Zašto ne volimo zvuk sopstvenog glasa?

Ali, zašto se to često događa kad čovek čuje zvuk sopstvenog glasa, dok na glasove drugih gotovo i ne obraća pažnju?

Odgovor na to pitanje polazi od toga da obično čujemo svoj glas dok pričamo. U tom procesu primamo zvuk prenesen spoljnim putem, odnosno protokom vazduha, i zvuk prenesen unutrašnjim putem - kroz kosti. Protok zvuka kroz kosti rezultira bogatim niskim frekvencijama koje nisu sadržane u zvuku koji do nas dolazi putem vazduha.

Kada svoj glas čujemo snimljen, bez tih frekvencija, zvuči nam viši i drugačiji. Načelno, razlog zbog koga ne volimo svoj snimljeni glas je činjenica da on tada ne zvuči onako kako mi to očekujemo.

Psiholog sa Univerziteta u Eseksu Silke Paulman nagađa da upravo ta činjenica stvara u nama odbojnost prema sopstvenom glasu, zbog raskoraka koji se događa između onoga što čujemo i naših unutrašnjih očekivanja. Ona je mišljenja da naš glas igra veliku ulogu u formiranju identiteta, i da zbog toga svako od nas oseća neprijatnost kada shvati da mu glas nije onakav kakvim ga zamišlja.

Neka istraživanja su pokazala da ta teorija daje tek delimično objašnjenje. U istraživanju, objavljenom 2013. godine, učesnici su morali da ocene privlačnost različitih snimljenih uzoraka glasa. Kada je u te uzorke bio dodat njihov glas, ocenili su ih znatno većim ocenama nego kad bi svesno prepoznali svoj glas. Štaviše, potpuno objašnjenje ovog fenomena može se pronaći u nizu ranijih studija objavljenih pre nekoliko decenija.

Thinkstock / Ilustracija

Psiholozi Fil Holcman i Klajd Rouzi su, u svojim eksperimentima iz 1966. godine, zaključili da se suočavanje sa sopstvenim glasom ne javlja samo kao rezultat razlika u očekivanoj frekvenciji nego i kao neobično otkriće koje dolazi na videlo nakon spoznaje svega što se može preneti sopstvenim glasom.

Usled toga naš glas ne zvuči samo drugačije od naših očekivanja nego i otkriva aspekte naše ličnosti koje možemo u potpunosti sagledati tek nakon što čujemo snimak. Neki od tih aspekata su nivo anksioznosti, neodlučnost, tuga i ljutnja.

Njihova sledeća studija je pokazala je da su dvojezični ljudi, koji su drugi jezik naučili nakon 16. godine života, pokazali veći stepen neprijatnosti kada su čuli svoje glasove snimljene na svom prvom jeziku.

Malo je verovatno da su drugi u jednakoj meri kao mi iznenađeni visinom tona našeg glasa, a još je manje verovatno da oni posmatraju naš glas na isti način kao mi. Mi nemamo običaj da kritički posmatramo tuđe glasove tako da je vrlo izvesno da jedino mi sami razmišljamo o sopstvenom glasu.