Nakon Zimskih igara u Sarajevu postala je svetska zvezda: Poredili je sa Bruk Šild FOTO/VIDEO

Katarina Vit, jedna od najboljih sportistkinja ikada, šestostruka evropska i četvorostruka svetska prvakinja u umetničkom klizanju, šeta Sarajevom, gde je pre tačno četiri decenije, nastupajući za Istočnu Nemačku, osvojila prvo od dva olimpijska zlata.

Stariji prolaznici je odmah prepoznaju. Zimske olimpijske igre (ZOI) 1984. u Sarajevu su predstavljale prekretnicu u njenom životu. „Kad dođem u Sarajevo, 40 godina kasnije, tek sada postajem svesna kako se moj život promenio od tih Igara“, kaže Vit.

Te 1984. godine, iako je godinu ranije osvojila evropsko prvenstvo, ona, kako kaže, „srećom“ nije bila svesna da će je gledati ceo svet, tako da se u miru koncentrisala na nastup.

„Mnogi ljudi širom sveta, koji se nikad nisu interesovali za umetničko klizanje, odjednom su počeli na malim ekranima da prate prenos iz sarajevske Zetre. Kada sam se, nakon Olimpijade, vratila kući, ceo moj život se promenio u pogledu popularnosti“, kaže Vit za DW.

Najlepše lice socijalizma

Posebno su se Amerikanci oduševili tada 18-godišnjom Katarinom. Nakon što je jedan sportski komentator, gledajući je u Zetri kako na ledu u pleše mađarski čardaš, koji je pomalo podsećao na jugoslovensko kolo, povikao: „Upravo sam video Bruk Šilds na klizaljkama.“

A kada je drugi američki novinar za Tajms napisao da je Katarina Vit „najlepše lice socijalizma“, zvezda je bila rođena.

Nemačka klizačica je tadašnju američku mega-zvezdu Bruk Šilds upoznala godinama kasnije u jednom američkom letovalištu. „Prišla mi je i rekla 'Divno što te konačno upoznajem. Imam osećaj kao da si mi sestra.' I to je stvarno bilo tako. Stalno su joj govorili: 'Izgledaš kao Katarina' a meni su govorili da izgledam kao Bruk Šilds.“

„U to vreme je to bio lep i šarmantan kompliment, koji je pokazao da se mogu prevazići granice između Istoka i Zapada. To je od strane Zapada tada bilo veliko priznanje nama sportistima sa istoka Evrope, a mi smo opet tako dobili priliku da upoznamo i deo američke kulture“, kaže Vit.

Poznavala Ljupku Dimitrovsku i Ivicu Šerfezija

Foto: Profimedia

Iako Katarina Vit, kako kaže, za Bruk Šilds do Olimpijade u Sarajevu nije čula, znala je za jugoslovenske zvezde šlagera Ljupku Dimitrovsku i Ivicu Šerfezija, koji su često nastupali u DDR-u. Najpre ih je gledala na televiziji a posle, kada je postala svetska zvezda, i lično ih je upoznala.

Ali, građani iz DDR-a nisu baš lako mogli putovati u Jugoslaviju. „Priželjkivala sam da se ljudima pruži šansa da putuju, posete rođake i vide svet. Sigurna sam da bi se mnogi, da su mogli da putuju, vratili kući. Sportisti su se u 99 odsto slučajeva vraćali kući jer su tamo bile njihove porodice, koreni, prijatelji, domovi. I to je bila moja privilegija“, kaže čuvena klizačica.

„Ali, moram reći da je to bio težak rad, težak trening... Ti ne možeš kao druga deca u diskoteku, u šoping, na sunce, u provod. Tražilo se mnogo discipline, s druge strane to je za mene bio veliki dobitak, takmičiti se i biti uspešna u sportu, koji sam otkrila veoma rano.“

Umetničkim klizanjem Katarina Vit se bavila od 1971, kada je kao šestogodišnjakinja počela da kliza u Karl Marks Štatu – kako su komunisti bili preimenovali današnji Kemnic.

Kada joj je bilo devet godina, preuzela ju je čuvena Juta Miler, koja je sa svojim klizačicama osvojila ukupno 57 medalja i slovi za najuspešnijeg trenera u umetničkom klizanju. Miler je nedavno umrla, a najslavnija učenica bila joj je upravo Katarina Vit.

Odlazak na ZOI u Sarajevu kao odlazak na Zapad

Odlazak na Igre u Sarajevo 1984, u čijoj pripremi je učestvovala cela Jugoslavija, za Katarinu Vit bio je poput „putovanja na Zapad“.

„Za mene, koja sam rođena u DDR-u, tadašnje socijalističke zemlje su bile Poljska, Čehoslovačka, Mađarska, Sovjetski Savez, ali Jugoslavija samo delimično. Mi smo tada smatrali da su u Jugoslaviji pomalo kapitalistički nastrojeni. Bili smo iritirani i pitali smo se jesu li oni sad u socijalizmu ili su više deo Zapada“, kaže Katarina Vit za DW.

Slike ratnog Sarajeva i stradanja njegovih stanovnika tokom opsade (1992-1995) su za Katarinu Vit bile „srceparajuće“.

Isto kao i razaranje Olimpijskog muzeja i sarajevske Vijećnice, u kojoj je bila nacionalna biblioteka, čije su brojne knjige o istoriji Bosne i Hercegovine izgorele. Nakon rata je legendarna klizačica ukupno tri puta bila u Sarajevu. Tu je pokrenula projekte pomoći deci sa invaliditetom, koje finansira njena 'Fondacija Katarina Vit'. Među njima je i fudbalski projekat „Respekt“ u kojem deca sa invaliditetom igraju fudbal sa drugom decom i skijaju.

„Nedavno sam dobila snimak devojčice, koja nema ruku ali skija, a sada i kliza. Jako je važno za tu decu da ostvare snove i osećaju inkluziju na način da se bave sportom koji vole“, kaže Vit.

Voli ćevape

Klizačka mega-zvezda je sada u Sarajevu posetila i visokog predstavnika Kristijana Šmita, a bila je i na ručku sa tadašnjim jugoslovenskim sportistima: Slovencem Jurom Frankom, koji je na 1984. osvojio srebro u veleslalomu i klizačicom Sandom Dubravčić.

S njima je zajedno jela ćevape u „Petici“, čuvenoj ćevabdžinici nekadašnjeg sarajevskog fudbalera Asima Ferhatovića. „Volim ćevapćiće!“, kaže Katarina Vit i dodaje: „Moj tata ih takođe pravi, samo sa više začina. BiH ima veoma zasitnu kuhinju. Kada bih ostala ovde sedam dana, ne bih više mogla obući ni jedne pantalone.“

U šetnji po gradu, nailazi na stope Gavrila Principa i mesto sa kojeg je 1914. pucao na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, ubivši njega i njegovu suprugu Sofiju.

Na ulazu u Baščaršiju, među suvenirima, Katarina Vit nailazi na Vučka, maskotu ZOI84. Oduševljena je planovima da se Sarajevo kandiduje za organizaciju Zimskih olimpijskih igara mladih 2032. godine.

Tada bi se obnovila sablasna olimpijska borilišta, poput bob staze ili skakaonica, koja su bila poprište sukoba i ni skoro tri decenije nakon rata nisu obnovljena. Za mnoge je to odraz teške i nerazrešene političke situacije u BiH, ali Katarina Vit želi da veruje da će se ona prevazići.

„Duh, koji ovde vlada, taj optimizam, pa čak i zajedništvo koje se oseća, motiviše i daje nadu da će ovaj grad imati svetlu budućnost i da se bori da tu budućnost zajednički kreira.“