Nesebar – u Ezopovom zavičaju

Poslednjeg jutra u Nesebaru pijemo tursku kafu - Bugari nemaju inače čudnu naviku ostalih Balkanaca da je preimenuju u "domaću" ili da joj prilepe svoju nacionalnu etiketu. Ispred nas su prave bakarne džezve i po kocka ratluka sa ukusom dinje.

Cafe Soiree je smešten u kući od kamena i drveta. Uspešno preplitanje osmanskog, frankofilnog i slovenskog nasleđa. Gazda nam kaže da je kafa turska - Mahmut Efendi - i objašnjava nam gde da kupimo lokum, a gde kafu.

Polako ispijati kafu, posmatrati varoš kako se budi, oslušnuti oglašavanje galeba, koje kao sinkopa okrzne lagani džez što dopire iz kafea, sve to čini moj rastanak od Nesebara dobrano setnim – u desetak dana koliko smo tu, zavoleo sam ovaj biser na crnomorskoj obali.

Tračko ime

Tračani su ovde prvi poboli koplje u pesak. Onda su, pre više od dvadeset pet vekova, došli Grci. Na kamenitom poluostrvu koje je sa kopnom povezano uskim putem osnovali su grad.

Glavna ulica Novog Nesebara, gde smo se smestili, dobila je ime po Hanu Krumu, bugarskom vladaru koji je početkom 9. veka preoteo Nesebar od Vizantije. Romejski car Nićifor I je zaratio sa Krumom, ali nije imao sreće. Bio je poražen i ubijen, a Krum je od njegove lobanje napravio pehar za piće.

Silazimo Krumovom ulicom prema starom gradu. Ulice su čiste, zelenilo održavano. Zemljouzom koji je dovoljan za dve široke pešačke staze i kolovoz uputili smo se ka starogradskoj kapiji. Nešto pre nje je obnovljena vetrenjača, koja je postala simbol grada.

Pred nama je Nesebar. Iako su Grci najduže činili većinu stanovništva, naziv naselja ostao je trački - Mesembrija. Brija je na tračkom grad. A Menas ili Melsas je bio mitski trački osnivač grada. To je dakle bio Melsasov grad - Mesembrija. Sve do danas mesne radnje, agencije, apoteke nose to ime.

Grčki milenijumi

Tek grčki kolonisti su grad učinili moćnom trgovačkom silom na Crnom moru. Ne zna se tačno da li su osnivači grčkog polisa došli iz Vizanta, Kelhedona ili Megare. Ali stotinama godina je grad imao moćnu flotu, kovao je svoj novac, izgradio je pozorište i hramove.

Na crnomorskoj obali je u isto vreme rasla moć drugog grčkog grada - Apolonije, današnjeg Sozopola. Izgubljen rat za rudnike soli protiv Apolonije Nesebar je platio gubitkom premoći. Značaj mu je vratila helenistička epoha, opet je ovaj grad najmoćniji na obali.

Rimljani su zaposeli grčko mesto 72. godine pre nove ere. Imali su dugoročne planove sa drugim crnomorskim lukama, pa je značaj Nesebara opet opao. Posle podele Rimskog carstva grad pripada istočnom delu koji su istoričari docnije nazvali Vizantija. Carigrad je dovoljno blizu, jača trgovina, grade se bazilike.

Shutterstock/Vladislav T. Jirousek

Skoro vek i po je grad bio važna vojna luka vizantijske flote i mesto odakle su romejske trupe išle u pohod protiv Bugara. Nesebarska Aja Sofija, trobrodna bazilika iz 5. veka, čak i kao ruševina govori o sjaju vizantijske epohe. Jednom smo naišli kraj nje upravo kada je počeo koncert pravoslavne duhovne muzike.

Ova crkva je na spisku najznačajnijih spomenika Bugarske i spada u Uneskovu svetsku kulturnu baštinu.

Grad je dugo bio u pograničnom području između Vizantije i Bugarske. Tek 812. godine Krum ga je mačem pripojio bugarskoj državi. Tada je prvi put zabeleženo i bugarsko ime Nesebar.

Zlatno doba pod bugarskom vlašću grad je doživeo u 13. i 14. veku. Izgrađeno je 40 crkava, svega 10 je sačuvano do danas. Ali šetnja starogradskim lavirintom uvek donosi iznenađenja – tih desetak crkvica svedoče svojom izuzetnom lepotom o tadašnjem kulturnom procvatu. Drugo bugarsko carstvo je ostavilo dubok trag u istočnoevropskoj umetnosti. Trnovska umetnička škola davala je vešte graditelje.

Jedan od najlepših hramova koje su stvorile njihove ruke nalazi se u srcu Nesebara, u Mitropolitskoj ulici. Hram posvećen Hristu Svedržitelju pleni svojim skladom.

U svakodnevnim šetnjama Starim Nesebarom uvek smo pronašli nešto vremena da zastanemo pred ovom građevinom i da se, naročito u prepodnevnim časovima, kada grad kao i sva primorska mesta još drema, prepustimo njenom mirnom, dubokom dejstvu.

Grad je kroz istoriju menjao gospodare. Bugarski carevi, despot Dobruže, nakratko Turci, pa opet Vizantija. Sa padom Carigrada 1453 ovde su utočište našle carske porodice Kantakuzina i Paleologa. Uzalud, osmanska vojska je iste godine osvojila Nesebar. Turski osvajači su Mesambriju i Nesebar pretvorili u Misivri. Tek 1934. grad je ponovo dobio ime Nesebar.

Za vreme osmanske vladavine opao je značaj grada. Kada su ga u 19. veku osvojili Rusi, tursko stanovništvo je pobeglo u područja pod sultanovom vlašću. Kada je Nesebar mirovnim ugovorom ponovo pripao Turcima, pobegli su hrišćani, Grci i Bugari. Osmanska vlast je konačno prekinuta 1878. Grad postaje deo Bugarske.

Početkom 20. veka Nesebar je imao 1900 stanovnika. 95 odsto bili su Grci. Ipak. posle sloma Ilindenskog ustanka 1903. veliki broj izbeglica iz Makedonije naselio se u Nesebar. Tada se menja etnička slika grada.

U Novom Nesebaru, nedaleko od našeg smeštaja, stoji spomenik posvećen tadašnjim makedonskim izbeglicama. Na lenti jednog od venaca piše da ga je položilo Makedonsko bratstvo.

Kraj grčkog dvoipomilenijumskog prisustva u gradu došao je 1925. Tada se 340 grčkih familija iselilo u Grčku. Kod Soluna su osnovali naselje Nea Mesimvria. Nesebar ipak po atmosferi neodoljivo podseća na Grčku. Već sam se sretao sa tom pojavom – odsutni stanovnici su itekako prisutni duhom. Primer je turska mediteranska obala.

Bez obzira da li se radilo o Izmiru – nekada je to bila antička Smirna – ili o mestima kao što su Alačati ili Češme, bivša milenijumska grčka kultura tih mesta kao na palimpsestu probija kroz lice današnje stvarnosti i čini ga zanimljivim. 

Crnomorska kuća

Skoro svakodnevno smo zavirivali u svaki sokak, hodali do iznemoglosti lavirintom uličica, sedali na klupe i posmatrali turistički mravinjak. Engleski i nemački se čuju sporadično, ruski češće. Naravno, bugarski je sveprisutan.

Pored značajnih ostataka građevina i celih crkava. kuće iz vremena bugarskog nacionalnog preporoda, iz 19. veka, daju Starom Nesebaru onu prepoznatljivost koja već na prvi pogled izaziva divljenje. Čak 80 kuća iz tog vremena nižu se u starogradskom jezgru. Nove građevine nastaju u potpunom stilskom saglasju sa starim. Nesebar je zapravo grad-muzej. Ali je pun života.

Nesebarske kuće spadaju u takozvani „crnomorski tip". Prizemlje je od kamena. Služilo je kao vinski podrum, skladište ali i letnje sklonište od vrućine. Spratovi iznad toga podizani su u smeđem drvetu. Setim se da su me kamen, drvo i voda oduvek magično privlačili. Vrelo Bune, stari istanbulski sokaci, Ohrid, solunski Ano Poli.

Gornji deo kuće viđali smo spolja, dok je prizemlje bilo pristupačnije, jer je niz kafea i restorana smešten upravo u takvim kamenim prostorijama.

Privučeni obećanjem dobre turske kafe na pesku, ušli smo u dvorište lokala Arnautova kuća. Kao da smo zakoračili u sarajevski Morića han. Kafa je bila dobra, džezve i fildžani, etno pribor bez greške. Pošli smo ka izlazu. Ljubazna konobarica kaže da možemo da se popnemo na sprat. Bila je to jedinstvena prilika da zavirimo u prohujala vremena. Drveni basamaci zaškripe, kako dolikuje. I kao da smo stupili u odaju etnografskog muzeja, a ne na gornji sprat etno restorana.

To je draž nesebarskog nasumičnog hodanja. Iz petog veka uskočiš u petnaesti, pa devetnaesti, pa nazad u sadašnjost.

Jezičke i političke vratolomije

Jezik reklama, natpisa na radnjama i restoranima za mene je poziv na igru. Srpski i bugarski su dovoljno bliski da se značenja sama otkrivaju ili barem naslućuju. A nekad navode na pogrešan trag. Avtomivka mi govori da se tu umivaju automobili. Pekarna je pekara kojoj se prohtelo jedno dodatno "n". Blagodarja - kao naše lepo i staromodno blagodarim.

Bira je zapravo nemačka reč za pivo koja je putujući na istok izgubila srednji gramatički rod i postala žensko. Kad smo već kod piva, solidna su: šumensko, pirinsko, burgasko, zagorsko. U nekim lokalima toči se pola litra za 3.5 leva. Oko 210 dinara. Točeno – nalivna bira – u sebi sadrži našu reč naliti. Neki mlađi konobari neće vas razumeti kada kažete velika, ali ako se dosetite pomalo arhaičnog sinonima – golema – onda ćete progovoriti i bugarski.

U restoranu Tony Gigi koji ima čudotvorca u kuhinji i jedan od najlepših pogleda sa terase, konobar je iz Severne Makedonije. Čuo nas je kako pričamo i odmah prišao stolu. Od tada smo imali još bolju uslugu.

Jednom smo pored starogradske kapije, na samoj obali iza autobuske stanice, seli u lokal Flagman. Nije bio posebno posećen, ali je nudio odličan pogled na luku i spomenik Svetom Nikoli, zaštitniku mornara i putnika.

Bugarski umetnik Stavri Kalinov, jedan od najpoznatijih u zemlji, autor je ove skulpture koja se od 2006. takmiči sa vetrenjačom za titulu najslikanije znamenitosti. Kalinov je doduše formalno stvorio Nikolu, ali je rekao da je za njega to i ribar i novi Noje koji šalje pticu da proveri ima li kopna.

"Možda je njegova golubica na nesebarskoj obali pronašla spasenje", rekao je umetnik. Ovo čitam na bugarskim sajtovima. Sedimo u lokalu, gledamo u skulpturu na visokom postamentu. Pratimo pogledom čamce koji isplovljavaju iz luke.

Na sto dolazi caca – crnomorska papalina – ili, ako ćemo više zvanično, černomorskij šprot. Naši bi to manje-više podveli pod girice.

Konobarica je pričljiva. Pita zašto nema više ljudi iz Srbije. Kaže da ne bi trebalo da uđemo u Uniju, da je Brisel stecište razbojnika. Ne voli političare, tvrdi da su lopovi koje bi trebalo vešati po banderama. I bugarske i srpske. Sve to priča sa osmehom, kao da ćaska o receptu za cace. Setim se da smo tokom boravka slične stvari čuli od nekolicine Bugara. Ne bih da ponavljam to što je vlasnik jedne radnje rekao o predsednici Evropske komisije.

Sećam se Bugarske iz devedesetih. U kriznom modusu, sanjala je članstvo. Nekima se želje očito ostvare kao kazna.

More i pesak

Tokom boravka smo najpre posetili Severnu plažu. Bilo je peska koliko srce želi. U jednom delu je more plavilo čuvene crnomorske alge. U drugom delu su za dve ležaljke i suncobran tražili pedeset leva – 25 evra. Izgledalo je da je tog dana na plažu izašlo pola Bugarske. Drugog dana smo otišli na Južnu plažu. Tamo je gužva bila manja, a suncobran i dve ležaljke koštali su 12 evra.

Tu smo proveli nekoliko dana. Najlepši trenutak bi uvek bio kada bi čovek koji prodaje kuvani kukuruz u prolazu vikao: "Carevica!" Ukus carevice je bio besprekoran.

Jednom smo takođe otišli lokalnim autobusom do centra Sunčevog brega, najpoznatijeg bugarskog letovališta, koje se nastavlja na Novi Nesebar. Desetak kilometara peščane plaže, ogromni hoteli, atmosfera vašarišta. Ko voli glasnu gužvu, na pravom je mestu. Pamtićemo boravak jedino po ručku u mehani "Božensko hanče", gde smo uživali u dinstanom pilećem srcu i svinjskim ušima sa skare.

Shutterstock/BY-_-BY

Inače, jedva smo dočekali da se vratimo u Nesebar, gde je sve svedeno na ljudskiju meru, a Sunčev breg izgleda kao daleki bugarski Las Vegas.

Gastronomska ponuda u Nesebaru je izuzetno dobra. Školjke, gambori i riba imaju daleko pristupačnije cene u odnosu na slična mediteranska letovališta. U restoranu Nesebar probali smo odličan makedonski ćevap i pirotsko ćufte. Restorani uglavnom izgledaju kao taverne. U komšiluku smo dva puta navraćali u Vodopado.

I nismo se pokajali. Da vas konobar ne oslovi na bugarskom, pomislili biste da ste u Pargi. Starogradska obala je puna restoranskih terasa na kojima možete da pijuckate odlično bugarsko vino kao što je Pentagram ili biološki kontrolisano vino Čiflik Livadi i posmatrate nestvarno lepo more.

Moglo bi se o Nesebaru raspredati još jako dugo. Boravak u ovoj lepoj varoši bio je prožet divljenjem. U prodavnicama nema jeftinog azijskog kiča. Ljubitelji šampita mogu da naruče Napoleon i dobiće bugarsku verziju te poslastice. Ljubitelji elegantnih verzija evropske kafe kao što je kapućino mogu da navrate do novonesebarskog kafea Retro.

U prodavnicama je povrće skupo, ali ostale potrepštine na nivou cena u Srbiji. Moja saputnica, koja je sa majkom sedamdesetih letovala kod Varne, tražila je bugarski sir i mesni narezak, koji bi je poput vremeplova vratili u detinjstvo. Njih više nema, pojela ih je bugarska tranzicija. Ali tu su novi, slični proizvodi – od alve do sira đubek za koji sam mislio da postoje samo u Pirotu. Lukanka je slična peglanoj kobasici.

A samo more, o kojem su nam u Srbiji uglavnom pričali sa suzdržanošću, čak i ako nikada nisu bili u Nesebaru, ponudilo nam je neke od najlepših prizora ovog leta.

Legenda kaže da je u Nesebaru 620. godine pre Hrista rođen basnopisac Ezop. U tadašnjim ratovima kao Tračanin dopao je u ropstvo i bio preprodavan širom grčkog sveta. Na Samosu je onda svojim čuvenim pričama o životinjama – zapravo o nama ljudima – stekao slavu i slobodu.

Zamišljam lađu koja ga odvodi iz tada tračkog grada, zauvek. Sećam se da sam kao dete rado čitao Ezopove basne. Naročito onu o cvrčku i mravu.

Nesebar je bio pravi izbor za cvrčka u meni. Po povratku beležim ovu priču o crnomorskoj varoši, marljiv kao mrav.