Kontroverzni osvrt na Prvi svetski rat

S nizom opštih mobilizacija, ultimatuma i objava rata, priča koju ova knjiga treba da ispriča privodi se kraju. Tokom poslednjeg sastanka sa Sazonovom u Sankt Peterburgu u nedelju 1. avgusta, ambasador Purtales je promrmljao „nerazumljive reči“, briznuo u plač, promucao: „Ovo je, dakle, rezultat moje misije!“ i istrčao iz prostorije. Kada se grof Lihnovski našao s Askvitom 2. avgusta, premijera je zatekao „slomljenog“, sa suzama „koje su mu tekle niz obraze“. U Briselu, savetnici nemačkog poslanstva u odlasku sedeli su na ivicama fotelja, iza spuštenih roletni, među spakovanim kutijama i dosjeima, otirući znoj sa čela i paleći jednu cigaretu za drugom u pokušaju da savladaju nemir.

Vreme diplomatije se bližilo kraju – počinjalo je vreme vojnika i mornara. Kada je bavarski vojni opunomoćenik u Berlinu došao u nemačko Ministarstvo rata pošto je naređenje o mobilizaciji stupilo na snagu, zatekao je „svuda zadovoljna lica, ljude koji su se rukovali po hodnicima; čestitali su sami sebi na tom koraku“. Pukovnik Ignjatijev 30. jula izveštava iz Pariza o „neskrivenoj radosti“ svojih francuskih kolega „zato što su dobili priliku da iskoriste, kako su Francuzi smatrali, povoljne strateške okolnosti“. Prvog lorda admiraliteta Vinstona Čerčila je radovala pomisao na predstojeću borbu. „Sve ide u smeru katastrofe i kolapsa“, napisao je supruzi 28. jula. „Radoznao sam, spreman i sretan.“ U Sankt Peterburgu raspoloženi Aleksandar Krivošejin uveravao je delegaciju deputata Dume da će Nemačka uskoro biti slomljena i da je rat „blagodet“ za Rusiju: „Verujte nam, gospodo, sve će biti izvrsno.“

foto: wiki

Mansel Meri, vikar crkve Svetog Mihajla u Oksfordu, otputovao je u Sankt Peterburg sredinom jula da bi tokom letnjih meseci zvanično službovao kao kapelan Engleske crkve u tom gradu. Kada je izdato naređenje o mobilizaciji, pokušao je da pobegne parobrodom u Stokholm. Ali brod Debeln nije mogao da isplovi iz luke – svi svetionici u čitavom Finskom zalivu bili su ugašeni, a glavnokomandujućem utvrđenja u Kronštatu naloženo je da naredi paljbu na svaki brod koji pokuša da plovi kroz minsko polje.

Ružnog, sivog, vetrovitog 31. jula svi putnici su zarobljeni pre nego što je brod krenuo, i Meri je bio među njima. S palube je posmatrao gomile vojnika i mornaričkih rezervista kako pešače preko Nikolajevskog keja. Nekolicina je marširala na „ritmične tonove“ limenog orkestra, ali većina se „vukla, sa zamotuljcima na leđima ili u rukama, u sumornoj tišini, a sa svake strane kolone išle su zadihane žene, mnoge jecajući kao da će im srce prepući, trudeći se da održe korak sa svojim muževima, sinovima ili ljubavnicima, i tako je grupa za grupom prolazila“.

U sitne sate noći između 1. i 2. avgusta, Bulevar di Pale u središtu Pariza odjekivao je od istog zvuka – marširanja. Dugačke kolone ljudi išle su na sever, ka stanicama Gar de l’Est i Gar di Nor. Nije bilo muzike, pesme ni bodrenja, samo struganja čizmama, kloparanja stotina konja, tutnjava motorizovanih teretnih vozila i škripa gvozdenih točkova po kaldrmi, dok se oružje prevozilo pod neosvetljenim prozorima domova među čijim stanarima su mnogi zasigurno ležali budni ili pospano pratili sumorni prizor sa svojih prozora.

foto: wiki

Reakcije javnosti na vesti o ratu osporavale su tvrdnju koja se tako često mogla čuti iz usta državnika, da se donosioci odluka povinuju javnom mnjenju. Naravno, nije bilo otpora pozivu na oružje. Gotovo svi su se manje ili više dobrovoljno odazvali i otišli na svoja zborna mesta. Iza ove spremnosti za službu nije bio entuzijazam zbog rata, već defanzivni patriotizam, jer etiologija ovog konflikta je bila toliko složena i čudna da su vojnici i civili u svim zaraćenim zemljama verovali kako je njihova borba odbrambena, te da je njihovu državu napao ili isprovocirao odlučni neprijatelj, a njihove su vlade uradile sve što su mogle da očuvaju mir.

Dok su se veličanstveni saveznički blokovi spremali za rat, unutrašnji lanac dešavanja koji je izazvao ratni požar lako je izgubljen iz vida. „Čini da se niko ne seća“, zapisao je 2. avgusta u svoj dnevnik jedan američki diplomata u Briselu, „kako je pre nekoliko dana Srbija imala glavnu ulogu u ovoj aferi. Sada je, izgleda, gurnuta iza scene.“

Bilo je izolovanih primera šovinističkog entuzijazma zbog predstojeće borbe, ali to su bili izuzeci. Mit o tome da su Evropljani jedva dočekali priliku da poraze omraženog neprijatelja naširoko je razbijen. U većini mesta i za većinu ljudi, vesti o mobilizaciji izazvale su duboki šok, bile su „grom iz vedra neba“. A što se išlo dalje od gradskih centara, mobilizacija je imala sve manje smisla ljudima koji su odlazili da se bore i možda poginu u ratu, da ostanu sakati ili da izgube svoje mile i drage. U selima po ruskoj provinciji vladala je „zaglušujuća tišina“ koju su narušavali samo „jecaji muškaraca, žena i dece“. U Vatiljeu, maloj opštini u regionu Rona-Alpi u jugoistočnoj Francuskoj, radnici i seljaci su se okupili na seoskom trgu začuvši zvono za uzbunu. Neki su pojurili s polja s vilama u rukama.

„Šta to znači? Šta će biti s nama?“, pitale su se žene. Supruge, decu, muževe, sve su preplavile emocije. Žene su grabile muževe za ruke. Čuvši majke kako jecaju, i deca bi zaplakala. Uzbuna i prestrašenost svuda oko nas. Kako uznemirujuća scena.

Jedan engleski putnik priseća se reakcije u kozačkoj naseobini u Altaju (Semipalatinsku), kada su „plava zastava“ visoko podignuta u rukama jednog jahača i zvuci za uzbunu iz lovačkih truba proneli vesti o mobilizaciji.

Car je rekao svoje, i kozaci su, budući po tradiciji vojnici, „goreli od želje da se bore s neprijateljem“. Ali ko je bio taj neprijatelj? Niko nije znao. U telegramu s naređenjem o mobilizaciji nije bilo nikakvih detalja. Glasine su se rojile. Isprva su svi mislili da je izvesno reč o ratu s Kinom – „Rusija je zašla preduboko u Mongoliju i Kina je objavila rat“. Potom se pojavila druga glasina: „S Engleskom, ratuje se s Engleskom“. Neko vreme se tako mislilo.

Tek posle četiri dana do nas je doprlo nešto nalik istini, ali u nju niko nije poverovao.

O knjizi

Kristofer Klark

Mesečari: Kako je Evropa krenula u rat 1914.

Prevod: Aleksandra Dragosavljević

Knjiga Mesečari: Kako je Evropa krenula u rat 1914,autora Kristofera Klarka,napisana je povodom sto godina od početka Prvog svetskog rata i govori o uzrocima njegovog izbijanja. Objavljena na više jezika, ne prestaje da izaziva pažnju medija i istoričara, jer Klark iznosi tezu koja odstupa od donedavno opšteprihvaćenog mišljenja da je Nemačka glavni krivac za izbijanje do tada najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva.

Predočavajući istorijsku građu poput vrsnog pripovedača, Klark razloge za početak rata vidi pre svega u geopolitičkim interakcijama i malih i velikih zemalja na evropskoj sceni početkom XX veka. Znatan deo knjige posvećen je Srbiji, situaciji na Balkanu pod uticajem Otomanske imperije i Austrougarskog carstva, interesima velikih sila u tom delu Evrope, kao i ostvarivanju težnje južnoslovenskih naroda da se nađu u granicama sopstvenih nacionalnih država.

Knjiga Mesečari je privukla brojnu svetsku čitalačku publiku, doživela je izuzetan uspeh u Nemačkoj, i predstavlja važno delo koje svakako daje veliki doprinos diskusijama o događajima koji su oblikovali istoriju XX veka, ali koji obeležavaju i vreme u kojem danas živimo.

Kristofer Klark je profesor moderne evropske istorije na Kembridžu i autor nagrađivanih knjiga u kojima se bavi istorijom Pruske i Nemačke. Maja ove godine učestvovao na međunarodnoj konferenciji u Beogradu pod nazivomEvropska tragedija 1914. i multipolarni svet 2014: istorijske pouke, u organizaciji CIRSD-a.

Više na: http://www.heliks.rs/mesecari.asp.