Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Opatija - bezbroj divnih snova

Podeli

U Istri svako mesto ima nekoliko imena. Tako je i sa ovim mondenskim biserom.

Preko italijanskog Abacjia, staronemačkim pismom ispisano Sankt Jakobi, a povrh svega lebdi zvuk mojeg detinjstva – Opatija, počinje svoj putopis za DW Dragoslav Dedović.

Projekat jugoslovenskog socijalističkog Sanrema osmišljen je i ostvaren 1958. pokretanjem Opatijskog festivala koji su posle svi prosto zvali Opatija. Rođen sam u deceniji koja sledi, dakle u vreme kada je taj zvuk već dobrano punio kuhinje i dnevne sobe.

Nečija bi ruka doterala frekvenciju na ogromnom radiju "lampašu" te bi iz te čarobne kutije počeo da struji glas čoveka po imenu Lado Leskovar "Potraži me u predgrađu". Ili markantni glas Dragana Stojnića koji preklinje "zagonetnu ženu" da dođe i kad kiša ne pada.

Uživo iz Opatije

Nešto kasnije je u domove ušla televizija. Uspeli smo da zavirimo na scenu Kristalne dvorane hotela Kvarner. Crno-bele geste bola, ponosa, tuge i radosti jugoslovenskih perjanica šlagera postale su deo nacionalnog rituala. Dramatično-operske poze Tereze Kesovije, isto tako dramatično bacanje kaputa po bini Đorđa Marjanovića, sve to je začeto u ovom istarskom mestu.

Šta li bi, da su videli to čudo, pomislili benediktinci koji su 1506. ovde osnovali opatiju Sv. Jakova? I oni su bili samo ljudi. Jedni bi se krstili, drugi bi nazdravili, a treći zaplesali.

Na toj bini su se rađale zvezde kao što je Zdravko Čolić – prosto je neverovatno da je on svoj hit "Gori vatra" otpevao u Opatiji 1973. i da evo 2021. njegova zvezda još uvek blista. Meni se tih decenija više dopadalo kada bi Oliver zapevao opatijsku pobedničku pesmu: "Ima dana kad sam sjetan, kada ne znam kud bih s sobom, prazan sjedim kraj klavira. Ima dana što me peku, jer se stare rane bude, uvijek kada glazba svira..."

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Bliža mi je jadranska seta od kontinentalne vatre.

Zbog Opatije su ostali Jugosloveni, inače prilični ignoranti u učenju manjih sunarodničkih jezika, pevali na čistom slovenačkom pobedničku pesmu sastava Pepel in kri : "To je bil tvoj dan ljubezni, najlepši dan, ki ne mine nikdar".

To je bilo vreme čednosti – vreme kada sam pretpubertetski miran sedeo sa majkom i sestrom pred televizorom i gledao taj ušećereni opatijski kosmos, slušajući povremeno uzdahe udenute u note.

Buldog i bakalar

Došao sam prvi put u Opatiju u novom milenijumu, kada je festivalska slava mesta odavno prošla. Stigao sam iz pravca Rijekeautobusom koji je sigurno bio izuzetno tehnološko dostignuće u mojim gimnazijskim danima s kraja sedamdesetih, ali sada je starački brektao kraj Kantride sve do Opatije.

Pošto smo ušli na zadnja vrata "harmonike", kako smo zvali zglobni autobus, moj sedmogodišnji sin je odskakivao na drvenom sedištu kao da je od gume i pri tome se tako slatko smejao da mi je razvedrio tmuran dan. Bilo je vreme između božićnih i novogodišnjih praznika i putovanje iz Nemačke je usledilo kao spontana akcija ljudi koji beže od svakodnevice. Opatijski rodeo je ono što će mom sinu ostati u pamćenju.

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Opatija nas dočekala blagom temperaturom i svim onim što je ostalo od austrougarskog i jugoslovenskog šarma. Otkako su riječki patriciji iz porodice Skarpa 1844. podigli vilu Anđolina, bogati plemići su otkrili čari ovog mesta. Železnička veza Beča sa Trstom 1857. i Rijekom 1873. napravila je od Opatije primorsko zimovalište i lečilište za glavni grad Habsburške monarhije.

Najpre smo otišli u apartman koji smo telefonski rezervisali kod porodice Puž. Oni su bili dobri, blagi ljudi. Odmah su nam izneli paštetu od bakalara, tvrdeći da je najbolja u varoši. Ali čovek ne može unapred znati sve: Njihov umiljati buldog je bio uzrok alergijske reakcije, pa smo morali da se preselimo u hotel Opatiju.

Tamo nije bilo ni paštete od bakalara, ali ni buldoga. Hotel je mirisao na generacije otmenih gostiju. Nalazio se na blagoj uzvišici iznad kupališta Slatina, u samom srcu grada. Sa francuskog prozora se pružao pogled na Kvarnerski zaliv – zimsko more, čelično sivo, sa modrim prelivima, i sunce koje se bori da uoči zalaska, probije plašt oblaka i pozlati vodu.

Opatijski vremeplov

Iz tih dana mi u sećanju ostaju šetnje duž obale, divljenje zimzelenim nasadama i austrougarskim vilama, te sneg koji je pao trećeg dana našeg boravka – odmah potom se iznad Opatije razvedrilo. Čudesan je to prizor kada iz plavičastog mora izranjaju čempresi između lepih građevina, a iznad njih se nadneo potpuno beo masiv Učke.

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Ovde se Sredozemlje najviše približilo prialpskim predelima, taj spoj je predodredio ovo mesto za tačku ukrštanja kontinentalne čežnje za morem i primorske čežnje za srednjoevropskim sjajem.

"Hemingvej", kafe na samoj obali, uz Lido, bio je otvoren čak i kada je sve drugo bilo zatvoreno. Sin je obožavao kolače, ja sam ispijao kafe i karlovačka piva. Restoran "Ružmarin" je doneo onu neponovljivu, istarsku mešavinu ukusa.

Znam i da smo jednom svratili na grašak sa junetinom u pospani lokal koji je privatizacija nekim čudom zaobišla. Ista vrsta vremeplova kao i onaj autobus – limene pepeljare, osrednje mrzovoljni konobar i odlična hrana. Bojim se da taj lokal više neću naći.

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Pomislim da bi ovde odmorili dušu i ljudi usijanih živaca. Naročito ako se uzme u obzir činjenica da je u Opatiji rođen Leo Šternbah, austrougarski hemičar koji je posle emigrirao u Ameriku da bi pronašao valijum.

Leto i biska

Deset godina kasnije opet dolazim autobusom iz Rijeke. Leto je. Sa mnom putuje dama s kojom sam već obišao celu Istru. Autobus je relativno nov, više nema truckanja.

Odmah po izlasku iz autobusa nailazimo na "šetalište zvezda" – na pločniku su urezana imena slavnih ljudi koji ovde nešto znače. Spisak je impozantan. Od Ive Robića kojeg je volela moja majka, preko Kreše Ćosića ili Dražena Petrovića, do Olivera Dragojevića ili – Miroslava Krleže.

Ipak mi je jedno ime priraslo za srce više nego imena zvezda Opatijskog festivala: Mate Parlov. Njega su Jugosloveni doživljavali kao levorukog bokserskog šampiona iz Pule, iako potiče iz sela Ričice kod Imotskog, a u Pulu je prešao kao mladić da trenira boks.

Na plaži Slatina provodimo prepodne za tričavih petnaestak evra. Opatija se vraća staroj slavi, barem što se cena tiče. Posle toga šetamo Obalom Franje Josipa sve do hotela Ambasador, pa se vraćamo Titovom. Sudeći po imenu glavne ulice, ni Opatija ne želi da se odrekne jugoslovenskog nasleđa.

"Istranka" je restoran koji nas je magično privukao mirisom tartufa i belog luka na maslinovom ulju. I zaista, testenina sa tartufima je bila otkrovenje. Još kada je na sto došla biska – više nismo imali kud, proglasili smo taj dan jednim od najboljih u Istri.

Biska je istarska rakija koja nastaje tako što se u dobru komovaču ili lozovaču stave grančice i lišće imele. To je ona trava koja druidu Aspirinikusu služi za kuvanje čudesnog napitka i koja junaku iz stripa Ateriksu i ostalim Galima daje neverovatnu snagu. Stari Grci su verovali da je imela kosmičko seme. Kombinacija kosmičkog semene i komovače u Opatiji dala je čudesne rezultate.

Jedna gitara, bezbroj divnih snova

Posle obeda u "Istranki" spustili smo se na šetalište Langomare, stazu svojevremenu sačinjenu za bečke grofove i gospodu. Šetalište dugo devet kilometara uklesano je u stenovitu obalu i osećaj kada njime hodate ili sednete na neku od klupa je zasigurno jedinstven na Jadranu.

Kada smo se siti našetali, izuli smo sandale i pustili da nam Jadran hladi tabane. Levo je bila bela mnogospratna kocka hotela Ambasador, jedina grandiozna zaostavština socijalističke estetike. Desno, odakle smo došli, nalazi se statua koju ću svaki put obići kada dođem u Opatiju – Devojka sa galebom.

Za razliku od Ambasadora, ovo je ljupka figura, srođena sa stenom i morem. A nastala je 1956. Delo je vajara Zvonka Cara koji je bio Meštrovićev međuratni učenik. Književnik Vladimir Nazor je u Crikvenici primetio njegov talenat, i poslao ga sa preporukom na zagrebačku likovnu akademiju. Tada mu je bilo tek 16 godina.

Retki su umetnici koji su imali sreću da jednim svojim delom daju trajno prepoznatljiv simbol celom gradu. Ova figura na obali je uvek znak da ste stigli u Opatiju, da neke stvari, u svetu brzih promena, ostaju na isti način lepe.

Tako vidim nas, vidim sebe: Sedim na obali u Opatiji, slušam blago udaranje mora o kamenje, posmatram iskosa Devojku sa galebom i u sebi pevušim davni hit pevačice rođene u Opatiji, Elizabete Beti Jurković: Jedna gitara, bezbroj divnih snova...

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 424 idi na stranu