalo ono što ga je razlikovalo.

Međutim, o tome kasnije. Naša priča počinje sa "Koka-Kolom".

Rođen u Pampangi 1954, na severu zemlje, sa pet godina se seli u Manilu. Kao peto od devetoro dece, Rejes je živeo u siromašnoj porodici u trošnoj kući bez struje i vode. Stoga su njegovi roditelji odlučili da ga pošalju kod ujaka u prestonicu.

Tamo je radio u njegovoj bilijar sali kao pomoćnik, a prve udarce odigrao je dok je stajao na gajbi "Koka-Kole", jer nije bio dovoljno visok da dohvati sto.

Svaki novi udarac zahtevao je i pomeranje ispražnjene gajbe na onu stranu stola sa koje planira sledeći potez. Dva sata ujutru i dva sata uveče, svakog dana. Sati provedeni u čišćenju stolova i posmatranju tuđih grešaka bili su presudni u formiranju Rejesa kao igrača. Ujakova sala je bila njegova spavaća soba. Noću bi spavao na stolu, a kada dođe jutro, ukoliko bi želeo da odspava još malo, preselio bi se ispod istog.

Upravo je tu zaradio svoj prvi nadimak, na mestu gde je sa ushićenjem gledao kako se igrači kreću oko stola. Nije ga samo to ezgaltiralo, već i razmena novca nakon završene partije.

Sa devet godina odigrao je prvi meč u pare, a sa 12 bio jedan od najboljih igrača u Manili. Na turniru je osvojio nagradu za prvo mesto od 100 dolara. Deset je ostavio za sebe, a ostatak poslao porodici.

To je postala njegova dnevna rutina. Škola, pa trk na bilijar zbog kog je domaći često ispaštao. Drugari bi ga čekali da se vrati, davali mu štap u ruke, a potom se kladili na njega.

Rasplet je bio očekivan, tri godine kasnije se ispisao iz srednje škole i posvetio bilijaru. Veći problem od odustajanja od daljeg školovanja postala je činjenica da niko više nije želeo da igra sa njim. Dok je napunio 20. postao je toliko "ozloglašen", da se niko nije usuđivao da mu izađe na crtu.

Rejes je shvatio da Filipini postaju premala bara za njega, te se uskoro obreo na turnirima po Aziji. Navodno je imao i listu, poput one Jagamija Lajta u "Beležnici smrti". Samo, Rejes nije imao Šinigamija koji bi usmrtio onog čije bi ime upisao u nju.

Umesto nje, beležio je imena najboljih svetskih igrača i uredno ih precrtavao kada bi slavio u duelu sa njima. Uskoro se za njega pročulo dalje od Manile, te je bio pred novim problemom. Mnogo poznatija imena od onih iz domovine su ga izbegavala.

Meè sa predsednicom Filipina Glorijom Arojo Foto: Profimedia

Te 1985. na turniru u Hjustonu se pojavio igrač po imenu Cezar Morales koji je sa lakoćom slavio protiv svakog protivnika nesvesnog šta mu se desilo. Na kraju je Morales pokupio 81 hiljadu dolara nagradnog fonda i vratio se na Filipine.

Tek tada je Amerikancima sinulo da su Efren Rejes i Cezar Morales ista osoba. Zapravo nisu, Morales je Rejesov najbolji drug koji je njegovo ime upotrebio kako bi neopažen igrao u Hjustonu.

Štaviše, toliko su bili u neznanju da su počeli da diskutuju o tome ko je najbolji igrač bilijara na svetu – Rejes ili Morales.

Do 90-ih već je bio barabar sa Hose Parikom i Fraciskom Bustamanteom, deo filipinskog korifeja. Pobedom nad Nikom Varnerom u finalu US Opena sa devet kugli 1994, Rejes je postao prvi igrač van SAD kome je to pošlo za rukom. Uz to, osigurao je sebi svetsku slavu.

Samo dve godine kasnije igrao je sa Erlom Striklendom, verovatno drugim najboljim igračem svih vremena, u meču pod nazivom "Boja novca".

To nije bio njihov prvi susret, a tokom meča 1995. Rejes je odigrao, po mišljenju mnogih, najbolji udarac u istoriji bilijara. Čuveni "besmrtni Z udarac". Striklend nikada nije bio poznat po sportskom ponašanju, ali je čak i on, kao jedna od kontroverznijih ličnosti u svetu sporta, ovoga puta tapšao.

"On je najbolji svih vremena. Najsrećniji takođe. Publika ga obožava, a meni ukazuje manjak poštovanja", izjavio je američki igrač. No, vratimo se "Boji novca". Događaj u Hong Kongu je dobio ime po istoimenom filmu Martina Skorseza iz 1986. godine. Vremešni Pol Njumen koji pod svoje okrilje uzima Toma Kruza i podučava ga u bilijaru, propraćeno novčanim opkladama? Muzika za Rejesove uši.

Bata je u ta tri dana, na koliko se meč protezao, osvojio 100.000 dolara. To je najveća nagrada za pojedinačni događaj u istoriji bilijara.

Nije tajna dakle da je Rejes voleo novac, a o tome svedoče i izjave njegovih saradnika.

"Efren je loš gubitnik. Kada igra za novac, njegove oči postanu kao one kod zmije. To je njegova snaga, novac. Kao i njegovo znanje. Ponekad ne vidim gde bi mogao da odigra udarac, ali on da. Genije je."

To nije bila tajna ni među njegovim kolegama, te je najbolji nemački igrač svih vremena Ralf Suke istakao da niko sa Rejesom ne sme da se kladi.

"Najmanje tri puta tokom meča će odigrati udarac koji ja ne vidim. On je liga za sebe, najbolji je svih vremena. Ja sam mu možda i najgori protivnik jer ga izbacim iz ritma, igram po pravilima. Volim da igram sa njim, ali nikada ne bih ukoliko to uključuje opkladu. Niko ne bi, jedino ako bi im dao prednost."

U bilijarskom rečniku to znači da ukoliko igramo meč sa devet kugli, bolji igrač bi predložio da on mora da ubaci sve dok je protivniku potrebno šest.

Srećom, Derbi Siti Klasik kao da je pravljen po njegovom liku. To nije običan turnir, već kockarski. Stoga ga tamo i obožavaju.

Aerodrom u Kentakiju je krcat dok se očekuje sletanje. Gomila stoji i čeka samo jednog igrača, onog koji je od Amerikanaca otuđio sport koji su smatrali svojim. Čovek u žutom šuškavcu izlazi, dok se nemir povećava među prisutnima.

Svi gledaju u malog čoveka kome nedostaju prednji zubi, širokog osmeha iznad čije gornje usne izbijaju prepoznatljivi brkovi. Ushićeni čovek mu prilazi i pruža telefon uz molbu da kaže nekoliko reči njegovom sinu koji na to čeka celu noć. Rejes promrmlja nešto na španskom i odlazi.

Na recepciji hotela ga pitaju za ime, a iz još uvek prisutne publike se čuje: "Samo stavite – Mađioničar".

Na Derbi Siti Klasiku igrači se manje raduju mečevima koji se završavaju do ponoći, nego kockanju koje traje od tada do sedam ujutru.

Spiker se oglašava sa pitanjem koja je sličnost između profesionalnog igrača bilijara i pice srednje veličine.

"Nijedno od to dvoje ne može da nahrani četvoročlanu porodicu", glasi odgovor. Što je donekle i istina, stoga im je kockanje i primamljivo.

Foto: Profimedia

Rejesa na mečevima uvek prati grupa vernih navijača. Kako je sam priznao, voli što je poznat, ali ne i ujutru kada ga bude dok spava.

Pristalice se dele na dve grupe – entuzijasti za bilijar i Filipinci koji ga obožavaju. Kada sletite u Manilu jedna od prvih stvari koju ćete na tamošnjem aerodromu videti jeste njegov portret.

Kada je gostovao u Aziji i Bliskom Istoku često bi ga smestili u luksuzne hotele gde veliki broj Filipinaca rade kao pomoćni radnici. Oni ga vide kao jednog od njih, čoveka koji se oslobodio siromaštva i postao poznat u svetu.

Često bi mu nakon mečeva spremali omiljenu hranu, među kojom je pržena riba i piletina sa pirinčem. Zauzvrat, odveo bi ih na karaoke gde im je plaćao pića.

Nije bio miljenik samo potlačenih već i dobar prijatelj uspešnih Filipinaca. Tokom 2003. snimao je film sa tamošnjom zvezdom Fernandom Poom juniorom, njegovim poslednjim pre predsedničke kandidature i smrti samo godinu dana kasnije.

Tokom karijere je osvojio skoro 80 titula, među kojima su četiri titule svetskog prvaka u bilijaru sa osam kugli, tri US Opena i dve Svetske lige.

Prikladno, najuspešniji je bio na Derbi Siti Klasiku, turniru koji je osvojio rekordnih 14 puta. Uz to, prvi je u istoriji koji se okitio svetskom titulom u dve različite kategorije.

Stigao je i do titule na inauguracionom Svetskom prvenstvu, kada je Filipine predstavljau u tandemu sa Franciskom "Đangom" Bustamanteom. U finalu su poraženi Erl "Biser" Striklend i Rendi "Raketa" Moris.

"Drago mi je da sam u svom životu imao priliku da vidim tri velika igrača – Majkla Džordana, Tajgera Vudsa i Efrena Rejesa", rečima Morisa.

Foto: Profimedia

Rodna država mu je uzvratila, te je za svoje uspehe odlikovan "Legijom časti", kao i drugim počastima.

Bezubi osmeh i skromno "imao sam malo sreće" nakon što je "počistio" protivnika doprinelo je tome da Rejes ne ostane upamćen samo kao najbolji i najpopularniji. Filipinac je van vrhunca svoje karijere, ali ukoliko pitate njegove kolege ko im je omiljeni igrač velike su šanse da će spomenuti upravo njegovo ime.

Penzionerske dane provodi u Pampagni, prašnjavom mestu, svestan da je bilijar njegovog vremena davno za nama. Verovatno sedi na verandi kućice u Anheles Sitiju, igrajući šah dok objašnjava protivniku zašto je karambol najuzvišenija od svih disciplina.

Na turnire ga pozivaju, iako više ne igra. Igra se promenila, o čemu svedoči podatak da je i sam Rejes podigao glas s obzirom na to da su troškovi učešća na turniru jednaki nagradi za treće mesto. Nekada je najbolji na svoje ime dobijao šestocifreni ček, danas 30.000 dolara u najboljem slučaju.

Povratak u Manilu (2019) Foto: Profimedia

Stoga Rejes dane provodi sa ženom Suzanom i porodicom. U unuci je prepoznao naslednicu, te joj je poklonio sto za bilijar. Da nastavi ono što je on započeo ili da nadmaši. Da bude najbolja svih vremena.

Do tada, usamljen na vrhu sedi Bata.

Autor: Dušan Đukanović