Džaja i dalje pamti legendarnog Rusa kog su ubili sopstveni demoni

Urugvajci su u dva navrata pokazali da za osvajanje Svetskog prvenstva nije bitan kvantitet, nego kvalitet, ali ipak nije lako poverovati da jedna reprezentacija dimenzija i brojnosti Sovjetskog Saveza nikada nije ušla ni u finale Mundijala.

Nemačka, Italija, Francuska, Španija, Engleska, sve su to poznate evropske zemlje koje su osvajale "Boginju". Govoreći o njihovim stubovima odbrane, kao iz topa ćete od mnogih ljudi čuti kako je Bekenbauer bio "Kajzer", kako su Maldini i Barezi neponovljivi.

Drugi će vas podsetiti na gol Lilijana Tirama kojim je Francuska "preživela" Hrvatsku i otišla u istoriju nakon finala protiv Brazila 1998, dok će četvrti opet reći da je Bobi Mur kao kapiten vodio Englesku do titule prvaka 1966.

I mnogi će prevideti Šesternjova, što pokazuje da se često samo uspeh kupuje po pravilu "pamti se samo prvi".

A ruski fudbaleri se uspeha na Mundijalima u reprezentativnom dresu nisu nagledali ma koliko im velika zemlja bila. Jedan od skorijih uzleta imali su na Evropskom prvenstvu 2008. kada su nošeni Andrejem Aršavinom stigli do polufinala. I to bi otprilike bilo to.

Nekada nije bilo tako. Kao što kod nas često može da se načuje ili namiriše jugonostalgija i pitanje "šta bi bilo kad bi bilo", odnosno da se Jugoslavija nije raspala, tako se verovatno oni stariji Rusi, koji sebe i dalje smatraju Sovjetima, pitaju isto kada je reč o SSSR.

Sovjetski Savez je poput nekada "Lake konjice" Mađarske bio jedan od privremenih hitova prvenstava šezdesetih godina i imao je svoje momente za pamćenje.

U njihovom središtu je bio defanzivac koji je svoju karijeru proveo u CSKA ne želeći da igra u drugom klubu. Albert Aleksejevič Šesternjov je rođen 20. juna 1941. godine u Moskvi i nosio je nadimak "Ivan Grozni".

Već od mladih dana je bilo jasno koji su dometi Šesternjova kao igrača pošto ostaje upamćen kao jedan od najmlađih debitanata u istoriji "Armejaca". Na teren je među seniore istrčao sa 17 godina i samo četiri godine kasnije postao je kapiten.

Traku je među "Armejcima" čuvao čitavih deset godina i obeležio je jednu eru kluba koji je zimus eliminisao Crvenu zvezdu iz Lige Evrope posle moskovskog okršaja.

Tom prilikom je i legenda crveno-belih Dragan Džajić dobio na poklon fotografije sa mečeva u kojima je kao reprezentativac Jugoslavije igrao protiv Lava Jašina, ali i protiv Šesternjova.

"Nemam reči koje bi opisale koliko mi znači to što me se u Moskvi i danas sećaju i to što sam dobio ovakav poklon. Ovo su veoma značajne fotografije, sa oproštaja Lava Jašina pogotovo.

Zahavljujući ovim fotografijama, setio sam se i Šesternjova, kao velikog imena ruskog fudbala. Bila mi je čast da igram protiv njega, a naravno, presrećan sam što sam dobio ovako vredan i značajan poklon", rekao je u februaru Džajić.

Dok je ’Džaja’ bio vihorni igrač u napadu, Šesternjov je bio beskompromisan u odbrani. Za reprezentaciju je odigrao ukupno 90 utakmica tokom šezdesetih i na 62 je nosio kapitensku traku. Nije davao golove za SSSR, ali mu to nije ni bio posao.

Njegov posao je bio da "čisti" svoj kazneni prostor i to je radio tako da se i danas smatra jednim od najboljih ruskih defanzivaca u istoriji.

Ipak, uspeh ne diktira samo umeće, ponekad su to jednako i sreća, ili ako želite – sudbina. A sudbina u nekim momentima nije bila previše naklonjena Šesternjovu, Rusiji i ostatku Sovjetskog Saveza.

Njegov bivši saigrač iz reprezentacije Vasili Danilov je tako prepričao jednu situaciju sa Mundijala 1966. godine kada su Rusi stigli do polufinala, što je ostalo njihov najveći uspeh sa SP do sada.

Četvrtfinale sa Mađarskom. Veče pred tu utakmicu Danilovu je prišao selektor i rekao „Dobro, Vasja, hoćeš li mirno da spavaš noćas? Gledaj, ako Ferenc Bene pogodi sutra, onda mi je žao, ali...“.

Bene je dao gol i to protiv koga – protiv Šesternjova. Jedan od najboljih ruskih igrača ga je ispustio iz vida za trenutak i Mađar je to iskoristio za pogodak.

"I to sam ga upozorio, pa sam onda i ja bio primoran da uklizavam, ali je lopta otišla do Benea i dao je gol. Sve u svemu smo preživeli i igrali dobro protiv njega. Selektor nije imao zamerki", priseća se Danilov.

Sovjeti su u tom trenutku već vodili 2:0, a Igor Čislenko i Valeri Porkujan su bili nacionalni heroji.

Koliko je nezahvalan posao igrača odbrane, Šesternjov je osetio na svojoj koži i protiv Nemaca u polufinalu.

Čislenko je izgubio loptu na sredini terena u 43. minutu, ’sevnula’ je munjevita kontra Nemaca, Šesternjov nije stigao da se vrati i pokrije, a Helmut Haler je posle dodavanja Šelingera pored Valerija Porkujana savladao Jašina za 1:0.

Kada je Bekenbauer dao drugi gol 68. minutu sa dvadesetak metara, bilo je jasno da će Nemci pobediti, tim pre što je Čislenko u 44. minutu morao iz igre.

Slaba je uteha tada u finišu bio gol Porkujana, jer je propuštena još jedna prilika da "zlatna generacija" SSSR napravi veliki iskorak i ode u finale na megdan Englezima.

Propuštena je i prilika za Šesternjova da dobije veće priznanje u svetu fudbala. Ovo polufinale je bilo kulminacija generacije sovjetskih igrača koja je počela da se izdiže pedesetih godina.

Tada su Sovjeti osvojili Olimpijske igre pobedivši našu reprezentaciju Jugoslavije 1:0 u finalu 1956. Dve godine kasnije su igrali svoj prvi Mundijal u Švedskoj i u grupi sa Engleskom, Brazilom i Austrijom sakupili tri boda i ispali u četvrtfinalu od Švedske.

Već 1960. godine osvojili su i Evropsko prvenstvo i to opet pobedom nad Jugoslavijom u finalu, a učestovali još tri puta u završnicama (1964, 1972. i onda pred raspad 1988.).

Finale Evropskog prvenstva 1968. izmaklo im je zahvaljujući Šesternjovu u situaciji koja oslikava koliko se njemu kao reprezentativcu jednostavno nije dalo.

SSSR je u Napulju igrao protiv Italije u polufinalu 5. juna 1968, a finalista je posle nerešenog rezultata i 0:0 za 120 minuta odlučen bacanjem novčića! Šesternjov je kao kapiten SSSR otišao u svlačionicu sa sudijom, Đakintom Faćetijem iz Italije i dvojicom delegata. Ruski kapiten je birao pogrešnu stranu novčića i Italijani su otišli u finale.

U finalu su pobedili Jugoslaviju, tako da je Šesternjov, iako nije želeo, jednim bacanjem novčića praktično oduzeo priliku Draganu Džajiću i ekipi da probaju da se revanširaju Sovjetima za poraze u godinama pre toga.

Pošto je Šesternjov postao reprezentativac 1961. ’zaobišla’ ga je evropska titula, a od svega su mu ostala samo lična priznanja. On je u konkurenciji za Zlatnu loptu bio četiri puta i završavao je kao 14, 11, 10. i onda 22. u izboru za igrača godine krajem šezdesetih.

U Sovjetskom Savezu je to priznanje osvojio 1970. godine, a još nekoliko puta je bio među glavnim kandidatima.

Odluka da ne ide dalje od moskovskog CSKA ga je možda koštala bolje karijere. Odluka da se prepusti alkoholu i depresiji nakon karijere koštala ga je kasnije života.

Šesternjov se prilično mlad penzionisao. U periodu kada je sa CSKA osvojio titulu, prvu posle 19 godina imao je svega 30 i već tada je rešio da završi sa aktivnim bavljenjem fudbalom.

Godinama kasnije, loše navike su dovele do ciroze jetre i nesporna legenda na travnatom terenu se 1994. u 53. godini života pretvorila u anti-junaka.

Koliko je dobro umeo da komanduje svojom odbranom, toliko nije mogao da kontroliše poriv koji ga je uzeo pod svoje i na kraju ubio.

I pored toga, kada se čuju imena Franc Bekenbauer, Bobi Mur, Bili Meknil, nepravedno je zapostaviti i ime bivšeg kapitena SSSR.

Možda se svako dete koje počne da igra fudbal potajno nada da će igrati napadača, ali je u to vreme mnogima kojima je dodeljen zadatak da igraju odbranu hteo da bude baš kao Albert Aleksejevič Šesternjov.