B92.sport intervju – Vladimir Cupara: U rukometu mora da se promeni ključno pravilo

Ljubiteljima rukometa u Srbiji dobro poznato i drago lice, budući da je godinama u samom vrhu evropskog rukometa, učesnik završnica skoro svakog EHF takmičenja koje je igrao, te sada može da se pohvali zavidnim iskustvom na oba nivoa, klupskom i reprezentativnom.

Bogata karijera vodila ga je od Voždovca i Crvene zvezde, preko najboljih timova Španije, Poljske i Mađarske, sve do sada Rumunije, a pritom nije propuštao nijedno okupljanje nacionalnog tima za koji je odigrao preko 80 utakmica.

Trenutno brani boje Dinama iz Bukurešta, gde živi sa suprugom Anom i tromesečnim sinom Milanom, što ponosno ističe kao najveći uspeh u prethodnoj 2025. godini.

Tema za razgovor je, stoga, bilo na pretek, a odmah na startu je priznao da mu je 2025. godina bila najuspešnija na ličnom, porodičnom, a onda i igračkom planu.

"Obzirom na prinovu u porodici, da, svakako jeste. Bogu hvala na svemu, došao nam je Milan, Ana i ja smo postali roditelji, da ne kažem ‘ostvarili smo se kao roditelji’ pošto to mrzim kada čujem. Stvarno uživam u toj ulozi. Što se tiče rukometa, bilo je dobro, bilo je i manje uspešnih utakmica, ali sve kad se stavi na papir, jeste ovo bila moja najuspešnija i najbolja godina", počeo je Vladimir Cupara priču za B92.sport.

"Imam i dalje u sebi vatru i žar, mislim da je još uvek tu. Nisam zadovoljan kako sam branio poslednjih godinu i po dana u Dinamu. Imao sam prošle godine povredu krajem septembra, iako sam imao najbolji početak sezone do tada. To me malo omelo i nisam ostvario svoj pun potencijal i nisam dao sve od sebe u smislu statistike na terenu. Naravno da sam želeo i da sam se borio najviše što sam mogao, ali nisam potpuno zadovoljan kako sam branio. Međutim, porodične stvari su sve to nadoknadile u ovom trenutku i veoma sam zadovoljan kako je prošla ova godina".

Srđan Stevanović/Starsport

Pre nego što zađemo u tajne rukometa, da se nadovežem pitanjem: da li bi, imajući u vidu sve što sa sobom nosi sportski život, napore i iskušenja sa kojima si se susretao, voleo da sin krene tvojim stopama?

"To je dobro pitanje, a ja ću pokušati da odgovorim diplomatski. Ja ću mu dati potpunu slobodu da on bira čime će se baviti i neću ga terati da bude rukometni golman. Međutim, ako vidim da tu postoji bilo kakva šansa i da on ima neku posebnu simpatiju prema tome, kao i talenat, pokušaću da ga usmerim. Ali na kraju krajeva, ako nešto ide na silu, ne može da bude dobro. Ja sam imao sreće da su me moji roditelji pratili od početka, cela porodica je bila uz mene od starta karijere. Međutim, niko od njih nije bio toliko u sportu da je mogao da mi daje bilo kakve savete ili komentare".

Nisi imao neku utabanu stazu?

"Nisam, i to je dobra stvar. Nisam imao nekoga ko bi vršio pritisak na mene da mora ovako ili mora onako. Ako se Milan bude bavio sportom, trudiću se da budem roditelj, a ne trener. To je jako bitno. Osim ako bude baš rukometni golman, onda ću sigurno želeti da mu podelim iskustvo i znanje koje ja imam".

Kad smo kod toga, kaži mi – kako neko ko voli rukomet i odluči da se bavi tim sportom izabere baš da bude golman? Jer, za golmane kažu da nisu baš "najčistiji"?

"To je apsolutno tačno (smeh). Specifična smo vrsta ljudi. Mislim da moraš da budeš rođen za to. Sve golmane koje poznajem, a poznajem ih dosta i sa većinom sam prijatelj, svi misle isto. Moraš baš da voliš i da budeš drugačiji tip. Nije to ono ‘ko je bucko ili ko ne može da trči, stavi ga na gol’, nije tako. Možda u nekim mlađim kategorijama, ali za ozbiljan rukomet moraš baš da budeš golman. Mi moramo da razumemo igru i da čitamo sve što se događa, predviđamo situacije i odakle dolazi sledeći šut. Ne samo trenutak kad dobiješ šut, pa ti reaguješ – nije to tako jednostavno kao što izgleda.

Kada dođe taj šut, otkrila nam je i Vladina supruga, Ana, da se "posledice" mogu primetiti i tokom spavanja.

"Da, često osetim kada me hvata prvi san, pa se pomeram, pa reagujem, branim. To se često događa, taj refleks u snu. Tako da, eto, baš mora da se voli, baš moraš da budeš pripremljen za to. Ali je osećaj kada se odbrani jako lep, teško i za objasniti. I nije to samo reakcija kada ide lopta ka tebi, nego moraš da predvidiš situaciju, da znaš koji igrač i gde voli da šutne. Tu ima baš dosta elemenata… Više je bitan psihički rad nego fizički.

Kao kapiten spasao Zvezdu ispadanja

Krenuo si iz Crvene zvezde, koja je prvi profesionalni klub i odskočna daska za dalje. Kakav je bio ulazak u seniorski rukomet?

"Zapravo, volim da istaknem da sam karijeru počeo u Voždovcu, gde sam stvarno uživao, iako sam tada baš bio mlad. Tri godine sam bio u Voždovcu. Onda sam otišao u Crvenu zvezdu. Uh, tri godine je bilo i lepo i manje lepo u nekim situacijama, bilo je i mučenje. Borili smo se za opstanak jedne sezone i opstali u poslednjem kolu sa nerešenim rezultatom. Bio sam kapiten Zvezde te poslednje sezone i baš bi bilo katastrofa da smo ispali, a bilo je baš blizu. Bogu hvala, nismo. Onda se otvorila mogućnost da odem u Španiju zbog finansijske situacije i tako sam prešao u Ademar Leon".

To je bilo 2015, a sledeće godine ulaziš u reprezentaciju, pa je iz te perspektive taj potez bio pravi. Kakvi su utisci iz Leona?

"Otišao sam u Španiju i prve godine bio proglašen za najboljeg golmana lige, u konkurenciji golmana iz Barselone – Danijela Šarića, Pereza de Vargasa i još dosta kvalitetnih golmana. Otišao sam za veoma mali finansijski ugovor, međutim, ekipa je bila mlada, ali jako kvalitetna. Pre mog dolaska bili su sedmi, a onda smo prve godine bili treći, druge godine drugi i treće godine drugi. Igrali smo i Ligu šampiona u Leonu. Tamo sam se potpuno afirmisao".

Uslovi za život su, pretpostavljam, tamo bili najbolji.

"Da, to je severozapad zemlje. Sat i po od Gijona i četiri sata kolima od Madrida. Planina je na sat i po, okean je udaljen sat i po. Univerzitetski grad, poznat po kvalitetnoj hrani, glavni grad oblasti Castilja Leon, a odatle je kastiljanski – pravi izvorni španski jezik. Uživao sam tamo i naučio kako se živi – da se uživa maksimalno".

EPA/SASCHA STEINBACH

Ali, posle tri godine odlaziš u Poljsku?

"Tako je. Potpisao sam sa Kjelceom, a oni su te godine osvojili Ligu šampiona. Nisam to mogao da očekujem. Bilo mi je lepo u Španiji, ali i u Poljskoj je bilo veoma kvalitetno. Osvojili smo šampionat Poljske, Kup, igrali F4 Lige šampiona. Prvi put sam igrao taj nivo rukometa i bio je neverovatan izazov. Poljska ima kvalitetan rukomet i dobre navijače. Odbojka im je u prvom planu, ali rukomet stvarno vole. Imaju veliki derbi – Visla Plok protiv Kjelcea, to zovu ‘sveti rat’. Prepuno navijača, mnogo crvenih kartona, baš gruba igra. To je rivalitet koji nikad ne prestaje".

Nekako se sa najboljim partijama u reprezentaciji poklopio tvoj boravak u Vespremu, koji je delovao da ti je baš prijao.

"Bio sam u Vespremu četiri godine i mogu slobodno da kažem da je to najlepši period moje karijere, gde sam ostvario i najbolje rezultate. Dva puta smo bili na završnom turniru LŠ, osvojili smo mađarsko prvenstvo, SEHA ligu, Kup Mađarske i stvarno sam stekao nebrojeno mnogo prijatelja i ljudi koji su obeležili moj život. Upoznao sam suprugu u Vespremu, tako da je to jedan specijalan klub gde sam imao neverovatno dobru konekciju sa navijačima. Ljudi su neverovatni. Mađarska je jako lepo uređena i rukometna zemlja. Dobra liga, neverovatno rivalstvo Segeda i Vesprema – uživanje je igrati derbi. Te četiri godine su za sada kruna moje karijere, ali ima vremena još".

EPA/ULRICH HUFNAGEL

U poslednje dve i po godine braniš za Dinamo iz Bukurešta. Kako je u "malom Parizu"?

"Za život je stvarno lepo, slobodno mogu da kažem da je to evropska metropola. Znaš, živi se jako lepo, osim što je saobraćaj katastrofa. Baš katastrofa. Čovek mora da se naoruža strpljenjem. Imaju metro, ali je prepun i saobraćaj je haotičan. Gužve su bukvalno takve da do treninga, do kog imam jednu pravu ulicu i nepuna dva kilometra, nekada mi treba deset minuta, a nekada i do sat vremena. Što je neverovatno".

"Rukometno, prve godine trener je bio Ćavi Paskval, on me je i doveo. Zbog njega sam najviše i došao. Tada je i Lazar Kukić, naš reprezentativac, igrao u Bukureštu i on mi je to pričao jako lepo o klubu i gradu. Ćavi Paskval me je pozvao i bukvalno mi je samo rekao: ‘Šta god poželiš, dobićeš, samo dođi. Želim te u mom timu i znam da ćemo napraviti nešto veliko’. Imao sam još dve godine ugovora sa Vespremom, ali odlučio sam da želim da budem prvi golman. Prepoznao sam rad Ćavija Paskvala i projekat Dinamo Bukurešta kao neku veliku priliku za mene da budem prvi golman i da ostvarim velike rezultate, što je prve godine i bilo tako. Nismo igrali Ligu šampiona, nego Ligu Evrope, ali smo otišli i napravili istorijski klupski uspeh, a to je odlazak na F4 Lige Evrope. Bili smo četvrti. Tamo nismo ostvarili zadati cilj da uzmemo finale. Međutim, bila je jako dobra sezona. Ta prva godina je stvarno bila veoma lepa za nas. Mislim da smo i Ana i ja baš uživali u tome".

"I onda, druge godine, već sam ti rekao, došla je povreda. Nekako me je baš omela. Imao sam jako dobar početak sezone. Osećao sam se jako srećno i ispunjeno, obzirom na to šta smo radili prošle sezone. Bio sam vođen time, imao sam puno samopouzdanja. Međutim, kad je došla ta povreda... Fizički sam se brzo oporavio, ali psihički nikako nisam uhvatio taj ritam da završim dobro sezonu".

 

Ugovor ti ističe na kraju sezone, kakav ti je plan?

"Sigurno ću promeniti sredinu. Samo je pitanje gde ću otići. Moja želja je da odem u Bundesligu, da se oprobam u najboljem rukometnom klupskom takmičenju na svetu. Interesovanja ima, ali ništa još uvek nije bilo toliko dobro da bih već sada potpisao. Ali, mislim da će se uskoro to dogoditi. Možda posle prvenstva, možda pre, videćemo. Naravno, klubovi sve to gledaju".

"Dres Srbije – neverovatan osećaj"

Klubovi se menjaju, ali forma u nacionalnom timu opstaje, pa smo tako u maju imali naslove "Cupara odveo Srbiju na EP". U odlučujućem meču protiv Italijana za nešto jače od poluvremena si ostvario 14 odbrana. Da li je ostalo nešto i za prvenstvo Evrope?

"Igrati za reprezentaciju, to je uvek, s kim god razgovaram, ogromna čast i privilegija. Taj osećaj je neverovatan. Ali, ujedno, uvek i dodatni pritisak. Uvek je veći pritisak igrati za reprezentaciju nego za klub. Iako me klub plaća i živimo od toga, u reprezentaciji nismo plaćeni i to je u redu, to je normalno. Svi dolazimo u reprezentaciju iz ljubavi prema Srbiji i želimo da se pokažemo najbolje što možemo za naše prijatelje, porodicu, drugare, kraj, grad i da predstavljamo Srbiju najbolje moguće u svetu".

 

Sada će puna decenija kako čuvaš gol Srbije.

"Tako je, ja sam 2016. godine imao prvi nastup, a evo nas na ulazu u 2025. godinu. Mislim da imam oko osamdeset nastupa, možda malo više, malo manje. I svaki je bio poseban".

Hajde onda da se okrenemo i ka tome što predstoji. Srbija je upala u "grupu smrti" sa Nemačkom, Španijom i Austrijom. Da li je moglo teže?

"Iskreno, sa ovim trenerom verujem da imamo dobre šanse. Ali, imamo baš mnogo tešku grupu. Igramo prvu utakmicu protiv Španije. Iako smo od četiri poslednje utakmice dva puta pobedili, oni su i dalje favoriti u tom duelu. Posle toga igramo protiv Nemačke, koja je isto apsolutno favorit za jednu od medalja. I imamo Austriju, koja je poslednjih par godina pokazala koliko je kvalitetna i dobijala nas je na velikim takmičenjima. Biće baš teško, ali baš verujem u naš tim, u novog selektora i u novi stručni štab. Mislim da nam je ovo dobra prilika, bez obzira što je preteška grupa, da napravimo nešto dobro. I siguran sam da će biti dobro", optimista je Cupara, uprkos rezultatima na prethodnim velikim takmičenjima.

"Na prošlom prvenstvu, pre dve godine, trideset sekundi nas je delilo od pobede nad Islandom i onda bi bilo sve mnogo lakše. Posle smo izgubili jedan razlike od Mađarske i jedan razlike od Crne Gore. To je moglo sve da se, dakle, u dva minuta preokrene i da bude mnogo drugačije. Međutim, to je rukomet, to je sport. Moram da kažem da smo imali odličnu saradnju sa Tonijem Đironom, koji je stvarno vodio dobro ovu reprezentaciju i sa njim smo ostvarili neke lepe rezultate u kvalifikacijama. Nažalost, nije se na to nadovezao rezultat na svetskim i evropskim prvenstvima. Jedne godine, isto, kad smo bili spremni da napravimo nešto veliko i kad smo igrali protiv Hrvatske i Francuske u grupi u Mađarskoj, korona nas je stvarno desetkovala, pa nismo imali sve igrače na raspolaganju".

 

Možemo li dalje?

"Pa ja verujem da možemo. Španiju možemo da pobedimo, možemo i Nemačku, možemo i Austriju. Sve zavisi od nas. Nova energija sa novim selektorom, glad za uspehom koju moja generacija ima, uz pomoć mlađih igrača koji su se priključili na poslednjem okupljanju i pokazali da imaju veliki talenat i znanje i da mogu da pomognu. Tako da verujem da možemo".

Kakav je uopšte Raul Gonzales i kakvu Srbiju da očekujemo sa novim selektorom?

"Što se tiče Raula Gonzalesa, čovek je osvojio Ligu šampiona sa Vardarom, stvarno je dole u Skoplju radio neverovatan posao. Stvorio je dosta mladih igrača koji su danas u vrhu svetskog rukometa. Osvojili su Ligu šampiona, posle je otišao u Pariz, gde je vodio jedan od najjačih i najskupljih timova na svetu, u vreme Karabatića, Hansena, Sagosena. On je tamo bio trener, tako da je skoro svake godine osvajao i Kup i ligu u Francuskoj. Nije osvojio Ligu šampiona sa Parizom, ali mislim da to nije do njega toliko. Neverovatan stručnjak. Dobra stvar je što u našem timu 99% momaka poznaje španski sistem. On će sigurno forsirati svoj sistem, ali verujem da moji saigrači već znaju to što će od njih zahtevati sistem. Mislim da je s razlogom odabrao naš tim, jer njegova igra i njegov stil igre mogu brzo da se implementiraju i da se igrači brzo prilagode. Primera radi, mislim da smo u ovom trenutku na poziciji pivota najjači. Marsenić je bio kod njega u Vardaru, a Pečmalbek igra već duže vreme kod Španaca, tako da poznaje ceo taj sistem".

Srđan Stevanović/Starsport

Dejan Milosavljev i ti ste, poodavno, postali sjajan reprezentativni tandem golmana.

"Da, Deki i ja, Pančevci. Ja sam se doselio u Pančevo, a Deki je odavde, iz Dolova. Tako da smo i komšije i golmani u reprezentaciji. Jako dugo se poznajemo, još od kadetske reprezentacije, pa juniorske i onda seniorske selekcije. Već dugo branimo zajedno i nema tu nikakvih problema, a kamoli sujete. Imamo zdravu konkurenciju. Ko je na terenu daje sve od sebe da bude što bolji i da ostane što duže, ali nema nikakvih smicalica ili bilo kakve podle igre da bi neko duže branio. Svako zna svoje mesto i uživamo u tome".

"Uvek sami sebe zakopamo..."

Imajući u vidu stanje u evropskom i svetskom rukometu, da li misliš da je srebro iz Beograda 2013. godine bio "incident" zbog domaćeg terena ili je tadašnja generacija sa Vujinom, Ilićem, golmanom Stanićem bila na nivou vicešampiona Evrope. Ili neka kombinacija tih faktora?

"Ta generacija, sa tim imenima i tim igračima, meni je uvek bila enigma kako nisu osvojili još medalja. Sigurno da je vetar u leđa bila publika naša u Areni, 24.000 ljudi na polufinalu sa Hrvatima i finalu protiv Danske. Sigurno su zaslužili više medalja. Međutim, nije se dalo nekako. Uvek je falila ta jedna utakmica, ta neka završnica".

Srbija jeste redovan učesnik velikih takmičenja, ali nikako da se ponovo napravi taj neki iskorak, dođe do četvrtfinala ili možda borbe za medalju. Šta je to što nam redovno nedostaje?

"Imali smo uvek neke nesrećne slučajeve i ja u reprezentaciji uvek imam isti osećaj. Evo, kao što smo pričali o prošlom prvenstvu, baš uvek malo fali. Ne znam šta je to. Jer znam koliko su momci motivisani. Nije to tako lako kao kad se gleda na TV-u. Igrati za reprezentaciju je veoma teško i nosi ogroman pritisak. Nekada u nekim ključnim trenucima utakmice mi sami sebe zakopamo zbog želje da napravimo što bolji rezultat. I mislim da je to ključna stvar".

Srđan Stevanović/Starsport

Uputi me malo u tajne rukometa, koji je prelep sport, ali koji često, poput vaterpola "uništavaju" sudije i njihovi nerazumljivi kriterijumi. Ne znam koliko smeš i želiš da pričaš o tome, ali koliko zapravo sudije utiču na razvoj utakmica i rasplet velikih takmičenja?

"Mislim da rukometu fale jasno definisana pravila. To stvarno nedostaje. Ja bih isto rado uveo, kao u košarci, 30 sekundi za napad i da ne odlučuju sudije da li će jedna ekipa napadati 45 sekundi, a druga 20, pa onda dižu ruku za pasivnu igru. Ili ti dozvole samo pet sekundi, kao sada u slučaju naših rukometašica. Da, sada postoji to neko novo pravilo, jer oni u poslednjim minutima utakmice nekad ne dozvoljavaju zadržavanje igre, ali ne znam zašto ne bi dozvoljavali? Dozvolili bi to kao i u košarci. Ja stvarno pratim košarku, posebno Zvezdu i volim da uživam u tim utakmicama. Ali jasno se zna – imaš 24 sekunde za napad, pa ti zadržavaj loptu koliko želiš, pa će ti proći vreme i prilika da postigneš koš".

Jedna sudijska odluka "lomi" ceo tim

Koliko ste vi, igrači na terenu, upućeni u pravila koja se često menjaju, a koja se, utisak je mnogih, ne primenjuju baš svima na isti način?

"Ne, ne, mi sve to znamo. Sve je to nama jasno. Samo, opet je pitanje kriterijuma… Nekima se svira, nekima ne. Slobodna volja sudije. E sad, ako sudija želi da nam pomogne, on će nešto progledati kroz prste i niko neće reći ništa. A ako ne želi da nam odmogne, onda će svirati neki nepostojeći faul, neko probijanje, nešto neiznuđeno. Tako da je to problem rukometa – sudija baš puno može da utiče na rezultat i nemaš nikakvu mogućnost da se žališ na to. Čak i da se tražiš, kao što postoji u košarkci, video-proveru, u rukometu se na VAR ide samo kada sudija odluči da nije dobro video situaciju. U svim drugim situacijama, kad ja očigledno vidim da je sudija pogrešio, ne mogu da se žalim na tu odluku u tom trenutku. Mogu samo da gledam video posle utakmice, kada je utakmica već završena. A sudijska odluka ne samo da može da promeni tok utakmice, nego potpuno da ga preokrene. Samo jedna odluka. Da je, egal do 50. minuta, gubiš jedan razlike i sudija ti uzme loptu iz čista mira – to je već dva razlike, ulazi nervoza i to je gotovo. Mislim, borimo se mi do kraja, ali time baš mogu da poremete... Ceo tim se slomi".

Psihički?

"Apsolutno! Posebno mi Balkanci, koji ‘izgorimo’ u želji. Toliko lično shvatimo sve to i toliko nas povrede takve neke glupe situacije da je to neverovatno".

Srđan Stevanović/Starsport

Da li misliš da su stvarno neke reprezentacije zaštićenije od drugih, uslovno rečeno, "manjih" rukometnih nacija?

"Mi smo sigurno u grupi koja nije zaštićena, to je definitivno. Iako je glupo o tome pričati, jer nekad je svima isto, ali obzirom na to kako je pre bilo, mi to shvatamo više lično. Ali ima i ekipa koje su zaštićene, ima i igrača koji su zaštićeni kao beli medvedi. Mislim, toga ima i u košarci, i u fudbalu, i u svim sportovima. Najbolji igrači na svetu su uvek malo više zaštićeni. Neki igrači malo zloupotrebljavaju taj momenat da sudije gledaju kroz prste i da hoće da ih zaštite više nego druge. Kažem, nemamo jasno definisana pravila. Sviranje u napadu može da bude nešto, a ne mora da bude – to samo zavisi od sudije. I to, kažem, može potpuno da promeni utakmicu".

Kumovi ste sa Sanjom Radosavljević, kapitenkom ženske reprezentacije, koja je takođe Pančevka. Kako je ona doživela rasplet na njihovom SP, onu ludu situaciju protiv Farskih ostrva i onda raspad protiv Crne Gore?

"Eto, i one su napravile jedan iskorak. Šteta je zbog te utakmice sa Farskim ostrvima, koja na kraju ništa nije odlučivala, ali na polju samopouzdanja mislim da nije bilo isto. I mislim da je uticalo na poslednji meč sa Crnom Gorom. Žao mi je zbog toga. Izdešavale su se te greške, gluposti – sudija je uzela loptu. I to je, eto, bila slobodna sudijska volja. Čak je dan posle uložena žalba i potvrđeno je da smo oštećeni, ali uzalud. Stvarno je bilo bespotrebno. Sudije nekad čak i po svom slobodnom nahođenju donose odluke da bi učinile utakmicu zanimljivijom. Ali, mene kao sportistu, to ne zanima! Ja sam radio poslednjih mesec dana, spremao se za to prvenstvo, čak i poslednjih deset godina sam se spremao za to prvenstvo. I ti sad, da bi učinio utakmicu zanimljivom, sviraćeš nešto što se nije desilo. To je ubedlivo najveći problem rukometa, po mom mišljenju".

Srđan Stevanović/Starsport

"Igraću dok me ne iznesu sa terena"

Na kraju bih hteo da se osvrnemo i na srpski klupski rukomet. Iz ugla nekoga ko već deceniju igra na najvišem nivou, kako vidiš trenutnu situaciju?

"Zvezda nije u najboljoj situaciji poslednjih godina, ali trener kome želim stvarno sve najbolje je prešao u Zvezdu nedavno i verujem da će to doneti malo snage i sigurnosti i da će uspeti da se izbori za opstanak. Partizan i Vojvodina ratuju na vrhu, Dinamo je odmah iza. Dinamo je trenutno najstabilniji klub uz Metaloplastiku, po mom mišljenju, što se tiče plata i osnovnih stvari. Partizan i Vojvodina imaju veoma kvalitetne timove i s razlogom su naša dva najbolja kluba. Vojvodina je godinama osvajala i prvenstvo i Kup, Partizan je prošle godine osvojio prvenstvo. Sad je zanimljivije. Dobro je što imamo dva jaka kluba, a ne samo jedan. U vreme kad je Vojvodina harala, mislim da nije bilo zanimljivo nikome. Sada jeste".

Već dugo si u inostranstvu. Da li možda razmišljaš o povratku u Srbiju?

"Ne, ne, definitivno ne. Ima vremena. Voleo bih u jednom trenutku da igram u Dinamu iz Pančeva, pošto mi je hala 'Strelište' jako blizu, na 200 metara od zgrade. Ali, to eventualno na kraju karijere".

A to neće biti skoro?

"Ako Bog da, planiram da igram dok me ne iznesu sa terena. Četrdeset pet, pedeset godina. Vodiću računa o svom telu koliko mogu, pa ćemo videti koliko će to stvarno moći".

Tamo malo da poraste Milan, pa da zaigrate zajedno.

"Možda eventualno da treniramo zajedno za nekih 10-12 godina. Planiram i tada da igram!", zaključio je Vladimir Cupara intervju za B92.sport.