Australija objavila rat ajkulama

Na području jugozapada Australije, naročito kod grada Perta, samo u poslednje dve godine, sedam osoba izgubilo je život u napadu ajkula. Mnogo je i povređenih, ali već i sam bliski susret sa morskim čudovištem dugim nekoliko metara koje se evolucijom razvilo u gotovo savršenog podvodnog lovca i ubicu, će baš svakog turistu da odvrati i od pomisli da ikada više u životu dođe u Australiju, piše Dojče vele.

To je postao problem kojim se pozabavila i vlada. Tako je ove nedelje i poslednja instanca odobrila mere za likvidaciju ajkula koje se približavaju obali. Plan predviđa stvaranje 72 zone oko ugroženih plaža na kilometar od obale. Zaštitna linija sastoji se od sistema mreža i udica sa mamcima, a vlada je angažovala i privatne firme da likvidiraju svakog morskog psa dužeg od tri metra koji se tamo ulovi. Mera ima ograničeno vreme trajanja, a „rat“ će trajati od početka sledećeg sedmice do 30. aprila.

Ajkula ima sve više

Kolin Barnet, predsednik vlade australijske pokrajine Zapadna Australija smatra da im je preostala samo ta mera da bi zaštitili većinu stanovništva: „Znam da mnogi stanovnici Zapadne Australije vole more, rone, surfuju, plivaju i odlaze na plažu sa porodicama. Svi oni žele bolju zaštitu od opasnih ajkula koji prete na našim plažama.“

Jedan od najpoznatijih australijskih surfera, Geri Mekormik podržava taj plan pokrajinske vlade. On živi sa okeanom već pet decenija i uveren je da se bio-ravnoteža promenila i da ima sve više opasnih nemani. Indirektno, zapravo su mere zaštite okoline i dovele do povećanja broja ajkula.

Naime, zbog zabrane ulova, sve je više kitova i foka, a njihova populacija privlači ajkule, njihove prirodne neprijatelje. Naročito najopasniju od svih – veliku belu ajkulu. Po njemu, nema drugog izbora nego likvidirati bar određen broj tih opasnih životinja: „Ajkule su ubile i neke moje prijatelje. Ljude surfuju decenijama i odjednom ugledaju to belo peraje kako dolazi prema njima. Na nesreću, neki ih ne opaze i plate najvišu cenu.“
Foke su omiljena poslastica morskih pasa

„To nije usamljen problem“, tvrdi surfer Mekormik. „Surferi će i dalje da ginu, a Australija će steći glas kao jedno od najgorih mesta za surfovanje.“ To koliko je opasan susret sa ajkulom odlično zna i Pol de Gelder. On je surfovao po zalivu Sidneja kada ga je 2009. napao morski pas: „Vukao me je kao da sam lutka od krpa“.

Foto: www.sxc.hu

Žrtva morskog psa protiv pokolja

„Užasno sam se bojao morskih pasa i pre nego što me je napao. To je valjda urođen strah – biti pojeden od neke zveri“, objašnjava de Gelder. U tom napadu izvukao je živu glavu, ali je izgubio šaku i nogu. Ali sad je ipak protiv odluke vlade da likvidira velike morske pse!

„Takva mera sigurno može da pomogne da se zaustave napadi morskih pasa“, kaže de Gelder. „Ali velika bela ajkula je na spisku ugroženih životinjskih vrsta, a sada je premijer pokrajinske vlade odlučio da ih što više može pobije. To jednostavno nema nikakvog smisla.“

Kad čak i neke žrtve morskih pasa sumnjaju u smisao takvog „rata“, još je više protivnika među australijskim stanovništvom, među ljudima koji nemaju takvo iskustvo. Vilijam Robins je biolog i smatra da vlada uopšte ne zna šta radi: „Velike bele ajkule se ne razmnožavaju pre nego što navrše bar deset godina. A i onda dobijaju samo par mladunčadi. Ako ubijete te primerke, to će imati dugoročne posledice po čitavu populaciju.“
Australija bi bila kao raj za surfere – kada u moru ne bi vrebale ajkule.

Iskustva da može i drugačije

Biolog Robins upozorava da takve zamke za morske pse predstavljaju opasnost i za druge životinjske vrste koje nisu opasne za ljude. To se videlo i u Južnoafričkoj Republici. I tamo su postavljene takve zone koje su uspele da prorede napade na plivače, ali to je koštalo života i brojne delfine, kornjače, kitove i raže koje su se uhvatile u postavljene zamke, objašnjava Elison Kok.

Ona je ekspert za biologiju mora i vodi istraživanje organizacije „Posmatrači ajkula“ (Shark Spotters) u južnoafričkom lučkom gradu Kapštatu. Ta organizacija bavi se i bezbednošću ljudi, ali i bezbednošću ajkula, pa tako organizuje dežurstva na popularnim plažama i upozorava na morske pse koji bi mogli da ugroze ljude. To, po mišljenju Elison Kok, funkcioniše: „Izgleda da smo našli ravnotežu između bezbednosti ljudi, bez primene metode uništavanja.“

Australijski biolog Robins navodi i primer Brazila koji dokazuje da ajkule nije potrebno baš ubijati. Tamo su pred plažama samo hvatali životinje u mreže i odvlačili ih daleko na pučinu gde bi ih puštali na slobodu. Takvo iskustvo nije ugodno ni tim životinjama i izgleda da se nekako 'pročulo' i među morskim psima šta ih čeka, ako se približe obali. U svakom slučaju, broj napada morskih pasa opao je čak za 97 odsto.

Morski psi su deo naše prirode

U vlada pokrajine Zapadna Australija ukazuju da itekako žele neko manje krvavo rešenje i ističu da u istraživanje nenasilnih metoda odvraćanja morskih pasa izdvajaju pet miliona australijskih dolara (oko 3,2 miliona evra). Robins međutim tvrdi da bi vlada onda trebalo da izdvoji nešto novca i za obrazovanje ljudi. Mnogo bi pomoglo i samo to da se ljudima ukaže na opasnosti koje vrebaju kada se na plažu ide u zoru ili sumrak, u vreme dana kada ajkule najčešće idu u lov.

Ali, sve u svemu, Vilijam Robins smatra da bi opasnost od morskih pasa trebalo sagledati koliko-toliko objektivno: „Napad ajkule jedna je od onih stvari koja budi primordijalni, urođen, životinjski strah kod ljudi. Prošle godine bilo je preko trideset puta više slučajeva smrti davljenjem, nego od napada morskih pasa i ljudi bi tu opasnost trebalo da sagledaju u pravim razmerama.“

Pol de Gelder, surfer koji je preživeo napad ajkule, čak i bez ruke i noge jedva čeka da se opet vrati u more. Svestan je da su šanse da baš njega ponovo napadne morski pas minimalne: „U stvari, više se ne bojim ničega. Ajkule još uvek imaju svoje mesto u našem prirodnom okruženju i u našem svetu. To su divlje životinje i niko od nas ne može da očekuje da bude 100 odsto siguran, bez obzira na to gde se nalazi.“