Nasilje u porodici

Naslovne strane dnevnih novina gotovo svakodnevno donesu neku vest o nasilju u porodici. „Osuđivani nasilnik ubio ženu i decu“, „Mesec dana pritvora zbog seksualnog napastvovanja pastorke“, „Brutalno pretukao nevenčanu suprugu“... Jesmo li postali društvo nasilnika ili se o ovom problemu u poslednje vreme slobodnije govori? Da li smo patrijarhalno društvo koje i dalje toleriše shvatanje da su žene podređene ili su one postale samosvesnije pa dižu glas protiv nepravde?

Samo za deset meseci ove godine beogradskom Savetovalištu protiv nasilja u porodici prijavljeno je preko 4.000 slučajeva, a centrima za socijalni rad širom Srbije još toliko. Žrtve nasilja u većini slučajeva bile su žene. Po svemu sudeći, svaka treća žena kod nas doživela je fizičko i seksualno nasilje od partnera, dok je svaka druga izložena psihičkom zlostavljanju.

U korist nasilnika

U periodu od 1996, od kada postoji Savetovalište, do 2006. godine broj prijava zbog nasilja u porodici se udvostručio, a i od tada rapidno raste. Šamaranje, izbijeni zubi ili modrice samo su neki od vidljivih znakova fizičkog zlostavljanja, ali koliki je stvarni broj žena koje trpe razne oblike psihičke torture (izlivi posesivnosti, emotivne ucene, preterana kontrola) niko ne zna jer se o takvim problemima još uvek malo govori u javnosti. Ali, ipak se govori. Postoje čvrste predrasude i o ekonomskom nasilju, odnosno o oduzimanju prava ženama na ekonomsku nezavisnost, a posebno su izražene kad je u pitanju seksualno nasilje za koje se u mnogim sredinama, pa i u našoj, najčešće govori da ga je žena „sama isprovocirala“.

O tome šta je moguće učiniti za žrtve nasilja i kako im pomoći razgovarali smo sa Vesnom Stanojević, koordinatorom Savetovališta protiv nasilja u porodici.

Da li postoji zakon kojim je definisana zaštita žrtve nasilja?

Zakon o porodičnim odnosima od 2005. godine ima odredbe koje se odnose na zaštitu od porodičnog nasilja, iseljenje nasilnika iz stana, useljenje žene u stan, zabranu prilaska ženi i deci... Ali, problem je u tome kako i u kojoj meri se primenjuje. Recimo, iseljenje nasilnika iz stana često je potpuno nepravilno.

Veća odgovornost

Novi zakon o ravnopravnosti polova trebalo bi da se usvoji do kraja godine, a sadržaće i odredbe koje već postoje u važećim propisima protiv nasilja u porodici. U našoj patrijarhalnoj sredini i uslovima života nasilje je uvek bilo deo ponašanja, ali se o njemu uglavnom ćutalo. O tome se otvorenije govori tek poslednjih deset godina. Radim u toj oblasti od 1992. godine, a Savetovalište je otvoreno od 1996. Centri za socijalni rad, koji su se jedini brinuli o žrtvama, nisu uvek imali ni moći ni oslonca da nešto radikalnije preduzmu. Svakako da ima pomaka i poboljšanja u njihovom radu, ali ni blizu onoliko koliko je potrebno. Nasilje je, nažalost, oblik ponašanja u našem društvu, na javnim mestima, u porodici... Postalo je deo našeg života i reč koja se sve češće izgovara u svakodnevici. Hoćemo da unapredimo život u Srbiji, da budemo deo sveta, da nam deca rastu srećna i bezbrižna, a svaki dan ona gledaju nasilje i taj gorki pojam postaje njihova svakodnevica.

Gorki gutljaji „ljubavi“

Poslednjih godina žene, najčešće žrtve zlostavljanja, otvorenije govore o tome i traže pomoć van svoje porodice?

Sada dobijaju neki vid zaštite, bilo da je reč o mogućnosti da se nekome požale, dobiju makar telefonom savet ili da budu sklonjene sa decom u Sigurnu kuću. Ranije nisu uvek u centrima socijalne pomoći dobijale adekvatnu pomoć, nisu bile prepoznate kao žrtve. Danas i u centrima rade stručne, zainteresovane osobe koje iz sveg srca žele da im pomognu. Ali, sve to nije dovoljno. Ponekad nije u pitanju ni to da li neko može da pomogne, već je potrebno ženu samo saslušati. Situacija se menja, ali nedovoljno. Ipak, žene se poslednjih nekoliko godina sve više usuđuju da potraže pomoć. U nekim porodicama nasilje je vid ponašanja, stil života, gorki gutljaji u ime ljubavi. Sada se žene više ne stide da to prijave, niti imaju osećaj krivice zbog toga. Taj osećaj krivice je vrlo bitan, nametnut im je i držao ih je godinama u položaju zavisnosti. One su naučene da je žena uvek kriva - ako je zlostavljana, ona je kriva, ako je silovana - ona je izazivala. To što nije ćutala kada je muž došao pijan kući, to ga je provociralo, zašto nije uradila ovo ili ono, uvek je njoj „zašto“, nikada njemu. Danas te iste žene mogu da kažu: „Gotovo, odlazim!“
i da ne misle šta će ko da kaže.

Trpljenje nije jedina mogućnost

U vremenu krize i sveopštem siromaštvu nije lako doneti takvu odluku?

U siromašnom društvu žene su još siromašnije. Uglavnom ne rade, a mnoge koje su zaposlene imaju tako male prihode da ne mogu da izdržavaju i sebe i decu. To je, nažalost, njihov začarani krug.

Često se čuje da žene trpe nasilje, jer nemaju kuda?

Žene koje dođu u Sigurnu kuću, bukvalno su bez ičega, i onda dobiju socijalnu pomoć od 6-7 hiljada dinara i tim novcem treba da započnu nov život. Nije suština u tome da otvorimo više sigurnih kuća, već da pomognemo osamostaljivanje ženama koje potraže azil.

Početi život ispočetka

Posle tri meseca u sigurnoj kući žena mora da izađe, započne nov život, a gde, kako, čime... Trebalo bi da vaspitava i podiže svoje dete, od koga se očekuje da se kao jaka i stabilna ličnost nosi ne samosa problemima već i sa lepim događajima u životu, da bude društveno odgovorno. Gledajući te žene i njihovu decu, koji su prošli kroz Sigurnu kuću, vidite kako su ta deca nesrećna. Ona umesto da budu bezbrižna, postaju zla još od malih nogu, jer nemaju ono što im je neophodno za odrastanje. Vide kako druga deca imaju, počinju da reaguju na tu napravdu u društvu i tu se začinje koren njihovog ponašanja. Počinju da udaraju drugu decu, da im otimaju... Kreću problemi i sa školom i sa vršnjačkim nasiljem.

Kada se žena obrati za pomoć Savetovalištu, koja je procedura da „izmakne“ nasilniku?

Redovno dežurstvo u Savetovalištu je od 10 do 19 uveče, ali i van tog vremena postoji dežurna osoba koja se javlja svakoj ženi koja zatraži pomoć. Nepredvidljivo je vreme kada će se nasilje dogoditi. Ako u toku noći ne može da bude primljena, onda ujutro, čim počne smena - može biti smeštena u Sigurnu kuću. Prvo se obavi razgovor, vidi da li postoji druga varijanta da se odvoji, bilo da se smesti kod svoje porodice, ili ona još nije zrela i čvrsta u odluci da napusti nasilnika. Neke žene žele da nastave život u zajednici, pokušaju još jedanput, drugi put, treći put... Jednostavno, imaju pravo na to. I kod nas postoje porodični terapeuti, psiholozi sa kojima se razgovara i traži rešenje koje žena može da prihvati. Oni im pružaju podršku, razumevanje... Nekada mnogo znači i da neko sasluša žrtvu nasilja i razume njen problem. Sve su to vidovi pomoći, a ne samo Sigurna kuća.

Ta kuća postala je simbol skrovišta?

U trenucima kada je nekome život ugrožen - to je utočište. Žene mogu da dođu, dovedu svoju decu, imaju sve što im je neophodno i ništa ne moraju da plate. Uz pomoć stručnjaka one uče da prevaziđu situaciju u kojoj su se našle. Vrlo je bitno da uz pomoć NU „Božidar Adžija“ tim ženama pružamo priliku da završe neki kurs, steknu neku kvalifikaciju. To im vraća samopouzdanje i daje snagu. Prvi put u životu su u situaciji da imaju potvrdu da su nešto završile i da vrede. Obično žena godinama trpi nasilje i svoj život krije od drugih, i često misli da ništa ne vredi. „Šta ti znaš?“, „I da se zaposliš, šta ti možeš da zaradiš?“ - stalno joj ponavlja najčešće upravo muž koji je zlostavlja. To psihičko nasilje može biti i gore od fizičkog. Ali, sa parčetom papira koje dobije posle kursa na univerzitetu ona dobija novu snagu, a mi nastojimo da je zaposlimo. Razvili smo i mrežu saradnika i donatora koji nam u tome pomažu. Nisu to neki kvalifikovani poslovi, recimo, na berbi i separaciji voća, spremanju kuća ili prostorija, ali daju im mogućnost da zarade novac. To je pomoć da krenu dalje.

Koliko žena može ostati u Sigurnoj kući?

Interno pravilo je tri meseca. Naravno, ima izuzetaka, pa su neke žene bile i 8, 9 i 12 meseci, jer su bile u specifičnim situacijama. Naša osnovna procena jeste stepen nečije ugroženosti. Recimo, kada nekoj od njih muž otvoreno preti ubistvom, pod našim okriljem ostaje dok god ne bude bezbedna. Ipak, procenili smo i da dugo ostajanje u Sigurnoj kući postaje kontraproduktivno - one se uspavaju, postanu pasivne, imaju utisak da ne moraju da urade ništa, već sve treba neko drugi za njih da učini. Žena mora svoj život da uzme u svoje ruke jer samo ona može da reši svoj problem, a mi smo tu da joj pomognemo.

Prvi, najteži korak

Da li je Sigurna kuća pravo rešenje?

Za prvo vreme jeste. Podržavamo otvaranje sigurnih kuća, ali mnoge u unutrašnjosti su poluprazne jer većina žena kada traži sigurnost - želi Kuću u Beogradu. Posle akcije TV B92 nedavno je i RTS pokrenuo kampanju za izgradnju još jedne Sigurne kuće. Opština Rakovica nam je u tome nesebično pomogla, i nije suština da se sve slije u Beograd. Međutim, teško je sačuvati bilo kakvu tajnost Sigurne kuće u malom mestu, a u Beogradu je to moguće. Nasilnici najčešće pokušavaju na sve načine da nađu Sigurnu kuću, mada veoma retko to i uspeju. Ali i ako je nađu, naše obezbeđenje je višestruko i nema šanse da uđu. Žene iz unutrašnjosti dolaze u Beograd zato što ih je tu teško naći, a drugi, veoma važan, razlog jeste što smatraju da imaju veće šanse da započnu nov život u velikom gradu.

Obično se misli da je nasilništvo u porodici socijalno nižeg statusa i obrazovanja.

To uopšte nije tačno. Istina je da imamo više stanovništva nižeg obrazovanja i statusa, ali nijedan društveni sloj nije pošteđen nasilja u porodici. Imućniji lakše nalaze rešenja, ali i mehanizmi amortizacije su im dostupniji. Žena pobegne u hotel da prespava, ili otputuje, mada ništa lakše ne podnosi nasilništvo. Tom modelu trpljenja i praštanja podležu i visokoobrazovane žene, spremne da trpe loše brakova nego nikakve. Malo je onih koje su svesne da brak ne sme da opstaje niti da se oformi i neguje po svaku cenu. Postoji granica trpljenja, toleranicije i momenti kada se ta granica pređe.

Da li kod nas ima nekih specifičnosti u odnosu na zemlje u svetu?

Kod nas se još podrazumeva da je žena u drugom planu. Oduvek ženu niko nije slušao, morala je sve da trpi i sve da razume, ali se za reč nije pitala. U tom sistemu nipodaštavanja, kada je dobila pravo glasa i pravo školovanja, izjednačena je u jednom delu sa muškarcem, ali nije pošteđena nasilja. I dalje ona treba da bude niža po kvalifikaciji, po stausu, po plati... Kada nije, i te kako može da smeta. Muškarci se plaše takvih, uspešnih žena.

Smatrate li da su pravosuđe i policija dovoljno efikasni kada je reč o nasilju u porodici?

Pravosuđe ne. Ono je najveći kamen spoticanja nama koji radimo sa žrtvama nasilja. Tek se sada pitam, posle revizije pravosuđa, kako će to da funkcioniše. Činjenica je da sudski sporovi toliko dugo traju, da žena koja dolazi u Sigurnu kuću već za mesec-dva ne dobije sve što treba - zaštitnu meru zabrane prilaska, razvod, starateljstvo za decu, sve što joj je osnova za neki drugačiji, novi život, da bi bila zaštićena kao žrtva. Kod nas to sve nema šanse da se završi ni za godinu-dve. Pravosuđe nije efikasno kada je ovaj problem u pitanju.

Obično se loši bračni odnosi prelamaju preko dečjih leđa. Predviđa li naš zakon da se dete oduzme od roditelja koji je nasilnik, bilo da je reč o ocu ili majci?

Vrlo retko. Malo je primera da je nekom roditelju oduzeto roditeljsko pravo. Čak i kada su deca zapuštena, ne vodi se računa o njima ili se na bilo koji način maltretiraju, naročito kada su u pitanju roditelji alkoholičari ili narkomani. I kada neko bude osuđen zbog zlostavljanja deteta, retko mu se izriče zaštitna mera oduzimanja roditeljskog prava. Ministarstvo za socijalna pitanja ima Centar za hraniteljstvo, što je dobro s jedne strane, ali mislim da bi to moglo da se reši i drugačije, da se materijalno pomogne majkama koje su još uvek u stanju da se brinu o svojoj deci, umesto da se deca smeštaju u hraniteljsku porodicu.

„Ničija“ deca, zlostavljani muškarci

Ima dosta dece koja su napuštena, žive na ulici. I to je vrsta zlostavljanja?

Prepušteni su nekom ili nikom drugom, njihov problem je konstantan jer obično roditelje dete uopšte ne zanima. Ta bi deca morala da se zbrinu, a roditeljima oduzmu prava jer se neko od njih može setiti, pa za deset godina tražiti svoje dete.

U Ćupriji postoji i Sigurna kuća za muškarce. Sreću li se često takvi slučajevi kada su oni žrtve?

Mnogo, mnogo ređe. Nemamo kod nas mušaraca koji su se Savetovalištu javljali kao žrtve nasilja u porodici. Pitanje je zašto oni pristaju da trpe nasilje. Nažalost, sve učestalije su prijave nasilja nad ostarelim osobama.

Koliko su komšije i rodbina spremni da reaguju, ili po pravilu okreću glavu?

Ljudi uglavnom ne reaguju, retko su spremni da, kada čuju vrisak dece i žene, pozovu policiju i to prijave. Kada počnu sukobi uglavnom takozvani prijatelji, kolege, rodbina... nestanu. Svi oni kažu: „Ja ne želim da se mešam.“ Čak i kada su pre braka bili njena prijateljica ili njen prijatelj, povlače se, jer ne žele da se zamere ni njoj ni njemu. Oni ostaju sami da vode svoje ratove, a retko ima ljudi koji žele da im pomognu, da se upliću.

Porodični obrazac se uči

Treba pomoći njihovoj deci. To nije više problem te porodice, već društveni, jer deca rastu u nesrećne ljude. Uče model, da devojčica sutra mora da trpi i pati, a dečak da ima pravo da bude nasilnik. Od roditelja uče kakvi ljudi treba da budu. Ko da ih nauči da može i treba drugačije, gde to mogu da vide?!

I van porodice postoji nasilje, tu pored nas. Obespravljuje i trgovina ljudima, prostitucija, zloupotreba dece...

Mi od 2002. godine imamo Sklonište za žrtve trgovine ljudima. Kroz njega je prošlo 280 devojaka, a bilo je čak i dečaka. Prosek starosti je 23 godine, ali je bilo i dece do 9 godina, žrtava seksualnog nasilja i eksploatacije. Od 2002. do 2004. godine bilo je strankinja, a od tada su uglavnom naše žene. Nažalost, prostitucija je netaknut problem kod nas. I tu su žene žrtve nasilja, makroi ih drže na ulici, teraju ih na prostituciju i uzimaju im novac. Nisu sve one na ulici po ličnom izboru. Mnogima smo pomagali da se „odvoje”, da završe školu, da se osamostale, zaposle i nastave normalno da žive. U Švedskoj je donet zakon po kojem se kažnjavaju korisnici njihovih usluga. Svuda se progone samo žene, a niko ne pominje onu drugu stranu, muškarce koji jednako učestvuju u prostituciji.Ko su ti ljudi koji koriste decu kao žrtve seksualne ili dečje pornografije? Neka se i njihovo ime pomene, a ne samo žrtva koja se još razapinje na stub srama. U svakom slučaju, svi vidovi nasilja zaslužuju pažnju i pokušaj da se pomogne žrtvama. Okrenite se oko sebe, i, pomozite.

MAGAZIN LISA U NOVOM BROJU DONOSI:

Moda: Slojevito nikad nije dosadno!

Iskrena priča: Lepota zrelih godina

Intervju: Irina Radoviæ otkriva zašto nije postala profesor srpskog jezika

Aktuelno: Nasilje u porodici

Psihologija: Kako reći istinu koja pogađa

Anketa: Poznati se raduju putovanju bez vize

Zdravlje: Materinstvo posle 35. godine

Lepota: Svet u bojama