Vožnja po našim putevima je mnogo opasnija od antarktičke ekspedicije

Podeli

Kako izgleda hodati 47 dana na skijama i preći 1.163km dug put od obale Antarktika do Južnog pola, bez ikakve pomoći, vukući za sobom sanke teške 137kg i postati 26. osoba na svetu kojoj je to pošlo za rukom, pričaće nam Davor Rostuhar u utorak 20.11. od 19h u Domu omladine na Putospektivi #31.

Projekt „Polarni san“ je trajao tri godine i rezultirao je uspešno odrađenom ekspedicijom na Južni pol. Glavna tema i glavni razlog projekta bilo je istraživanje „Šta čovek mora učiniti da bi ostvario svoj san?“

Kako bi pronašao najbolji odgovor na to pitanje, 35-godišnji Davor Rostuhar se upustio u veliki izazov, u veliko istraživanje koje ga je odvelo sve do samog kraja sveta. Postao je 26. čovek u istoriji koji je od obale Antarktika do Južnog pola stigao „solo, unsupported i unassisted“ . To znači da je 1163 kilometra dug put prevalio sam i to pešice na skijama, pri čemu nije koristio energiju vetra, životinja ili motora. Sve što mu je trebalo za 47 dana, koliko je ekspedicija trajala, vukao je sa sobom u sankama teškim u startu 137 kg.

Rostuhar se za ekspediciju pripremao tri godine. Tokom priprema učio je od poslednjih tradicionalnih naroda koji žive na krajnjem severu planete, Inuita na severu Grenlanda i Neneta na severu Sibira, a u Norveškoj je učio i od najboljih polarnih istraživača.

Otkad se vratio u Hrvatsku krajem januara 2018. godine, potpuno se posvetio pisanju svoje sedme knjige i pripremanju multimedijalnog predavanja, a zajedno s režiserom i prijateljem Đurom Gavranom, od video-zapisa nastalih na putovanju napravio je svoj prvi dokumentarni film.

Kako ste se odlučili na ovu ludu pustolovinu? Koja vam je bila motivacija?

Ja u svakom svom projektu nešto istražujem, a u ovome sam istraživao šta čovek treba da učini da bi ostvario svoje snove. Hteo sam istražiti to na svom primeru. Postavio sam sebi veliki cilj i odlučio promatrati sam sebe na putu prema ostvarenju tog cilja. Ono što sam shvatio, opisao sam u svojoj knjizi, a i u predavanju izlažem sažetak svega toga ukratko.

Pripremajući se za ovaj veliki poduhvat i sam sam radio puno na psihičkoj, mentalnoj pripremi, slušao sam stotine priča od ljudi koji su bili uspešni – o tome kako su postali uspešni, a na kraju sam to sve proučavao sam na sebi. Zadao sam sebi cilj daleko izvan svoje komforne zone i proučavao celi svoj put do tog cilja, kako sam svladavao prepreke, strahove, brige, izazove, krize… Sve što sam naučio o tome, podelio sam s ljudima u svojoj najnovijoj knjizi „Polarni san“, a i u predavanju predstavljam sažetak svega toga. Put do uspeha svugde ima istu strukturu a priče o ljudima koji rade neuobičajene stvari i upuštaju se u velike poduhvate, zanimaju nas oduvek. Putovanje ovog tipa ima nešto univerzalno u sebi. Iako se većina ljudi ne mogu poistovetiti s mojim poduhvatom na način da bi se menjali sa mnom i radije izabrali biti na mom mestu u ekstremnim antarktičkim uslovima, oni u tome prepoznaju pročišćenu, jednostavnu strukturu puta prema cilju koja se može primeniti na svačiji projekat, na svačiju borbu. Kad se upuštamo u velika putovanja kojima pomičemo sopstvene granice, zapravo istražujemo prostor mogućeg i otkrivamo da možemo puno više nego što smo uopće mislili da možemo. Otkrivamo da ono što osjećamo da bismo trebali biti, zaista i možemo biti. Ako neko u mojoj priči može naći inspiraciju za svoje sopstvene projekte i borbe, ja sam srećan!


Pripremali ste se, između ostalog, na Arktiku i upoznali narode koji već generacijama žive na večnom ledu. Šta ste od njih naučili, kako su vam pomogli?


Putovao sam s arktičkim nomadima Nenecima u sankama koje vuku sobovi po zaleđenoj tundri na krajnjem severu Sibira. Putovao sam i u psećoj zaprezi po zaleđenom moru izvan najsevernijeg naselja na svetu, gde sam pratio jednog od poslednjih eskimskih lovaca koji lovi kitove kopljem iz kajaka. Susretao sam i nomade Samije kad sam hodao preko Finnmarkvidde na krajnjem severu Skandinavije. Od svih tih tradicionalnih naroda učio sam kako se čovek prilagodio životu u najesktremnijim uslovima. Čovek je u 70.000 godina koliko se širi svetom naselio najudaljenija i najnegostoljubivija područja, ali nigde se nije teže prilagodio nego na Arktik. Eskimima je trebalo hiljadu i po godina da pronađu samoodrživ način života na severu. Dok je nama led samo zamrznuta voda, oni raspoznaju sto vrsta snega i leda, iz njega čitaju sigurnost tla pod nogama, vremensku prognozu i mnoštvo drugih informacija. No najviše sam od njih naučio o tome koliko se naš svet menja zbog klimatskih promjena. Globalno otopljenje se najbrže odvija na Arktiku. Svakom skeptiku koji ne veruje naučnicima, toplo bih preporučio da ode na sever Grenlanda pa da priproste Eskime pita što oni misle zagreva li se naša planeta i je li to samo prirodan proces ili smo ga skrivili mi ljudi.


Kako je izgledala sama ekspedicija na Južni pol – koliko dugo ste hodali, koliko ste se odmarali, šta ste jeli?


- Hodao sam od obale Antarktika do Južnog pola, rutom Hercules koja je dugačka 1163 km, a sve skupa je trajalo 47 dana. U startu su mi sanke bile teške 137 kg, svaki dan su bile kilogram i po lakše, kako sam trošio hranu. Hodao sam po 10 do 12 sati dnevno, ostalo vreme sam trošio na redovne stvari oko kampovanja - podizanje šatora, topljenje snega da dobijem vodu, hranjenje, punjenje baterija preko solarnih ploča, pisanje ekspedicijskog dnevnika, komunikaciju s bazom i mojim timom... Malo po malo, vreme je prolazilo, nije bilo puno vremena za spavanje, nije bilo puno vremena za odmor, ali bila je to jedna lepa rutina, i upravo je to bio izazov svaki dan - tu rutinu izvesti što efikasnije i što brže, tako da budem što efikasniji.


Šta čoveku prolazi kroz glavu? O čemu ste razmišljali... je li bilo kriza? Kako ste se nosili sa samoćom i činjenicom da je oko vas samo ogromno prostranstvo i divljina...?


- Ta samoća je bila najveći izazov od svega. Čoveku je jako teško biti sam zato što je naš um naučen da stalno prima raznorazne podražaje kroz naša čula. Ja sam bio lišen svih tih podražaja, u toj okolini nije bilo ni mirisa ni zvukova, ničega za što bi se pogled uhvatio. Bio sam potpuno sam, kao u praznom prostoru, sve što je bilo moje se povećavalo. Zato sam morao jako paziti kako da kontrolišem svoje misli i emocije, što sam učio na mentalnom treningu, ali sam podjednako hteo posvetiti to vreme tišini, uživati u njoj.


To je, bez sumnje, teško putovanje. Je li teže izdržati ga fizički, ili psihički? Šta vam je bila motivacija u takvim situacijama?


- Još sam u pripremama naučio da je ekspedicija na Južni pol mnogo više mentalni izazov nego fizički, koliko god bilo teško i fizički prevaliti te kilometre, u ekstremnim uslovima, uz sanke koje su bile u startu teške 137 kg. Ipak i uprkos tome, najveći izazov je onaj mentalni. Negde na polovini svoje ekspedicije verojatno sam bio najizolovanija osoba na planeti, okružen sa nekoliko stotina kilometara leda - ne samo da nije bilo čoveka oko mene, nego nije bilo ni jednog jedinog živog bića.

Ali mene je ta samoća privlačila. Zašto je to veliki izazov? Zato što čovek ne može biti sam sa sobom, zato što se boji što će zateći u toj tišini, hoće li naći nešto na dnu tog svog bića ili će ga prevladati užas ukoliko dozna da nema ničega. Mene je kopkalo to istraživanje sopstvene prirode, još otkad sam prvi puta vidio reportažu istraživača Naomija Uemure, Japanca koji je 1978. godine postao prvi čovek koji je došao sam na Severni pol. Nešto je kliknulo u meni, kad sam ga vidio zagledanog u taj beskrajan beli horizont koji ga je okruživao na sve strane. I ja sam hteo da se okružim tim uslovima i hodam danima prema tom horizontu.

U takvim trenucima, sve što se događalo u meni bilo je pojačano. Ja sam bio sve što tamo postoji, sve što postoji bilo je u meni. Primetio sam da se svaka, pa i najmanja emocija u meni zapravo povećava - mala sreća postaje euforija, mala tuga postaje drama. Morao sam kontrolisati emocije. Na mentalnom treningu naučio sam kako da se ne poistovećujemo sa svojim emocijama nego da se odvojimo od njih i primetimo da mi nismo te emocije. To sam morao vežbati da zadržim zdrav razum. Kad to čovek uspe, a na antarktičkoj ekspediciji silom prilika mora uspeti ako želiš preživeti, onda postiže ono za što su stari grčki filozofi rekli da je najveća vlast na svetu, a to je vlast nad samim sobom.

S kojim ste se sve opasnostima susretali? Šta je bilo najteže?


Vremenski uslovi bili su konstantan vetar u prsa i temperature između -12 i -27 stepeni, sa osećajem hladnoće koji pada do -50. Mala nepažnja mogla me je dovesti do ozeblina, ali odlično sam se pripremio i bio sve vreme pribran, pa sam prošao sve bez problema. Najveća opasnost bile su ledenjačke pukotine. Kad bi ih snežni nanosi zatrpali tako da ih ne vidim, pretio bi mi pad u njih i grozan kraj. Međutim i to se dobrom pripremom može potpuno izbeći, a rizik se smanjiti na apsolutan minimum. Odgovorno tvrdim da je prosečna vožnja po našim putevima deset puta opasnija od dobro pripremljene antarktičke ekspedicije. Na kraju krajeva, statistika to potkrepljuje.

Šta je bio najteži zadatak, najveći izazov na tom putu?


Najteže je uvek pobediti samog sebe. Ubiti onog papka u tebi koji ti govori da ti to ne možeš, da si jadan, da radije ostaneš u fotelji i sipaš sebi još jedno piće ili pojedeš još nešto, ili još jednom padneš u zamku u koju si već sto put pao pa ti se već ćini da je ona tvoje mesto. Ali nije. Sloboda leži izvan zidova koje gradimo sami oko sebe. Ja rušim te svoje zidove već godinama, to me veseli. Život je prekratak da ga provedemo kao robovi svojih vlastitih slabosti i strahova.

Kakav vam je bio osećaj kad ste stigli na cilj?

Apsolutna ispunjenost. Srećna praznina. Mir. Ljubav. Zahvalnost. Pobeda. Trijumf. Blaženstvo. Zona. Osmeh.

Kakav je osećaj vratiti se nazad?

Osećam se odlično, kao i uvek. Naučio sam da ostvarujem svoje snove i živim život punim plućima, i po meni to je najbolji osećaj koji neko može imati. Nakon što ostvariš veliki cilj, na kojem si radio intenzivno tri godine, kako bih se osećao nego odlično. Takođe, osećam zahvalnost prema brojnim ljudima koji su mi bili podrška da u tome uspem, jer iako je to bila solo ekspedicija, pitanje je bih li u tome uspeo da nisam imao svoje navijače, svoje „pleme sanjara“

Koji je idući 'zadatak', šta planirate?


Moja životna partnerka Anđela i ja na Antarktiku smo se verili, a nakon povratka u Zagreb i venčali, a sada spremamo naše veliko zajedničko putovanje. Putovaćemo celu 2019. godinu i provoditi naš novi, zajednički projekt „Ljubav oko sveta“. Istraživaćemo šta o ljubavi misle i kako je doživljavaju i žive pripadnici najrazličitijih i najegzotičnijih kultura na svim kontinentima, od najzabačenijih plemena lovaca i sakupljača u Africi i Okeaniji, do najmodernijih društva Zapada. Svake nedelje pisaćemo blogove i reportaže samo za članove našeg Kluba za ekspedicionizam i kulturu pa pozivam sve zainteresovane da saznaju više o projektu i učlane se u naš klub preko naših stranica: www.kek.hr . Tamo takođe mogu direktno od nas nabaviti sve moje knjige.

strana 1 od 33 idi na stranu