Gladijator i samuraj

Dva heroja, dva gladijatora, nažalost, jedan pobednik. Knedla mi stoji u grlu, i dalje. Težak je to osećaj.

Ako negde iznad tog mesta postoji neki nebeski arhiv teniskih mečeva koji su se desili pod tim parčetom pariškog neba, u toj maloj, ali neverovatno simpatičnoj areni, u njemu će morati da se nađe jedno od posebnih mesta za ono što su prikazali istinski heroji, Laslo Đere i Kei Nišikori.

Kakav je to bio film, kakva priča, kakva drama! Tragedija.

Mogu samo da zamislim kako se osećao Laslo Đere, posle tih maratonskih četiri sata i 26 minuta igre u kojima je pokazao da ima srce kao tigar!

Da, izgubio je, ali kao da je pobedio! To je ljudi onaj osećaj kada gledate teniski meč i kada vas prosto boli srce što neko mora da izađe kao gubitnik. Nema remija u tenisu, nema podele časti, nema kalkulisanja, samo onaj koji prođe tu liniju poslednjeg poena sa uzdignutim rukama, ide dalje.

Prošao je samuraj. Jedan heroj, gladijator, momak na čijem licu, dok razgovarate sa njim, vidite da u sebi ima dinamit od emocija, ali je vrlo stidljiv, morao je da pogne glavu i pozdravi publiku u Parizu. Laslov prvi i poslednji meč na Terenu 1. Ali kakav! Vredan velikih šampiona.

Izgubio je meč, a mogao je da ga dobije. Imao je sve u svojim rukama. Dizao je publiku na noge, ali uporni Japanac, sručio se na Laslovu palubu, i razorio je. Kako će i on dobiti narednu bitku posle ove koju je nekako preživao, drugo je pitanje.

Prvi set je pokazao šta nas čeka. Brejk u petom gemu za Đerea, pa ribrejk Nišikorija. Odmah su se „dohvatili za kragne“, odmah je krenuo taj udarački klinč, potrajalo je skoro do iznemoglosti i jednog i drugog.

Kei dobije set, Laslo uzvrati. Tako se išlo. Imao je Japanac 1:0 i 4:1, pa se teniser iz Sente, nošen podrškom sa krcatih tribina, vratio i dobio set u taj-brejku.

Opet je Japanac uzeo konce u svoje ruke, dobio treći set uz dva brejka, pa je posle tri uzastopna brejka na startu četvrtog seta, Đere uspeo da nađe put do seta i izjednačenja.

Začudo, u Parizu je danas granulo sunce, bio je to pravi topao prolećni dan, kakav se samo poželeti može za ovakve mečeve. I jeste, prižilo je, udaralo u teme, ali niko nije ni pomišljao da se skloni i napusti poprište gladijatorske bitke.

Peti set, Đere vodi 3:0! Pobeda je blizu, ili ne...

„Laslo legendo“, „Laslo mi te volimo“... grmelo je u amfiteatru.

Ni navijači Japanca nisu ostajali dužni.

„Let’s go Kei, let’s go“, skandirali su.

Jedna od stvari koja nikada ne sme da vam se desi protiv Nišikorija jeste da pomislite da ste ga saterali u ćošak. Jer Kei je žilav, ne nosi belu zastavicu u svom džepu, ne zna šta je predaja, čak i kada je bukvalno na petama, kada je grogiran, kao što je delovalo da je bio tada.

Koliko puta je pravio preokrete u svojim mečevima, koliko puta je umeo da pobedi u pet setova kada je bio otpisan?

Ne znam broj, ali malo po malo, počeo je da ulazi opet u onaj stari ritam, da čisti linije, da tera Đerea na još jedan udarac.

Sa 0:3, Japanac stiže brejkom do 1:3, pa nešto kasnije na 4:4.

Gledam jednog Japanca red ispod mene, beleži svaki poen u nekim šiframa, verovatno nešto statistički radi za Nišikorija.

I onda tih nekoliko gemova, grozničavih, nervoznih, igrači na izmaku snage.

Na 4:5, posle 241 minuta igre, Đere duplom greškom poklanja meč loptu Japancu. Arena bruji, neizvesnost lebdi u vazduhu, srećom u narednom poenu...

„Auuuuuuut“, prodrala se linijski sudija, poen za Đerea.

Skoro da sam mogao da osetim kako mi pada kamen sa srca. Onda divna paralela, stiskam pesnicu, Laslo je na 5:5.

„’Ajmo Laslo, nedamooooo. Imamo ga“, hrabrili su ga naši navijači sa tribina.

Izdao ga je prvi servis u finišu. Nikako da ga pogodi. U finišu gema, usledio je fenomenalan viner, reketom se udario po grudima, stisnuo zube.

„Imam ja veliko srce“, kao da je svima hteo da poruči.

Imaš ga Laslo, istina je.

Izgubio je dva gema, Japanac je dreknuo u znak pobede, pozdravio se sa Laslom na mreži. Publika je kraj dočekala ovacijama, na nogama.

Tako je i ispraćen, otišao je u svlačionicu, šta je tamo bilo... Uhhhhh.

U vazduhu je posle takve bitke sve nekako vibriralo. Neki hologrami nezaboravnih poena lebdeli su mi pred očima.

Je li moglo drugačije? Jeste, ali to je tenis. To je sport. To je borba, to je draž ove predivne igre. Đere je danas izgubio, sutra će tako pobeđivati.

Krivo mi je zbog poraza našeg tenisera ali i što je nekom ovde palo na pamet da jednu legendarnu tenisku arenu, pretvori u prah i pepeo, kada se i poselednji meč na njoj bude odigrao.

Ovaj između Đerea i Nišikorija biće upisan kao jedan od poslednjih.

Čista epika. Glavu gore, Laslo. Ako poraz može da bude kao pobeda, onda je to ono što si uradio danas.