Noć pokriva Damask

Podeli

Dočekala nas je tamna i teška sirijska noć. Zavodila nas je kako to samo Orjent ume. Tek se, na mahove, iza oblaka pojavljivao bledi Mesec i obasjavao nam put. Put za Damask.

Autor: Nenad M. Perić

03. april, četvrak – Put za Damask

Kada je prorok Muhamed, po povratku iz Meke, došao do kapija Damaska, nije hteo da iđe u grad. Razlog je bio taj, što čovek samo jednom ulazi u Raj, a on je čekao onaj nebeski. Od svetog Pavla, čuvenog hrišćanskog misionara, koji je pre dolaska u Damask, pod imenom Savle, proganjao hrišćane, postoji verovanje da "put u Damask" označava prekretnicu u životu. Susret sa ovim gradom je susret sa samim sobom, sa svojom prirodom, sa neostvarenim željama, prikrivenim strahovima, sa zavodljivim, ali i podivljalim strastima, sa herojskim u nama, ali sa bednim aspektima ljudskog života na ovoj planeti, koja nam je samo data na korišćenje. Damask je ime dobio po arhitekti Damascenu, koji je na ovom mestu podigao antički grad. Od tog velelepnog grada, danas su ostale samo bedemi i kapije. Isti arhitekta zaslužan je za čuveni Trajanov most kod Kladova, kao i Trajanov forum u Rimu.

Za Damask se tvrdi da je najstariji, u kontinuitetu, nastanjeni grad sveta, mada se za istu titulu vatreno bori i obližnji Alep. Ugnezdio se u oazi, koju je stvorila reka, usred Sirijske pustinje. U hijeroglifskim tablicama pronađenim u Egiptu, pominje se pod imenom Dimaška, kao jedan od osvojenih gradova u XV veku p.n.e. (u pismo Tutankamonove udovice hetitskom kralju). U iskopinama u dvorištu Omajadske džamije, pronađeni su predmeti iz trećeg milenijuma pre Hrista. Damask je tačka u kojoj se spaja drevno i moderno. Puls grada je vrlo živ, a utihne tek u vreme molitvi. Pogledajte panoramu grada sa obližnjeg vidikovca na brdu Kasjun i shvatićete svu grandioznost ovog mesta.

Sirija se često naziva kolevkom civilizacija i kapijom istorije. Ovde je nastao prvi alfabet na svetu, koji se danas čuva u Nacionalnom muzeju. Kao, uostalom, i prvi notni sistem. Zbog toga je i bio plen mnogih zavojevača: Jevreja, Asiraca, Vavilonaca, Persijanaca, Grka, Rimljana, Vizantijaca, Turaka, Engleza i nezaobilaznog Napoleona Bonaparte. Pre svega zbog svog izuzetnog geografskog položaja, raskrsnice trgovačkih puteva između Mediterana i Istoka. Sve do I svetskog rata, Sirija (Velika, Bilad al-Šam) je obuhvatala današnju Siriju, Liban, Jordan, Izrael i Palestinu. Njena arhitektura bila je miks uticaja Egipta, Vavilona, Persije i Rima. Zemlja sa bezbroj raznolikih i inspirativnih prejzaža, od polja pšenice, preko nepreglednih maslinjaka i plodnih vinograda, sve do pustinjskih predela Al Hama (al-Cham), sa čuvenom oazom, drevnom Palmirom. Obale Sirije zapljuskuju talasi Sredozemnog mora. Granicu sa Libanom krasi planinski masiv Istočna planina Liban, sa najvišim vrhom od 2.814 metara nadmorske visine, koji je tokom cele godine prekriven snegom. Za razliku od Istočnog, Zapadna planina Liban, prekrivena je gustim šumama. Reka Orontes je prirodna granica između ta dva planinska masiva, obrazujući plodnu ravnicu.

Sirijska Arapska Republika kako glasi zvanično ime države Sirije, nalazi se na Bliskom Istoku, politički i vojno je vrlo trusno područje. Nabrojmo samo susede Sirije: Liban, Irak, Izrael, Jordan i Tursku. Sa dve od ovih zemalja Sirija nema rešeno razgraničenje; sa Izraelom na Golanskoj visoravni i sa Turskom.

Rimski imperator Hadrijan u II veku naše ere je ovaj grad proglasio za metropolis. Godine 1076. zauzimaju ga Turci Seldžuci. Sin turskog generala, sultan Saladin (Salah ad Din) proglasio ga je za prestonicu ujedinjene Sirije i Egipta 1154. godine. Sledi otomanska vladavina, kratkotrajna egipatska vlast Muhameda Ali Paše (1831.-1840.), dolaze Mongoli, pa Memleci. Druga invazija Mongola pod vođstvom Tamerlejna, završava se pustošenjem grada, a svi viđeniji ljudi prebačeni su u Samarkand. Otomanska kontrola nad Sirijom završila se ulaskom Arapi u Damask, na kraju I svetskog rata, 1918. godine. Osnovano je Nezavisno arapsko kraljevstvo Sirije na čelu sa kraljem Fejsalom iz porodice Hašemit. Kraljevina nije bila dugog veka, a kralj Fejsel se “preselio” na tron Iraka. Vlast preuzimaju Francuzi. Period francuske vladavine je obeležen je naglom modernizacijom i izgradnjom saobraćajnica, ali i brutalnom represijom, izazvanom pobunom religiozne sekte, Druza. Aprila 1946. godine Sirija postaje republika. Godine 1956. nastupa kriza oko Sueckog kanala, a egipatski predsednik Gamal Ebel Naser zahteva ujedinjenje Egipta i Sirije. 1. februara 1958. godine dve države se spajaju u Ujedinjenu Arapsku Republiku, a sve dotadašnje partije u Siriji prestaju sa radom. No, država nije bila dugog veka. Sirijski entuzijazam brzo je splasnuo, pošto je postalo jasno da se zajedničkom državom vlada iz Kaira. Projekt Ujedinjene Arapske Republike neslavno je okončan 1961. nakon vojnog udara u Siriji. Godine 1973. izbio je sukob nazvan Oktobarski rat, u kojem je Sirija napala područje Golanske visoravni u pokušaju da ovu teritoriju preuzme od izraelske vlasti. Uprkos početnim uspesima, na kraju je Izrael izašao kao pobednik. Nakon mukotrpnih diplomatskih pregovora, koje je predvodio Henri Kisindžer, Sirija je dobila mali deo Golanskih visoravni, što je u Siriji, upotrebljeno u unutrašnje političke svrhe. Tri godine kasnije, u susednom Libanu, buknuo je građanski rat, a Sirija je stala na stranu hrišćana. Njeno vojno prisustvo u susednoj zemlji, završeno je tek nedavno. Međutim, velika sirijska populacija u Libanu, lakše je nalazila zaposlenje, jer je pristajala na manje nadnice. Tako je 200 hiljada Sirijaca dobilo libanske pasoše.

Kritičari siriske parlamentarne republike smatraju da je režim autoritativan i samo na rečima demokratski. Pokojni Hafez al-Asad je pet puta, uzastopno, na referendumu, izabran za predsednika. Njegov sin, Bašar, izabran, takođe, na referendumu, održanom jula 2000. godine, nije imao protivkandidata.

Od 1878. godine kada ga je naseljavalo 150 hiljada, Damask je, danas, grad sa 5-7 miliona žitelja. Ovako široka procena, karakteristična za ceo region, posledica je ratnih zbivanja. Hrišćani žive u četvrtima Al Mariamie, Al Kaimarie i Haret al Jehud. Jevrejska zajednica je skoro išćezla, posle sukoba Arapa i Izraelaca. Deo Golanske visoravni je i dalje okupiran od strane Izraela. To ćete primetiti još dok popunjavate prijavu za sirijsku vizu, kada odgovarate na pitanje da li ste posetili okupiranu Palestinu. Naime, ako u pasošu imate izraelsku vizu, nećete vam dozvoliti ulazak u Sirijsku Arapsku Republiku. Najčešće se to rešava, pošto vam Izraelci vizu uz pasoš izdaju na posebnom papiru.

Železnica koja je povezivala Damask sa Bejrutom i Medinom bila je završena još 1908. godine. Ulice Damaska zakrčene saobraćajem. trasirane su još u doba Rimljana. Uske i krivudave ulice, protežu se duž rimskog bedema. Ulica prava, poznata još iz Biblije, kao ulica kojom je prošao oslepljeni Sveti Pavle. Išao je u susret svešteniku Ananiji, koji će ga krstiti, u kapeli, koja danas nosi sveštenikovo ime. Apostol je posle toga neko vreme živeo u Damasku, i to upravo u ovoj ulici.

No, vratimo se našoj priči. Topla je, aprilska noć, a mi u šetnji sirijskim glavnim gradom. Obučen sam u tradicionalnu arapsku odeću, hadžab. Ne znam gde pre da pogledam, toliko novog, zanimljivog za oko evropskog putnika. I uprkos našim predstavama i lošim rejtingu Sirije u zapadnim medijima, neka neverovatna sloboda i opuštenost. Mlada devojka mi prilazi i traži pomoć za narod Palestine. Uputili smo se prema čuvenom bazaru. I onda, odjednom, ostah bez daha. Pokriveni Suk al Hamadija (Souq al-Hamadiyyeh) zemaljski je prikaz, definitovno, arapske bajke. Metež ljudi, svetlost iz prodavnica i bezbroj rupa na krovu, koje su posledica čestih francuskih bombardovanja, dvadesetih godina XX veka. Nema ovde čega nema, ta raskoš Orjenta, ne može, a da ne opčini, čak ni razmaženog Evropljanina. Ali ništa ne vidim, od celokupne slike, ne mogu pogled da usmerim ni na jedan jedini detalj. Sve se plašim, nešto ću propustiti, dok opojni mirisi začina i parfema, samo dodatno, upotpunjuje egzotičnu sliku. I zvuci. Hipnotisan sam poput zmije, koju fakir navodi na igru. Bezgranična, pozitivna energija uvodi me u nezaboravne trenutke. Kao da mi se otvaraju vrata raja. Vatromet boja, ukusa i mirisa, na dužini od samo pola kilometara. Ovaj bazar ne ostavlja nikog ravnodušnim. Lavirint bezbroj malih uličica i slepih prolaza. Trgovci koji brišu prašinu sa svojih tezgi i nude vam marame, začine, sušene guštere i slepe miševe, oklope kornjača, šrafove, sablje, slatkiše, čarape i kao da nema kraja ovom spisku. Čak ni u mašti. U poslastičarnici uzimamo beli sladoled uvaljan u sečene pistaće. Šarmu ovdašnjeg bazara nije odolela ni engleska kraljica, Elizabeta II, pa je baš ovde naručila venčanicu. Ne čudi, onda, što je stari gradski suk renoviran i stavljen pod zaštitu Uneska 1979. godine. On je samo jedan od ukupno 11, koliko ih u gradu. A sredstvo za ovu radnju, novac, podarili su nam Feničani. Lepljiv od znoja i masan od krvi. Novac u rukama, pevušim hit velike srpske rok grupe “Ekatarine Velike”. Zastupljeni su ovde i moderni proizvodi izvikanih svetskih firmi. Prodavnice se najčešće otvaraju oko 10 sati prepodne, a prodavci su, po pravilu, muškarci. Nažalost, kada se radnje zatvore i navuku teške žaluzine, čarolija nestaje, a mesto se prepušta, na milost i nemilost, uličnim prodavačima, poput onih po beogradskom Bulevaru ili Zelenjaku. Nastavljam drevnim ulicama obasjanim raznobojnom svetlošću uličnih svetiljki, ka dućanu iz kojeg dolazi zvuci akustične gitare.

Onda je vreme da otkrijem gastronomski Damask, smešten po uskim ulicama, u širokim pokrivenim dvorištima. Samo na prvi pogled, tu se sakrilo neverovatno carstvo namenjeno uživanju, spremno da, bez upozorenja, napadne sva vaša čula. Limunada sa svežom nanom, jagnjetina sa jogurtom, zapečeni kozji sir u lopticama, sočni bifteci u aromantičnim travkama, libansko vino “Ksara“, krem čorba od špargle i mleka, salata od peršuna, fatuš salata i premazi od leblebija. Uz uslugu koja dolikuje nekoj kraljevskoj iz davno prohujalih vremena. Sirijska kuhinja obiluje raznolikošću ukusa, ali dominiraju mediteranski uticaji. Zahvaljujući plodnosti zemlje i bogatstvu useva, kuvari su pravi umetnici.

04. april, petak – Hedonistička prestonica Bliskog Istoka

Iz sna me budi plačni, nazalni mujezimov glas. Pogledavši kroz prozor, vidim vitke obrise Isusovog minareta Omajadske džamije. Trg Mučenika je ujedno i strogi centar grada. Grad je imao sedam kapija za ulaz u grad; Bab Šarki (Bab Sharqi), Bab al Džabije (Bab Al-Jabieh), Bab Kisan (Bab Keissan), Bab al Sagir (Bab al-Saghir), Bab Tuma, Beb al Dženik (Bab al-Jeniq), i Bab al Faradis (Bab al-Faradiss). Istočna (najstarija) kapija, Bab Šarki, otkrivena je 1950. godine, tačnije, pronađen je njen trijumfalni luk, obnovljen i podignut na nivo ulice. Nju je, početkom III veka, izgradio komadant rimske legije i kasnije imperator Sever Septimus Karakala. Godine 636. kroz nju je u Damask umarširala prorokova vojska. Grad je predat bez borbe posle šest meseci uporne opsade.

Hrišćanstvo je u Damask dospelo tokom I veka nove ere, nakon čega je grad postao sedište episkopije. Do kraja IV veka većina stanovništva je primila hrišćanstvo. Prisetimo se, na trenutak, predanja iz Biblije. Kralj Irod želeo je da se oženi ženom preminulog brata. Jovan Krstitelj je to smatrao za težak greh, pa ga je kralj zato utamničio. Na zahtev ćerke potencijalne mlade, da joj pokloni glavu svetitelja Irod je odgovorio pozitivno. Na proslavi, posle plesa, pred Salomom, se našao poslužavnik sa željenim poklonom, glavom Svetog Jovana Krstitelja. Glava se danas nalazi u Damasku, u Omajadskoj džamiji, a ostatak moštiju u Jerusalimu, u Izraelu. Tako ovaj svetac, simbolično, spaja ljute neprijatelje, Siriju i Izrael.

No, pozabavimo se, najpre, sudbinom Omajadske (Velike) džamije. Nastala kao hram Jupitera, širenjem hrišćanstva postala je katedrala posvećena Svetom Jovanu Krstitelju. Sa prodiranjem islama (661.750.) Damask je proglašen za sedište Omajadskog kalifata. Hrišćani su pristalice Muhamedovog učenja ljubazno dočekali. Podelili su sa njima svoje hramove, i u njima, zajedno, se molili. Jedan broj crkava su im prodali, a mislimani su ih pretvorili u džamije. Ustanak muslimanskog stanovništva 1860. godine propraćen je uništavanjem hrišćanske četvrti i masakriranjem hrišćana. Danas nigde u arapskom svetu ne vlada tolika verska tolerancija kao u Siriji. Muslimani čine oko 85 % ukupnog stanovništva.

Današnja džamija potiče iz VII veka. Stradala je u požaru 1893. godine, ali je obnovljena. Mermerna džamija ima tri minareta, izgrađena u različitim stilovima. Najznačajniji je minaret Isusa Hrista, za koga muslimani veruju da će se pojaviti na ovom mestu i obračunati sa đavolom. Izuli smo se, uzeli ogrtače i našli se u prostranom dvorišu. vreli beli mermer greje naša stopala, a odsjaj zasenjuje. Petak je i velika je gužva u bogomolji. Korintski stubovi ograđuju celo dvorište. Unutrašnjost džamije je raskošna sa dosta mozaika i pozlate. Ljudi dremaju, sede, mole se. Žene i muškarci su odvojeni. Zelenkasti sarkofag, mesto je i hrišćanskog hodočašća, pošto u sebi krije odsečenu glavu Svetog Jovana, kojem se i muslimani klanjaju. Kupola je tirkizana i grandiozna. Za vreme vladavine predsednika Hafeza al Asada, 7 hiljada kvadratnih metara je dodato, u formi bašta, koje opasuju Saladinov mauzolej. Džamija ima četvoro vrata Al Barid, Al Noufara, Al Sagha i Al Amara, tri minareta, 4 prostrane hale: Abi Bakerova, Omarova i Al Huseinova, kao i tri kubeta u dvorištu. U sredini svetilišta se nalazi ogromno kube koje se naziva "Orao", visoko 45 metara. Pozlaćeni mozaički portreti se smatraju nalepšim u svetu, a na njima su prikazi palata, drveća i voća. Na jednom od severnih stubova je solarni sat, dok se astronomski sat nalazi na Nevestinom minaretu. Velika džamija je treća po važnosti u islamskom svetu. Damask ima više od 200 džamija od kojih je samo 70 otvoreno. Obavezno posetite Al Sulejmanovu džamiju, delo čuvenog arhitekte Sinana.

Grčka pravoslavna patrijaršija Antiohije nalazi se u starom Damasku, blizu ulaza u Ulicu pravu kod Lučke kapije. U patrijaršiji se nalazi crkva Presvete Bogorodice. Apostoli Pavle i Varava su osnovali Antiohijsko sedište 42. godine. Osam godina je njome upravljao Sveti Petar u svojsvu patrijarha. Prvi vaseljenski sabor u Nikeji, 325. godine, priznao je prevlast Antiohijske patrijaršije nad ostalim istočnim crkvama. Drugi vaseljenski sabor. održan 381. godine u Konstantinopolju je to samo potvrdio. Prvi raskol desio se usled Vaseljenskog veća u Efesu 431. godine.

Razgledajte ostatke nekadašnje citadele i drevne palate. Saladin (Salah al Din Jusuf Ibn Ajub) je ujedinio muslimane i vodio ih u sveti rat (protiv krstaša), a 1187. godine je osvojio Jerusalim. Svojim vojnicima nije dozvoljavao da ubijaju civile, niti da pljačkaju ili oštete gradove. Obolelom neprijatelju, Ričardu Lavljeg Srca, lično je poslao zaleđenu vodu i voće, da li radi islamske etike ili kao vid uhođenja protivničkog kampa, ostaje nepoznanica. Iscrpljeni mnogobrojnim obračunima, Saladin i Ričard su u septembru 1192. godine potpisali primirje. Njime je krstašima ponovo omogućeno da posećuju Jerusalim, bez bojazni od napada muslimana. Saladinov mauzolej sagrađen je 1193. godine, a mermerni sarkofag sa njegovim ostacima smešten je u prijatnom vrtu pored severnog zida Velike džamije.

Azem (Al Azem) palata, nalazi se južno od džamije. Sagrađena je 1749. godine, u kombinaciji crnog bazalta i belog krečnjaka. Palata je danas Muzej umetnosti i popularne tradicije Sirije (Museum of Arts and Popular Traditions of Syria). U hrišćanskoj četvrti nalazi se kapela Svetog Pavla, podignuta na mestu, gde je jedan od apostola spustio sveca kroz prozor, kako bi ovaj uspeo da pobegne od jevrejskog progoma. Fotografišem eksponate u sobama muzeja, iako je to zabranjeno. Iznenada, objektiv fotoaparata kadrira bademastim očima lepe Fatime. I njen srdačni osmeh. Mimikom mi pokazuje da slobodno slikam, nema ni traga od obezbeđenja. I tako me je ova simpatična devojka, poput vodiča, sprovela iz sobe do sobe.

Arapske žene uglavnom su obučene u duge mantile ravnoga kroja, sa glavama povezanim u marame. Ili su zabrađene u crne čadore, i izgledaju skoro bestelesne, poput duhova. Na bazaru par dama pod feridžama, s zanimanjem zagledaju seksi donji veš. Izgeda da se iza debelih zidova damaskih kuća, odvija vrlo zanimljiv ljubavni život. Posmatraju nas radoznalo, bez straha i stida. Njihove krupne oči su našminkane do savršenstva, pošto je to jedini deo tela, otkriven pogledima neznanaca. Arapi nose marame i ako su one crveno-bele boje, onda su beduinske, a ako je šara crno-bela, onda su palestinske, poput one koju je nosio preminuli vođa palestinskog pokreta Jasar Arafat. Tumarajući po beogradskim indijskim radnjama, pronašao sam slične marame, u širokom dijapazonu boja i odabrao narandžastu za svoju pustinjsku misiju. Za razliku od našeg, zapadnog sveta, na istoku se ne uvažava isticanje i posebnost. Tamo život teče tiho i sporo, u okvirima, već zacrtanih pravila i normi. Svako iskakanje od ovog poretka stvari, ne dočekuje s preteranim simpatijama. Ali ritual kupovine je nešto sasvim posebno, skoro sveto. Ako pokušate da dešifrujete cene ispisane arapskim pismom. nažalost, nećete uspeti. Nisu to one nama poznate, arapske cifre. Ali tu je uvek srdačni i predusretljivi trgovac, sa isukanim kalkulatorom u rukama. Posle napornih pregovora, dogovor je postignut, širok osmeh i srdačan stisak ruke, ispratiće vas iz radnje. Izlazite sluđeni, s robom u ruci i prazninom u novčaniku.

Kada smo umorni i prašnjavi stigli u sirijsku prestonicu prva pomisao nam je bila odlazak u hamam. Trebalo je osloboditi se tog nepotrebnog tereta, peska koji je vetar u pustinji strpljivo nanosio na nas. Još nam je krckao pod zubima. Hamam je u stvari kupatilo i veoma važno mesto u životu muslimana. Ovde se vodi briga o telu, ali ostvaruju i socijalni kontakti. Nekad ih je bilo oko 200, a i danas je njihov broj zavidan. Hamam je orjentalni odgovor na finsku saunu. S tom razlikom da se ovde ne zagreva kamenje, već se u prostoriju uvodi već zagrejana vodena para. Onda se telo pere maslinovim sapunom, koji bogato peni. Istovremeno se telo i masira, ali nimalo nežno, nešto poput onoga što danas zovemo piling. Time se odstranjuje površinski mrtvi sloj ćelija. Ovako osveženi, bili smo spremni da se prepustimo hedonističkom doživljaju prve vrste, koji se sastojao u ispijanju jakog čaja od nane i pućkanju nargila, koje su u arapskom svetu poznatije pod imenom šiš. Možete izabrati duvan sa raznim voćnim ukusima. A potom sledi bogata gastronomska ponuda kebabi, namaz od leblebija i belog luka poznat pod nazivom humus, mutabal, tabula, fatuš, burgul, muhamara, k'be libanie, nešto nalik na pitu sa mesom, šavurmi, knafe, puding sa ovčijim sirom i plodovi urminih palmi. Naravno sve to uz prvoklasne arapske hlepčiće slične našim lepinjama i koktele od egzotičnog južnog voća. A onda još šoljica arapske kafe sa dodatkom kardamona pred polazak, što bi rekao buntovni pesnik šezdesetih Bob Dilan.

Nacionalni muzej (National Museum), prikupio je i izložio kulturno, istorijsko i umetničko blago ove intrigantne zemlje. Nekada je u ovoj zgradi bio smešten vojni logor, Kasr al Hajr al Gabi (Qasr al-Hayr al-Ghabi). Ne propustite da razgledate rukopise iz XIV veka p.n.e, napisane prvim poznatim pismom, statuu iz Marija, staru preko 4 hiljade godina, statue iz Palmire od mermera i terakote, oružje, stare hirurške instrumente i još mnogo toga.

Posle ovakvih avantura po ovom čudesnom gradu, kako biste lakše podneli rastanak od njega, nabavite nekakav prigodan suvenir. Da li će to biti čuveno staklo u vidu čaša ili vaza, sablje dimiskije, majica ili knjiga, damast tkanina, orjentalni slatkiši, libansko vino “Ksara”, kožni taburei, ćilimi, nargile, arapska odeća ili kožne papuča zakrivljene pri vrhu, raskošan nakita, morate sami odlučiti. Još pre tri milenijuma duvači stakla su ovladali proizvodnjom bojenog stakla, mnogo vekova pre Venecije. Za proizvodnju stakla crvene boje, jer se u njegovoj proizvodnji, navodno, koristi zlato. Ruke veštih alhemičara na delu.

05. april subota – Manastir u kojem se govori jezikom božijeg sina

Sejdnaja se nalazi na nekih 30 kilometara severno od Damaska i leži na 1313 metara nadmorske visine. Mesto je poznato po pravoslavnom manastiru posvećenom Bogorodici, koji čuva njenu čudotvornu ikonu. Manastir je sedište Stare patrijaršije Antiohije. Lokalno stanovništvo nam je pokazalo mesto gde je Kain, po Bibliji. ubio svog brata Avelja. Da biste ušli u malu kapelu, gde se čuva ikona, morate se prethodno izuti. To je mala mračna soba, obasjana samo svetlošću sveća. Kod istočnog zida nalazi se otvor s srebrnom mrežom, iznad koje su različiti predmeti, lanci od zlata i srebra, pokloni mnogobrojnih hodočasnika. Iza ove mreže i unutar otvora, koji je iskopan u zidu, nalazi se Bogorodičina ikona. Po predanjima, ova čudotvorna ikona izlečila je mnoge obolele. Zidovi kapele pokriveni su sa mnoštvom znakova zahvalnosti izlečenih vernika. Za ovu ikonu veruje se da je jedna od četiri ikona, koje je lično naslikao Sveti apostol i jevanđelist Luka.

Justinian I, car vizantijski, dok je prelazio Sirijom, došao je na ovo mesto. Tu se njegova vojska ulogorila, i ubrzo je ostala bez vode. Kada su počeli već da očajavaju, car je u daljini video predivnu gazelu. Dao se odmah u poteru za njom. Nakon izvesnog vremena, umorna gazela se zaustavila na jednom kamenom brežuljku, na kome se nalazio izvor sveže vode. Ne pružajući caru šansu da odapne strelu, gazela se, iznenada, pretvorila u ikonu Bogorodice, koja je blještala veličanstvenom svetlošću. Tada se sa neba prolomio moćni glas:

Ne, ne smeš me ubiti Justiniane, već podigni ovde, na ovom brdu, crkvu za mene”.

Nakon tih reči, božanska svetlost i veličanstvena figura iščezoše, iznenada kao što su se i pojavile. Justinian se vratio zamišljen. Odmah je naredio da se izradi nacrt za buduću crkvu. Vreme je prolazilo, a arhitekte nisu izlazile pred cara sa prijektom. Bogorodica se opet oglasila, i caru u snu, prikazala plan za veličanstveni manastir. Manastir je, uskoro, zadobio takvu slavu, da se, po važnosti, pominjao odmah iza Jerusalima, kao mesto hodočašća. Od tog vremena, monahinje iz svih krajeva Sirije, Egipta i ostalih delova sveta, dolaze ovde. U kasnom VIII veku, izvesna prečasna Marina bila je igumanija manastira. Desilo se tako da u manastir dođe monah pustinjak, grčki hodočasnik iz Egipta, poznat pod imenom Teodor. Kada je odlazio, igumanija ga zamoli da joj u Jerusalimu kupi Bogorodičinu ikonu. I sam monah bio je iznenađen čudima, koja je ikona stvarala, pri njegovom povratku. Ovi događaji iskušavali su ga, da vrednu ikonu zadrži za sebe. Svaki put, neka tajna, nevidljiva, sila sprečavala ga je u tome. Nakon mnogih, uzaludnih pokušaja, monah je bio primoran da ikonu preda igumaniji, ispovedajući joj svoje nečasne namere. Sa suzama zahvalnosti, igumanija mu je dala oprost. Od tog vremena, ikona se nalazi u manastiru i predstavlja predmet dubokog poštovanja.

Pored crkve iz XVIII veka sa tri kupole, u okviru manastira nalazi se biblioteku, muzej i sirotište. U manastiru se nalazi trenutno 39 monahinja koje vode brigu o manastirskom kompleksu i o deci koja su smeštena u sirotište. Školu koja se nalazi pri manastiru, pored dece bez roditeljske brige, pohađa i 125 dece iz grada. Manastir ima metohe u Siriji i Libanu, na površino od oko trista jutara zemlje. Odatle se manastir snabdeva maslinama, voćem i povrćem, žitaricama i stočnom hranom. U manastiru se gaji i raznovrsna stoka: koze, ovce, krave i živina. te tako se može da se manastir sam izdržava.

Manastir Svetog Đorđa nalazi se na planinskim padinama, na visini od 1500 metara. Sastoji se od glavne pećine i male crkvice, koja potiče iz vizantijskog perioda. Sagrađena je na ostacima paganskog hrama. Ikonostast potiče iz šesdesetih godina XX veka. Do pećine vode kamene stepenice. U njoj se nalazi jednostavni ikonostas i oltar. U dvorištu se nalazi knjižara koja prodaje duhovne knjige, ikone i ostale religijske suvenire. U manastiru živi i radi šestoro monaha.

Nastavljamo ka Maluli, koja se udaljena nekih 60 kilometara od Damaska. Malula je aramejsko selo uklješteno u stenama. Ime je dobila po aramejskoj reči, koja označava “ulaz”. Kroz taj ulaz prošla je Sveta Tekla. Kuće su stepenasto sagrađene na stenama, jedna iznad druge. Stanovnici pored arapskog govore i aramejski, jezik kojim se služio i Isus Hrist. U selu se nalaze dva stara pravoslavna manastira; Svete Tekle i Svetih Srđa i Vlaha. Manastiru Svete Tekle je jedan od najstarijih u Siriji. Potiče iz IV veka. Na južnoj strani manastira nalazi se grob Svete Tekle. U manastiru se nalazi široka pećina, sa starom crkvom, u kojoj je kameni sto, dok je oltar uklesan u steni. Između svetilišta i crkve je vodena fontana sa čudotvornom vodom. Čudotvorna voda se koristi za piće i njom se umiva. Sadašnji manastir sazidan je krajem XVIII veka. U manastiru probamo domaće vino, a kupujemo koziji sir oblikovan u kuglice i spakovan u teglama, zaliven maslinovim uljem.

Manastir Svetih Srđa i Vlaha podignut je 297. godine. Nalazi se na brdu iznad manastira Svete Tekle. Ova dva svetitelja su poreklom iz Sirije. Sadašnja crkva počiva na temeljima paganskog (Apolonovog) hrama. Poseban otvor vodi do njegovih temelja koji su na 3 metra ispod osnove hrišćanskog hrama. Na Prvom Nikejskom saboru, održanom 325. godine, zabranjeno je služenje na paganskim oltarima. Prešlo se na ravne, hrišćanske oblike. Sastavni deo hrama je kedrovo drvo, staro i do dve hiljade. Hram u manastiru ima vrlo retku ikonu Tajne večere, gde je taj biblijski događaj prikazan u klasično istočnjačkom maniru; Isus sedi na jednom kraju stola i služi svoje učenike (koji su raspoređeni u polukrug). Takav prikaz karakterističan je za domaćinstva na Bliskom istoku. Porcija sa hranom se prvo nasipa najudaljenijem gostu, pa mu se šalje u krug. Takav primer ishrane imali smo prilike da vidimo u pustinji.

Pauzu pravimo u čuvenom Bagdad kafe 66. Tek kasnije ćemo shvatiti da ih ima tri. Sa leve strane put se odvaja ka Libanu, to jest Bejrutu, a ako bismo krenuli desno stigli bi u Irak. Nažalost, zbog loše situacije u obe zemlje, ovaj put, ćemo ih zaobići. Utehu pronalazimo u odličnom kiselom mleku. I dok psi laju, karavani prolaze, a mi nastavljamo put. Autobusom, naravno, jahanje kamila nije baš najudobniji način transporta, verujte mi na reč. Usput susrećemo samo pastire i njihova stada.

06. april nedelja - Grobnica lepe carice Zenobije lancima okovane

Put kao izvučen lenjirom, kroz pustinju, na kraju, posle prevaljenih 250 kilometara od Damaska, doveo nas je do čuvene oaze, Palmire. Antički grad se prostire na površini od čak šest kvadratnih kilometara. Teško je to dočarati rečima, to treba, neizostavno, videti. Njeno originalno ime potiče iz aramejskog jezika i glasi Tadmor, što prevodimo kao „palma". I lokalno stanovništvo koristi ovaj naziv. Grad je imao strateški značaj na ptu svile, koji se protezao od Kine do obala Mediterana. Japanska arheološka ekspedicija je u pećinama istočno Palmire pronašla dokaze postojanja paleolitskog čoveka na ovom tlu. Ispod Belovog hrama pronađeni su materijalni dokazi da je ovde postojalo naselje oko tri hiljadite godine pre nove ere. Pod imenom Tadmor prvi put se pominje u asirskim spisima (pronađenim u Kapadokiji) u ranom drugom milenijumu pre Hrista. U Starom zavetu se navodi kao deo Solomonovog carstva. Jevrejski istoričar Flavije Josif tvrdi da je Palmiru osnovao baš Solomon. Možda se baš ovde nalaze rudnici cara Solomona. Odavde potiče ulje kojim su balsamovane egipatske mumije. I još postoje termalni izvori koje su koristili stari Rimljani. Palmira se nalazila u sastavu moćnog Persijskog carstva, koje je srušio i pripojio svojoj helenskoj državi Aleksandar Veliki.

Rimljani su 41. godine p.n.e. pokušali da osvoje Palmiru, pod vođstvom Marka Antonija. Saznavši za to, stanovnici grada su prebegli na drugu obalu Eufrata, udaljenom od grada punih dvesta kilometara. Za vreme vladavine Tiberija (14.-37.) Palmira potpada pod Rimljane, u sastavu provincije Sirije. Tokom II veka grad doživljava snažan procvat, kada je Trajan pripojio Petru i preuzeo kontrolu nad putevima karavana. Trgovci iz Palmire, brodovima su prevozili indijsku svilu. Godine 129. grad posećuje Hadrijan i proglašava ga za Palmiru Hadrijana (Palmyra Hadriana), što je nosilo i izvesne povlastice. Grad je imao sopstveni poreski sistem, kojim je finansirano održavanje i dalja izgradnja grada. Smena dinastija u Persiji, pogoršala je odnose Perisje i Rima i otežala trgovinu.

Rimski car Valerijan je 258. godine postavio za namesnika Sirije, vladara Palmire, Odenta. Dve godine kasnije rimski imperator katastrofalno je poražen i zarobljen. Odbranu rimskog istoka od Persijanaca, preuzima sam Odent. Ubrzo je postao vladar čitavog regiona, ali nije dovodio u pitanje rimsku dominaciju. Godine 267. strada u atentatu. Nasledio ga je maloletni sin Vabalat, u čije ime je vladala njegova majka Zenobija. Neki čak tvrde da je bila umešana u muževljevo ubistvo. Kako god, za razliku od njega, kraljica Zenobija nije oklevala da se otrgne rimskoj kontroli. Za caricu se proglašava 270. godine p.n.e. Za sebe je tvrdila da je potomak čuvene Kleopatre i u skladu sa tim se i ponašala. Relativno je lako zauzela Egipat i celokupnu Siriju, stavivši pod svoju kontrolu sve bitnije trgovačke puteve. Zenobijina vladavina, iako prosvećena i puna tolerancije, nije dugo trajala. Izgleda da se njeni poduhvati nisu dopali rimskom caru Aurelijanu koji je na nju krenuo 272. godine. Prvo je povratio Egipat, a zatim Malu Aziju. U bici kod Emese je porazio celokupnu Zenobijinu armiju i zauzeo Palmiru za samo jednu noć. Zenobija je bila odvedena u zarobljeništvo. Tokom puta u Rim, njen sin je preminuo. Sama carica sprovedena je u zlatnim lancima. Rimski imperator joj je, ipak, poštedeo život i oženio je za jednog rimskog senatora, sa kojim je živela u Tiburu, uživajući u žuboru raskošnih fontana i bujnoj vegetaciji.

I pored zarobljavanja njihove vladarke, žitelji Palmire su se već sledeće godine, ponovo pobunili protiv rimske vlasti. Aurelijan je preduzeo još jedan pohod na Palmiru i ovoga puta je razorio grad do temelja. Od ovog osvajanja, Palmira se više nikada nije oporavila. Značaj Palmire opada. Početkom IV veka, Dioklecijan je grad dodatno utvrdio. Vizantijska i arapska vladavina (od 636. godine) nisu ostavile većeg traga na gradsku infrastrukturu, osim nekoliko bogomolja. Oko 800. godine započelo je osipanje stanovništva, a grad je definitivno napušten posle zemljotresa 1089. godine. Poput Petre, u XVIII veku, su je sasvim slučajno, "otkrili" dvoje engleskih turista.

Dok prolazimo ispred impozante kanonade korinskih stubova, zamišljam kako je to nekada izgledalo. Stubovi imaju prečnik 95 centimetara i deset puta veću visinu. Smenjuju se grandiozne građevina: Belov hram, Trijumfalna Hadrijanova kapija, pozorište. Centrom arheološkog kompleksa dominiraju tetrapiloni. Lokalitet je podeljen na četiri dela:

  • Veliku kolonadu (The Great Colonnade) i spomenike duž nje (najupečatljiviji su u sumrak ili u rano jutro)
  • Hram boga Bela,
  • Nekropolu (komleks grobnica)
  • Arapski zamak, odakle je pogled na arheloški lokalitet veličanstven.


Hram posvećen bogu Beli (pandani su mu Zevs i Jupiter) je kockasto zdanje, dimenzija 205 puta 210 metara. Sagrađen je u II veku p.n.e. i ima dve odaje. Pronađite u hramu astrološke i zodijačke simbole. U centru hrama nalazi se statua Jupitera sa likom Bela i žrtveni oltar. U vremena kada je ove prostore držala Vizantija, Belin hram su koristili hrišćani. Od VII veka u njemu su se vršili muslimanski verski obredi. Tek mu je u XX veku vraćen prvobitni izgled. Međutim, blago iz njega, opljačkao je i odneo u Rim rimski imperator Aurelije. Pored hrama posvećenog bogu Beli, nalaze se i hramovi posvećeni vavilonskom bogu Nabo i bogu plodnosti Balšaminu.

Dioklecijanov logor (Diocletian's Camp) nalazi se u samom gradu, i ako nastavite dalje, ka jugu, naići ćete na kompleks grobnica. Grobnice u Palmiri (nekropole) su građeni na četiri različita načina. Najčešće u vidu podzemnih kula. Za razliku od Egipćana, ovde se mozak nije vadio kroz nos, već otpozadi, niti su im stavljane posmrtne maske. U posebnim posudama čuvane su njihove suze. Vodič vas vodi do grobnica poznatih ličnosti i istovremeno, objašnjava tipove skulptura i samih grobnica.

Na našu sreću, Palmira nije još komercijalizovana. Malo je turista u Siriji, mada je ovo vrlo zahvalna turistička destinacija. Blagorodna klima pogoduje gajenju urmi, smokava, vinove loze i drugih poljoprivrednih proizvoda. Kažu da beduini, putujući pustinjom, jedu samo urme i piju kozije mleko. I mada je grad prašnjav (ipak se nalazi usred pustinje) i izgledom nalikije na siromašno predgrađe, veče tu tvrdnju demantuje. Upale se neonske reklame, zablistaju izlosi sa venčanicama, delikatesima, poput odlične gorke čokolade, koje se ni Belgija ne bi postidela!

U Palmiri treba obići Nacionalni muzej sa eksponate sa ovog lokaliteta. Maketa arheološkog nalazišta može vam pomoći da bolje organizujete svoj obilazak. Zenobiju ćete pronaći na kovanim novčićima. Razgledajte i skulpture u dvorištu muzeja.

Krstaši i asasani

Krećemo nazad, ka Damasku, krećući se blizu granice sa Libanom, a naš usputni cilj je krstaški zamak Krak de Ševalje (Crac de Chevalier). On je predstavljao bedem u odbrani teritorija pod kontrolom krstaša. Svojim izgledom, dosta nam govori o borbama između severnih zavojevača i domorodačkih branioca, tokom krstaških ratova. Konačno smo pronašli očuvani zamak, a ne samo gomile ruševina i kamenja. Ovaj veličanstveni zamak i danas, izgleda onako kako je izgledao i pre otprilike 800 godina. Sagrađen je u periodu od 1150. do 1250. godine. Godine 1271. osvojo ga je sultan Baibar. Zamak ima dva dela; spoljni i unutrašnji zid. Ta dva zida su razdvojena jarkom, sada ispunjenim ustajalom vodom. Nakon što prođete kroz impozantnu kapiju visoku 5 metara, debeli zid i kule, koje su branile zamak, naći ćete se u dvorištu. Prolaz, koji vodi do ogromnog zasvođenog hola, prekriven je. U holu možete videti bunar i nekoliko poljskih nužnika. Kapelu i dvorište je sultan Baibar pretvorio u džamiju (još uvek je tu propovedaonica). Spoljni zid ima trinaest kula. Na poslednjem spratu Kule kraljeve ćerke, domaćini su nam priredili moćno gastronomsko slavlje, posle kojeg smo se, poput guštera, sunčali na zidinama ovog zamka i uživali u veličanstvenoj panorami.

Od domaćina smo čuli i priču o stašnim ubicama, asasinima. Ime su dobili po arapskoj reču hašišijih (onaj koji uživa hašiš), jer su ga uzimali, spremajući se za svirepa ubistva. Radi se o militantnoj sekti, koja je imala baze u Siriji i Persiji. Red je 1090. godine ustanovio Hasan el Saba. Čak je i slavni Saladin par puta bio meta ovog reda. Asasinima glave dolaze Mongoli 1273. godine.

Put nas, dalje, vodi do grada Alapo, starog pet hiljada godina i drugog po veličini u Siriji. Krasi ga carska palata podignuta u XIII veku. Sa njenog tornja osmotrite ceo grad i nećete zažaliti. Zatim se zaputite do Grandiozne džamije i utvrdite zašto je dobila to ime. Sada je vreme da se uputite ka jednom od najlepših bazara, dugom čak 12 kilometara. A nama je vreme za povratak u Damask.

Pogledajte fotografije finalista konkursa Turista avanturista u nasoj foto galeriji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 435 idi na stranu