Vice: Kako izgleda biti udovica u 28. godini u Srbiji

Ni ja. Ali, jebiga, ja sam se ipak našla tu negde, u Njenoj blizini. I ostala udovica u 28. godini.

Ljudi imaju različita iskustva sa smrću bliskih osoba. Neki zapadnu u depru, kljukaju se bromazepamima, rivotrilima i antidepresivima, drugi metamorfiraju u druge ličnosti, što zapravo uopšte ne mora da bude nužno loše. Treći zablokiraju i nikada se ne probude. Dignu ruke od „površnih svakodnevnih radosti" i utonu u apatiju. Ono, čemu sve to?

Ja? Ja sam verovatno kroz sve te faze, ili bar kroz većinu njih, prošla nekako podsvesno.

I bila sam kul. Previše kul.

Tog 2. marta radila sam od kuće, kuckala nešto na kompu i slušala Perfect day Lu Rida. Sećam se, jer sam je šerovala na Fejsu. A i bio mu je rođendan.

Paradoksalno, Perfect day je za mene predstvaljao savršeno depresivno stanje. Možda zbog filma Prozac nation na koji sam se ložila kao klinka.

Sećam se da je padala neka užasno tmurna kiša, a ceo dan kao da je naslikao Edvard Munk. Sećam se da sam pila čaj od kamilice i da mi se gadio jer nije bilo limuna u njemu.

Sećam se prodornog zvona na vratima. Jedanput. Drugi put. Treći put.

Živeli smo sa njegovim matorcima, s tim što smo mi imali poseban stan na spratu. Sećam se da nisam htela da pomerim zavesu i vidim ko jebeno stoji na kapiji.

I znala sam da se nešto dogodilo. I to njemu.

Nastavak teksta pročitajte na vice.com/rs.