"U moje vreme nije bilo šanse da neko sa ulice skoči u voditeljsku ili isturenu novinarsku poziciju"

Postoje TV lica za koja mislimo da su nam članovi porodica. U vreme bivše Jugoslavije, kada nije bilo modernih tehnologija, već radija i televizije, voditelji su bili poput mitskih bića, a popularnost pojedinih bila je srazmerna onoj koja se pokazivala prema glumicama i glumcima.

Jedan od takvih svakako je bio Oliver Mlakar, višedecenijski TV voditelj, koji je vodio jedan od najomiljenijhih kvizova u ovom regionu svih vremena - Kviskoteku. Aliulazio je u domove Jugoslovena i u društvu čuvenog kuvara Steve Karapandže, otkrivajući u 19.15 časova "male tajne velikih majstora kuhinje", sa sve "žlicom vegete i češnjem češnjaka".

"O, kako se tada dobro jelo, Stevo je spremao divote, satima se to kuvalo pred predvečernju emisiju. Samo zbog onih nekoliko minuta koliko je na TV-u trajala... A onda, kada bismo sve snimili, okupili bismo se oko stola i sve to pojeli. Koliko sam samo tih kuvanja snimio, a nisam jadan ništa naučio da kuvam. Po tom pitanju sam totalni antitalenat", prisetio se Mlakar u intervjuu splitskoj "Slobodnoj Dalmaciji".

Mlakar je počeo karijeru voditelja na radiju, a potom je kroz učenje i stalni rad, gradio i izgradio u jednog od najtraženijih voditelja u Jugoslaviji. Realno govoreći, bio je zvezda.

Nekada nije mogao svako da postane voditelj. Mlakar kaže da su nekadašnji kriterijumi bili mnogo stroži nego danas, a čak je i u poznim godinama svake nedelje prolazio govorne vežbe sa profesionalcima.

Voditelj je morao da bude pristojan, učtiv, nenametljiv, jer si ulazio ljudima u domove putem televizije.

"Nema šanse da bi neko u ono moje vreme direktno s ulice mogao da skoči u voditeljsku ili isturenu novinarsku poziciju. U to vreme išlo se postupno, polako, brusilo se znanje, pazilo se na svaki korak. Sve je nekako bilo mnogo, mnogo ozbiljnije... Mnogo smo radili na sebi, pa ulazili smo ljudima u kuće svaki dan, bili smo im u gostima. Od voditelja se očekivalo da budu pristojno odeveni, obrijani, bez neuredne, kao ležerno puštene bradice, nepočešljane kose, vidljivih tetovaža... Tada su kriterijumi bili stroži", kaže on. Danas i ne gleda mnogo televiziju, eventualno neku italijansku emisiju.

"Držim se stare škole, za scenu se treba pripremiti, treba baratati znanjem. Ne sme se mucati, gubiti. Ne mogu da komentarišem neke današnje voditelje ili novinare, ali mogu da kažem da ponekad nisu krivi ni novinari. Urednici su ti koji moraju da procene situaciju", kaže Oliver Mlakar.

Kviz "Kviskoteka" mu je doneo veliku slavu, nije bilo čoveka u Jugoslaviji koji ga nije znao. Imao je, priznaje danas, mnogo ljubavnih ponuda, ali on ni pred jednom nije "poklekao". Uvek je bio veran svojoj supruzi Dunji, sa kojom je više od 50 godina.

"Ma, bilo je tih ljubavnih ponuda, stizale su preko porukica ostavljenih na radnom stolu. Dolazile su telefonom, preko prijatelja, kolega. Ali, oduvek je bila i postojala samo moja Dunja. Sve te ponude, sve je to bilo u stilu - uzalud vam trud svirači. Bio sam čvrstog karaktera, neumoljiv. I tada i sada svoju sam porodicu čuvao kao kap vode na dlanu. Veliku popularnost nikada nisam koristio, ni tada ni sada. Ali, jesam, osećao sam popularnost", kaže on.

Veliku čast mu je svojevremeno ukazao sarajevski kantautor novije generacije Edo Maajka.

"Pre nekoliko godina iznenadio me poziv Ede Maajke, tražio je da mu najavim koncert u Domu sportova. I dođem ja, odradim svoje. Ali sve se mislim pa zašto ja, nije to moja publika, ja sam ipak iz potpuno drugog filma. I pitam ga posle: Edo, šta ti bi, zašto si baš mene zvao? A kaže on meni da mu je otac uvek govorio: 'Niko si i ništa dok te ne najavi Oliver Mlakar'."