Trebaju li nam gej fudbaleri?

„Siguran sam da bi se svi gej fudbaleri na terenu osećali preporođeno. Biti gej više ne bi smelo da bude tabu tema. Profesionalni igrači trebalo bi da prihvate sebe onakvima kakvi jesu“, stoji u izjavi Maria Gomeša.

Mnogi bivši igrači koji su tek nakon završetka sportske karijere otkrili da su gej smatraju da je ovakva izjava nesmotrena i da bi gej fudbaleri trebalo sami da odluče da li žele da se „otkriju“ ili ne.

Ovako opreznom pristupu temi vrlo lako mogla je da doprinese i izjava glavnog čoveka Fudbalskog saveza Hrvatske, Vlatka Markovića, koji je za medije izjavio: „Dok god sam ja na čelu saveza, u fudbalu neće biti gej igrača. Hvala bogu da fudbal igraju samo zdravi muškarci“.

Brojnim novinarima nije bilo najjasnije da li je Marković mislio na mentalno ili fizičko zdravlje, ali po mnogima ovo su kategorije koje su najčešće bile zadužene za slabiji učinak gej fudbalera na terenu – iako sudeći po naslovima u svetskim medijima heteroseksualni fudbaleri nikada ne prave skandale i uvek daju svoj maksimum pred publikom?

Vlatko Marković nije jedini koji je pokrenuo ovo pitanje, menadžer Mihajla Balaka, Mihajl Beker, obratio se Nemačkom državnom timu pred Svetsko prvenstvo kao „grupi gejeva“. Još nije jasno da li je ova „grupa“ bila odgovorna za uspešne kontra-napade koji su moralno i rezultatski porazili izuzetne engleske heteroseksualne igrače.

Bekerove reči živele su po novinskim stranama svega nekoliko dana i sve se ubrzo vratilo u normalu – što sugeriše da ove i slične škakljive teme nemaju veliki značaj u današnjem društvu, barem kada su senzacionalistički mediji u pitanju.

Ovo ipak ne znači da kada bi neki poznati igrač javno priznao da je gej ne bi naišao na određeni vid diskriminacije na terenu i van njega. Ipak, homoseksualnost je i dan danas ilegalna u pojedinim zemljama, iako se takve zabrane mogu uporediti sa zabranom peska u Sahari.

Da li ipak možemo da kažemo da smo uspeli da napravimo kakav-takav napredak u odnosu prošlost, prošlost u kojoj je britanski napadač Džastin Fašanu otvoreno priznao da je gej nakon čega je usledilo otuđenje brojnih navijača, a cela priča završena je tragičnim samoubistvom.

Uvreženo je mišljenje da mnogi od igrača odbijaju da obelodane svoju seksualnost zbog lične bezbednosti koja bi mogla biti narušena eventualnom odmazdom navijača. Međutim, pojedini igrači jednostavno nisu u stanju da prihvate činjenično stanje usled predrasuda ili prostog neznanja – a jedina gora stvar od prezira prema sebi jeste prezir hiljada navijača pred kojima bi morali da se pojavljuju svake nedelje.

U igri je, kao i uvek, i novac. Današnji fubaleri nisu samo značajan resurs za svoje klubove već su tu i brojni sponzori koji su bez ikakvog oklevanja bili spremni da napuste svakoga ako bi namirisali i najmanji skandal, situacija sa kojom je vrlo dobro upoznat i fudbaler Mančester Junajteda, Vejn Runi, koji je zbog bračnog neverstva rizikovao obnavljanje sponzorskih ugovora. Svako neprijatno priznanje tako bi onemogućilo igrače da za vreme svoje kratke karijere sebi obezbede bilo kakvu finansijsku sigurnost.

„Tokom prošle decenije u moju firmu po savet došla su svega četiri igrača koji su bili gej ili biseksualnih sklonosti. I svaki od njih jasno mi je naglasio da veruje kako bi mu njegovo otkrivanje u javnosti istog trenutka okončalo karijeru“, veoma je jasan Maks Kliford, jedan od vodećih ljudi na polju odnosa sa javnošću.

Po mnogima, jedan od najvažnijih incidenata u vezi sa rasnom jednakošću nije bio čuveni govor Martina Lutera Kinga, bila je to odluka jedne crnkinje, Roze Parks, da ne ustupi mesto u autobusu osobi samo zato što je bele puti. Ovo nije bio plemenit potez poput antologijskih, reči „Ja imam san“, već akt izazvan jednom od najuniverzalnijih ljudskih emocija – frustracijom, a to je nešto sa čime skoro svi možemo da se identifikujemo.

S tim na umu, prvi igrač koji odluči da javno i otvoreno priča o svojoj seksualnosti neće to uraditi nakon dugogodišnjeg planiranja sa svojim publicistom, biće to čist "Roza Parks trenutak".