Vis: Preko Perkovića na pučinu

Na ostrvu Visu, dalmatinskom, daleko u Jadranu, bio sam samo jedanput, a priviđa mi se da ga neprestano posećujem. Kao u onom danu kada sam u Split prispeo ranim jutarnjim vozom. Preko Perkovića. Sav omamljen dimom iz parne lokomotive. Pamtim kako sa ocem hodam još nerazbuđenom splitskom lukom. Sav na ivici panike.

I mučnine koju podstiču mirisi kanalizacije velikog grada. Potom u uspomeni prostor zauzima dugo čekanje u pristaništu, koje se budi i postaje goropadno. Konačno, brod „Dinara“ polazi. Talasi i otvoreno more. Plovidba koja liči na beskraj. Hvar. I konačno Vis, koji iznenada izranja iz plave vode koja me, ravničara, plaši.

To ostrvo, koje je zapravo otok jer ga tako imenuju oni koji su na njemu, posednuto je u mom umu hiljadama pitanja. Na koja, od mojih, nema ko da odgovori. Jer ih više nema. Osim u meni. A zaboravio sam nijanse azbuke kojom bi mogli da razgovaramo. Tako sam, davno, udario temelje svojoj nostalgiji.

Dok parobrod pristaje, sa obale me presreće prizor koji pamtim, a nisam ga prethodno video: slika koja visi u našoj dnevnoj sobi pretvorila se u stvarnost! „Narodni dom“ - piše na zgradi koja se isprečila. Kao i na uljanoj slici koju je naslikao moj otac Šime. Ulje na platnu iz 1960. Koje prikazuje neko zaustavljeno vreme iz davnih, predratnih godina. Onih koje su postojale pre Drugog svetskog rata. I tu negde je i moj otac. Koji je ovaj viški pejsaž naslikao u par letnjih popodneva. Dok je bio železnički službenik u Zrenjaninu, sećajući se svog rodnog ostrva koje i dalje postoji u svemiru njegove detinje projekcije koja je od tog dana presrela i mene.

Stric Petar, njegove kćeri, bliznakinje, koje su neverovatno ličile na tadašnjeg političara Vladimira Bakarića, ribarenje u danu sivom i neprijatnom, bevanda i ručak od ribe spremljene na „lešo“ - skoro je sve što pamtim od davnog boravka na Visu. I ogromnu tišinu koja se navalila na ostrvo odmah po smrkavanju.

U produžetku vida postoji ipak kamena kuća u Kutu pored koje sam u dečaštvu samo prošao, ne ušavši kroz vrata uspomena. U otuđeni polumrak iz koga je otac izašao 1923. Da se nikada ne vrati u tu siromašnu suzu na otoku usred Jadrana koju je delio sa Rankom Marinkovićem. Kao i školsku klupu. U gradu Visu. Na otoku Visu.