Iz Uzbekistana za B92.sport: "Tako nešto nikad ranije nije viđeno"

Taj stres su doživljavali navijači Nefčija iz Fergane, uzbekistanskog velikana, koji je u jednom momentu bio potonuo, pao u niži rang i nije se videlo svetlo na kraju tunela.

Ipak, uspeli su da se dignu iz pepela i da posle toliko godina se popnu na tron, a snimci slavlja u gradu govore koliko je svakome značila titula.

Nije moglo da prođe bez Srba u tom pohodu, koji nose ozbiljne zasluge za osvajanje pehara. Boje Nefčija su branili Bojan Ciger, Jovan Đokić i Zoran Marušić.

Ciger, nekadašnji štoper Rada, u razgovoru za B92.sport sumirao je utiske posle titule i prave fešte u Fergani, a dotakao se i početaka svoje karijere, te puta i prepreka koje je prošao da bi došao do ovde.

"Na kraju se sve lepo završilo, ali sezona je bila izuzetno teška i naporna, i psihički i fizički, sa mnogo pritiska i velikim očekivanjima navijača. Neftči je jedan od najvećih klubova u zemlji, a posle 24 godine ponovo je postao šampion. Svi su dugo čekali taj trenutak, a pritisak je dolazio sa svih strana – od guvernera, trenera, uprave, navijača. Bilo je zaista zahtevno, ali kada se sve završilo, slavlje je bilo istorijsko. Kažu da tako nešto nikad ranije nije viđeno u Uzbekistanu.“

Dočarao je 31-godišnji štoper iz Majdanpeka kako je izgledala proslava titule u gradu, koja se zaista dugo čekala.

"Euforija je počela još pred utakmicu za potvrdu titule. Grad je bio na nogama: dvospratni autobus, pun stadion, video-bimovi svuda, kolone ljudi na ulicama. Ceo grad je izašao da nas pozdravi, nikada niko nije proslavio titulu kao Neftči. Što se Nasafa tiče, znali smo da neće izdržati takmičenje na tri fronta - igrali su Ligu šampiona, domaće prvenstvo, Superkup… Trener im je paničar i u egal situacijama gubi kompas. Već pet kola pre kraja svi su očekivali njihov kiks, a mi smo bili samo dva boda iza.“

I Pakhtakor je disao za vratom Nefčiju, međutim, klub iz Fargone je sve izdržao i zasluženo se popeo na tron.

"Pakhtakor je takođe bio ozbiljan konkurent, ali su i oni imali loš period dok ih je vodio Portugalac. Kada su ga smenili i doveli domaćeg trenera, rezultati su krenuli nagore, ali već je bilo kasno. U svakom slučaju, pritisak u Uzbekistanu je ogroman. Oni su direktni, kažu sve u lice, imaju velika očekivanja jer ulažu novac. Guverner je stalno dolazio, a cilj se znao od prvog dana - titula i povratak u Ligu šampiona. Zahvaljujući njemu i navijačima, klub se ponovo podigao. Stručni štab je bitan, ali navijači i guverner nose najveći deo zasluga.“

Od Srba su sa njim bili Zoran Marušić i Jovan Đokić, kao i Crnogorac Vladimir Jovović. Interesantno, sa prvom dvojicom je nastupao i u Navbahoru, koji mu je prvi klub u Uzbekistanu.

"Ekipa je bila kvalitetna - dobri domaći igrači, reprezentativci, odlični stranci. Na kraju se sav trud isplatio i sve ružno je palo u zaborav. Mnogo mi je lakše što sam imao naše igrače uz sebe. Prošle godine sam bio sam, a sada su tu bili Marušić i Đokić, sa kojima sam već igrao u Navbahoru. Pre dve godine tamo smo bili nadomak duple krune - za bod nam je izmakla titula i izgubili smo finale Kupa. Bilo je to takođe izuzetno psihički zahtevno. Neftči i Navbahor imaju ogromnu bazu navijača i pritisak je konstantan.“

Interesantno, u tamošnjem elitnom rangu od stranaca ima najviše srpskif fudbalera - 11.

"U Uzbekistanu ima najviše Srba od svih stranaca i svi se družimo. Zemlja je ogromna, ali se okupljamo najviše u Taškentu. Dolaze i Hrvati, Crnogorci, Albanci, Gruzini, ali najviše nas je zbog mentaliteta i izdržljivosti. Tamo je teško igrati - liga je fizička, čvrsta, malo golova pada, fokus je na odbrani. Domaći igrači su odlični, tehnički jaki, jedni od najboljih u Aziji, i uskoro prvi put idu na Svetsko prvenstvo. Imaju igrače u Sitiju, Romi - zaista su kvalitetni.“

Velike zasluge za to što Nefči ima jednu od najboljih odbrana u ligi idu na račun Bojana Cigera. Bilo je raznih rivala, međutim, nema sumnje da je najteži bio sunarodnik Dragan Ćeran, koji je skoro deset godina u Uzbekistanu.

"Primili smo nešto više golova samo zbog poslednjeg kola koje smo odradili rutinski, ali generalno smo bili uz Pakhtakor najbolja odbrana lige. Trener nam je Ukrajinac i filozofija cele sezone bila je defanzivna stabilnost. A kada pričamo o Draganu Ćeranu, on je najbolji stranac u istoriji Uzbekistana, legenda Pakhtakora, čovek i igrač za primer. Ozbiljan je majstor, svi prave taktiku samo da njega čuvaju. Njegova pojava otvorila je vrata mnogima, iako ne dolaze svi preko njega - ali poštovanje koje tamo ima je ogromno.“

Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Nije trebalo iskusnom štoperu puno da se adaptira na novu sredinu, a osim Uzbekistana, godinu dana je proveo i u Maleziji, gde je igrao za KDA, ali se zna da je tamo Džohor neprikosnoven.

"Stranci prave razliku, ali bez domaćih reprezentativaca nema uspeha. Igrao sam sa mnogima i zaista su sjajni fudbaleri. Što se mene tiče, dobro sam se adaptirao jer sam navikao na težak život i vojničku disciplinu. Radio sam šta se tražilo, izdržavao sve izazove. Bio sam i u Maleziji, gde je sve mnogo opuštenije - more, mentalitet, lakši život. Džohor je tamo Real Madrid - klub sa ozbiljnim strancima i ogromnim ambicijama. Uživao sam godinu dana, ali se vratio jer je Neftči ponudio bolji ugovor.“

Prvu šampionsku titulu u karijeri je osvojio sa Sutjeskom, dok ga naša javnost najviše poznaje iz perioda dok je bio član Rada. Tokom mandata u klubu iz Nikšića, doživeo je neprijatnost kada mu je pozlilo na jednom meču, ali srećom nije bilo ništa ozbiljno.

"Igrao sam i u Crnoj Gori - Sutjeska, titula, divni ljudi, odlična ekipa. Osmajić je tada bio fantastičan, samo mu je falilo malo stabilnosti. A ono što se pisalo da sam kolabirao protiv Budućnosti nije tačno - imao sam devijaciju nosa, vrućina je bila ogromna i jednostavno nisam mogao da dišem. U Srbiji u Radu takođe imam lepa sećanja, iako smo nesrećno ispali. Volim taj klub i navijače. Iz Rada je poteklo toliko igrača, nadam se da će se vratiti na staze stare slave.“

Pravu šansu u profesionalnom fudbalu, posle tavorenja u srpskoligaškim ekipama, dao mu je Srđan Blagojević u Inđiji.

"Moj put je bio izuzetno težak. Mnogi su mi govorili da od mene neće biti ništa, ali to mi je bio vetar u leđa. Radio sam više nego svi, trenirao danju i noću. Nisam imao talenat, ni brzinu, ni snagu - sve sam nadoknadio voljom i srcem. Mnogi talentovaniji od mene završili su po fabrikama, a ja sam istrajao. Srđan Blagojević me je izvukao iz amaterskog fudbala, dao mi šansu u Inđiji. Bio sam tada na granici da ostavim fudbalu, ali sam bio uporan i stigao mi je njegov poziv. Nije zaslužio ovo što su mu uradili u Partizanu. Ozbiljno sam napredovao za godinu dana kod njega. Trebao je baš pre Partizana da dođe u Nefči, ali su na kraju ostavili ovog trenera."

Ciger je bio član škole Jagodine, ali nije dobio priliku tada da debituje za prvi tim. Tadašnji superligaš je imao fantastičnu ekipu i tih godina je osvojio i Kup Srbije.

"U Jagodini sam prošao omladinsku školu, ali tada nije bilo šanse da uđemo u prvi tim jer je konkurencija bila izuzetna. Mnogi su tada odustali, a i meni je bio momenat da li da batalim ili nastavim. Igrao sam bez para, trenirao bez odmora, verovao da će se vratiti - i vratilo se. Danas, kad se vratim kući, ljudi me pozdravljaju, ponose se sa mnom. Lep je osećaj, ali znam da mi niko ništa nije poklonio.“

Nastavak karijere vidi i dalje van granica Srbije.

"Gde god sam igrao, ostavio sam dobar trag - u Uzbekistanu, Maleziji, Crnoj Gori. Zato bih jednog dana voleo da se vratim u Maleziju, a u Srbiju ne vidim povratak osim u baš specijalnim okolnostima. Planovi su otvoreni - kako Bog da. Najbitnije mi je da me ljudi pamte po dobru", zaključio je Ciger u razgovoru za naš portal.