Tanja Vojtehovski: "Mi smo nekad poslednja nada ljudima"

Evo nas na pragu nove sezone emisije „Život priča“. Da spremimo nove suze i nove osmehe? Koje priče stižu iz života?

- Da, dočekali smo da počne i nova sezona. Za sve ovo vreme dok nismo bili vidljivi na ekranu mi smo pripremali, radili jer toliko toga se dogodi pre nego što neko sedne u scenografiju „Život priča“, toliko stvari koje su nevidljive gledaocima. I ove sezone ćemo gledaocima pokazati sve ono od čega su sazdani životi svih nas: i smeh i suze, i radosti i tuge, i nadanja i očekivanja, i padove i uspone. Svi junaci serijala „Život priča“ sa gledaocima ne podele samo ono što im se događa već i ono što je u njima spram toga što se događa, dakle i svoju snagu i i hrabrost i strepnje i želje i nadanja i neodustajanja i kako su u stanju da se nose sa životom.

Da li neku priču iz prethodne sezone nastavljaš u ovoj?

- Jedna od priča koju ćemo sigurno nastaviti je priča o troje male dece Slavice Burmazović koju je njen nevenčani suprug Ejup Sabri Jundžu kidnapovao i odveo u Tursku. Slavica je dobila pravosnažnu presudu Vrhovnog suda u Turskoj, po kojoj deca treba da se vrate u Srbiju. Međutim, od same pravosnažnosti se ništa nije dogodilo, tačnije - presuda nije sprovedena u praksu. Redakcija „Život priča“ je sve vreme u kontaktu sa Slavicom i pratimo svaku novost koja se pojavi u ovom slučaju koji je ne samo bolan za majku, nego ostavlja jednu veliku zapitanost, kako je moguće da je jedan čovek jači od dve države, Turske i Srbije. Zbog toga nastavljamo priču ove majke koja ne odustaje i i dalje pokušava da nađe način da se ova presuda sprovede u delo, da pokuša sama da sagleda gde se zastalo sa procedurom, rade li državni organi svoj posao. Slavica se u međuvremenu obratila preko turskih medija koji su takođe izveštavali o ovom slučaju i zamolila sve građane Turske da, ako prepoznaju njenu decu, prijave najbližoj policiji i o tome su izveštavali najgledaniji turski mediji.

Da li je nova sezona više opora ili više vesela u odnosu na ranije?

- Mi smo nekad poslednja nada ljudima koji pričaju svoje priče, i mnogi nam to kažu. Naime, velika većina, pri prvom kontaktu, a mnogi su rekli i u samoj emisiji, da im je „Život priča“ nada da će se neke stvari u njihovim životima rešiti, pomeriti, završiti… I to je činjenica koja sa jedne strane svakako laska nama koji radimo emisiju, zbog tog poverenja koje ljudi imaju u nas, kao i zbog prepoznate snage emisije i njenog uticaja u javnom mnenju. Sa druge strane, to je činjenica koja i zabrinjava jer, kad vam se obrati npr. roditelj koji kaže (i priloži dokumentaciju) da nema kome se nije obraćao u pokušaju da zaštiti svoje dete od vršnjačkog nasilja u nižim razredima osnovne škole i da ne može da nađe način i da se „davi“ u dopisima, molbama, pritužbama, ali se opet ništa ne dešava i moli nas, „Život priča“, da pomognemo, onda to jeste činjenica koja zabrinjava. Svakako spremamo i priče koje su izuzetno motivacione i imaju snažnu poruku na gledaoce jer jasno kazuju da je moguće izaći iz nekih životnih zaglava. I dalje ostajemo verni konceptu da pričamo o običnim ljudima, koji nisu poznati javnosti jer njihove priče i sve unutrašnje dileme i suočavanja koje životni događaji nose sa sobom su priče svih nas i predstavljaju živote onakvim kakvi oni jesu, bez ulepšavanja stanja u društvu.

foto: Prva TV, Aleksandar Krstoviæ

Koja je priča bez kraja?

- Svaka ona koja zauvek ostaje u nama, bez obzira na njeno trajanje i veremsku odrednicu određenu uvreženim meračima vremena kao što je sat ili kalendar. I te priče žive u nama dok je nas. Ako pak to gledamo kroz širu sliku društva, države, doba kojeg smo savremenici, onda su to svakako priče koje se tiču najviših vrednosti poput slobode, pravde, ljubavi, vere i jedne univerzalne energije koja sveprisutna i čini sve međuljudske odnose. I da se onda sad vratimo na nas kao pojedince, kada već pričamo o toj energiji - ljudi će možda vremenom zaboraviti i šta ste rekli i šta ste uradili ali će vas zauvek pamtiti po osećaju koji ste u njima proizveli.

Kako započinješ priče? Gde ih pronalaziš?

- Interesantan je taj proces stvaranja jedne životne priče. Mi sa posebnom pažnjom pristupamo svakoj, ne samo iz pobude da budemo novinarski tačni, već i iz saznanja da nam ljudi daju „svoje kucajuće srce na dlanu“. To stvarno zahteva posebnu pažnju i energiju za svakog ponaosob. I to je samo jedan deo procesa stvaranja jedne priče. Slede istraživanja, dani, nedelje koje provedemo u čitanju određene dokumentacije, bitanju ostalih sagovornika, traženju odgovora od predstavnika relevantnih institucija. Kod ovog poslednjeg često zapnemo jer nailazimo na ćutanja, zatvorena vrata, ignorisanje, te smo zbog toga od prve epizode, a to je bila „Aleksina priča“, uspostavii praksu da javno kažemo od koga nismo dobii odgovor a pitali smo, ili ko je odbio da govori na određenu temu.

Sam proces počinje u jednoj malenoj kancelariji na TV Prva, gde svaki dan Marijana Radaković Ćirić, Ksenija Golubović i moja malenkost razgovaramo i odlučujemo koju priču ćemo ekranizovati. Uz reditelja Gregora i Nešu montažera, to je jedna malena ekipa koja nosi taj projekat.

Moram da priznam da mi je izuzetno drago što je TV Prva prepoznala snagu domaće ideje i dala šansu ovom serijalu jer nije nužno da sve bude strana licenca, pokazali smo, eto, da domaća ideja i domaće autorstvo itekako ima snagu da, ne samo zainteresuje publiku, već da se etablira u javnosti na način da je ovo serijal kome ljudi veruju.

Ono što ne mogu da ne napomenem: ove godine ulazim u 28. godinu mog televizijskog rada ili stvaralaštva, kako je već zgodnije reći. I isto kao i prvog dana, osećam taj naboj i radost stvaranja nečega od same ideje pa do precizne realizacije svakog minuta programa. Ti procesi stvaranja su nekad i teški i napeti, jednostavno zatvaraju nam se vrata ili sve tri u kancelariji preživljavamo sve ono što se našim sagovornicima dešava jer mi u većini slučajeva spremamo po dve, ponekad čak i tri epizode istovremeno, te jedna sa drugom razmenjujemo detalje i informacije koje je svaka ponaosob pronašla.

Ne znam da li sam to ikad rekla javno, da li sam imala prilike, ako jesam ponoviću, ako nisam evo sad ću - ne znam čime sam zaslužila da imam tako dobru i dragocenu ekipu, koja oseća ovaj serijal kao nešto što je više od radnog dana i više od posla koji vam donosi platu za račune i životne potrepštine. Ako iko misli da se radni dan naše ekipe ikad završi u normalno vreme, greši. A te naše sreće i radosti kad uspemo da realizujemo priču onako kako smo zamislili i kad shvatimo da se tim ljudima pomerilo nešto sa mrtve tačke nakon emitovanja, to su momenti koji se ubrajaju u ono tvoje pitanje „koja je priča bez kraja“: saznanje da je uložena energija, rad trud, da je sve to zajedno nekom pomoglo, to je ono što nije merljivo rejtingom i gledanošću i što je inače sastavni deo našeg posla.

foto: Prva TV, Aleksandar Krstoviæ

Kako je biti Tanja Vojtehovski u martu 2018?

- Ukratko: to znači silaziti otežano niz stepenice zbog upale mišića, legati kasno i ustajati rano (ali ne pre Rodoljuba Šabića, on ustaje jedini pre dece i ljudi), znači ići svako jutro na trening, privikavati se na ukus ovsene kaše za doručak, svako jutro birati muziku koja će mi pomoći da preživim traku u teretani, raditi svakodnevno na serijalu ŽP, raditi svakodnevno na sebi, deliti slobodno vreme sa prijateljima i dragim ljudima, porodicom, pratiti politička dešavanja, maštati o vikendu u Slatkovcu sa prijateljima, o odlasku na Adu Bojanu… Eto. To je ono što mogu da podelim sa javnošću. Tačnije, što hoću.

Život je lak ako se priča…

- O ljubavi i lepoti.