Šta je (ne)prirodno?

Svako malo se jednim ili drugim povodom podiže graja, mahom u naučno i filozofski polupismenim, četvrtpismenim i nepismenim medijima, kako nam ili treba nešto „prirodno“ (npr. hrana, talenat, realističko slikarstvo ili seksualno ponašanje), ili pak žestoko osuđujemo nešto što je „neprirodno“ ili „veštačko“ (npr. veštačka đubriva, aditive, nadrealističku umetnost ili seksualno ponašanje). Pritom se ekstremno retko ili gotovo nikad ne postavlja pitanje na osnovu čega smo tačno utvrdili šta jeste, a šta nije prirodno – podrazumeva se da je to „očigledno“ ili da to „svi znaju“.

Svi su, da se podsetimo i toga, svojevremeno znali da je Zemlja ravna ploča, a čak i kad je njen okrugli oblik postao deo opšteg znanja, svi su još mnogo vekova znali da ona miruje u središtu vasione – koja je, da i to pomenem, po opštem znanju bila stvorena upravo i samo radi nas i našeg komfora – a ko drugačije kaže može veoma neprijatno da se provede. I to je bio deo „opšteg znanja“. Dakle, u „opšte znanje”, ako tako nešto uopšte postoji, nije se mnogo pouzdati. Ako za nešto, nazovimo ga X, čujete da “X svi znaju”, budite uvereni da je X nejasno, zagonetno ili obojeno nekom vrstom predrasuda.

Ne ulazeći u duboku filozofsku polemiku oko utemeljenja ove dihotomije, navešću samo par zabavnih primera koji tu tobože očiglednu razliku pobijaju. Kad je čovek počeo da utiče na prirodu naše planete na velikoj skali i da izaziva klimatske promene? “Očigledni” odgovor da se to desilo tek u novije doba, nakon industrijske revolucije, pogrešan je – danas postoje snažni nalazi, koje je posebno naglašavao nedavno preminuli klimatolog Stiven Šnajder, kako ljudski uticaji na klimu počinju još u doba intenzivne poljoprivrede u najranijim civilizacijama bronzanog doba.

Leta Gospodnjeg 1678, devet godina pre pojave Njutnove besmrtne Principie, na drugom kraju Evrope, u Rimu, jedan skoro podjednako briljantan, a svakako podjednako sveobuhvatan – i podjednako verski isključiv, mada sa drugačijim predznakom – um, otac Atanasijus Kirher, objavio je zagonetnu sliku koja je prikazivala sva slova latinskog alfabeta, uključujući i dvoglas Æ, urezana u prirodni, milionima godina stari i ljudskom rukom nedirnuti, blok kalcita. Učeni jezuita gotovo da nije morao ovoj empirijskoj činjenici da daje ikakav dodatni komentar i interpretaciju. Ima li boljeg i veličanstvenijeg dokaza božanskog Proviđenja od toga?

Najveći mislilac jezuitskog reda u svom veku (naziv koji je u narednom stoleću pripao Ruđeru Boškoviću!), Kirher (1602-1680) je nazivan “Leonardom XVII veka” i “poslednjim čovekom Renesanse”. Bio je jedan od prvih ljudi koji je posmatrao mikrobe kroz mikroskop (i sugerisao da su kuga i druge epidemije izazvane mikroorganizmima!), pionir egiptologije i geo-nauka, i jedan od prvih arheologa u savremenom smislu reči. Stoga se na njegovu argumentaciju ne može primeniti onaj čest adage da ljudima koji svuda vide prst Proviđenja nedostaje “liberalno obrazovanje” (štogod ono inače bilo).

Nama se njegova identifikacija nasumičnih brazdi u kalcitu sa slovima latinice čini smešna, naravno; međutim, ako bismo detaljnije ušli u razloge zašto nam se to čini smešnim i pod kojim tačno uslovima je taj smeh opravdan, razumeli bismo jedan dobar deo praktične epistemologije. Lako je danas smejati se Kirheru; a šta bismo zaključili kada bi isti takav blok kalcita doneli astronauti sa Marsa ili, još bolje, neke vansolarne planete? Da li bi onda bilo verovatnije da je on nastao slučajnim prirodnim procesima ili rukom inteligentnog bića?

Obično se za kriterijum da li je nešto što vidimo prirodno ili ne koriste izvesne pravilnosti i matematički regularni oblici, za koje se pretpostavlja da ne postoje u prirodi. Ali, obratimo pažnju na ovu školjku Nautilus-a koja opisuje logaritamsku spiralu sa preciznošću koja je do najnovijeg doba bila nedostupna ljudskim dizajnerima:

Nauka je otkrila puno ovakvih primera. Pogledajmo i dijatomejsku algu vrste Thalassiosira, jednog od glavnih primarnih proizvođača u okeanima naše planete – oblik koji je u toj meri pravilan da najviše podseća na proizvode industrijskog dizajna:

Kad smo kod “prirodnih oblika”, obično se ostrva na mapi koriste kao primeri slučajnih oblika, koji su još od Mandelbrota uspešno modelirani fraktalnom raspodelom. Međutim, da li bi neki vanzemaljac koji bi posetio Zemlju nakon mogućeg nestanka čovečanstva mogao da napravi takvu razliku u slučaju Pearl-Katara, veštačkog ostavka koje se gradi u Persijskom zalivu:

A šta tek reći o slavnom “licu na Marsu”? Doduše, nakon detaljnijeg snimanja više uopšte ne liči na lice, ali nama će se i dalje činiti da smo prepoznali nešto “očigledno veštačko”.

Doduše, moglo bismo se setiti i Maunt Rašmora:

Dualizam “prirodnog” i “veštačkog” pre svega se koristi da bi se neke stvari – koje se proglašavaju za “veštačke” – prikazale u negativnom svetlu. Što je, naravno, budalaština, s obzirom da su i sam Homo sapiens i njegova kultura delovi prirode, odnosno biološke evolucije iz koje proizlaze. Što je to u naučno nepismenim krugovima tobože kontroverzno ne treba mnogo da nas ovde dotiče. Ideja o ljudskoj inteligenciji, svesti i ostalim kognitivnim fenomenima kao nastavku biološke evolucije postojala je još u predsokratovskoj Grčkoj. Njeno moderno određenje daje neodarvinizam, koji se u poslednjih četvrt veka sve uspešnije primenjuje u tradicionalno “veštačkim” oblastima kao što su socijalna psihologija, antropologija, pa i istorija umetnosti.

Na kraju krajeva, sam stav prema nauci često je – naročito kod naučno nepismenog ili polupismenog dela populacije – određen upravo predrasudom da je razvitak nauke kreirao tehnologije koje naš život čine sve više i više “veštačkim” (kao da se to ne odnosi na sve ljudske kulture, od početka ljudskog sedelačkog načina života do danas). Ovo je posebno ironično u svetlu pomenute činjenice da je upravo kroz teoriju evolucije nauka konstruisala elegantan most kojim se ta lažna dihotomija prevazilazi i ljudski kognitivni fenomeni i kultura koja iz njih proishodi stavljaju u adekvatan prirodni kontekst.

Na taj način, ovo pitanje je u samom fokusu debate oko mesta i uloge nauke kao aktivnosti u društvu. Da li nauka treba da bude prihvaćena i priznata i finansijski podržana u skladu sa njenim rezultatima i značaju za savremeno društvo (kao što nažalost nije u ovom trenutku slučaj bilo gde na planeti) ili treba da životari na totalnoj margini društva (kao što je slučaj u Srbiji) ili nešto između (kao što je slučaj u gotovo svim zemljama Evrope) – o tome nažalost odlučuju ljudi koji imaju u najmanju ruku iskrivljene predstave o tome šta je priroda, a šta artefakt. Naravno, nije u pitanju samo nesposobnost da se oštra granica povuče – na daleko prizemnijem nivou ima tu i čiste neobaveštenosti, pa i ideološke zloupotrebe. Kao što je faktografski netačna tvrdnja da homoseksualnost ne postoji u prirodi, kod velikog broja živih vrsta, nekih morfološki bližih, nekih morfološki veoma daleko od čoveka, tako je i ideološki iskrivljena ideja prisutna na ekološkoj levici koja prirodi pripisuje nekakve etičke vrline i vrednosti. Doista? Ko bi rekao da su zemljotresi, uragani, vulkanske erupcije i eksplozije supernovih zapravo nosioci moralnih vrednosti? Bio je jedan takav autoritet, ali na sreću ne u stvarnosti, već u fikciji velikog Voltera: profesor Panglos koji se, u slavnom Kandidu, ističe i legendarnom tvrdnjom da i katastrofalni zemljotres koji je 1755. godine razrušio Lisabon mora biti dobar, jer se inače u njegovu optimističku filozofiju ne uklapa!

Cela debata oko “prirodnog” i “veštačkog” me dobrim delom podseća na bure u čaši vode koje se često podižu u vezi sa autorstvom i tzv. autorskim pravima koje iz autorstva proizlaze. Ako apstrahujemo za momenat pitanje materijalnog stanja i standarda stvaraoca – koje je svakako izuzetno bitno i na koje se svakako mora odgovoriti, bez obzira koliko populistička i nerazumna društva pokušavala da istinski kreativne ljude, koji su uvek u manjini, gurnu na marginu ili ignorišu – neizbežno je ono zanimljivo pitanje na koje pokušava da odgovori na svoj uobičajeno ironični način Orson Vels u svom remek-delu F for Fake.

Ovaj film se na zanimljiv dokumentarni način bavi pitanjem autorstva umetničkih dela, naročito savremenog slikarstva, i prisustva falsfikata među njima, mada sadrži i gomilu sjajnog biografskog materijala o samom Velsu. Za našu sadašnju temu najzanimljivija je veličanstvena scena u kojoj se Vels penje uz zvonik katedrale u Šartru, jedno od bez ikakve dileme najznačajnijih umetničkih dela koje je čovečanstvo ikada stvorilo. Da li nam je odista važno to što ne znamo ko je projektovao, izgradio i ukrasio katedralu? pita se Vels. Zbog čega nam je onda to važno u slučaju Pikasovih ili Vermerovih slika? Zar nije ono što je bitno sam estetski doživljaj koji svako pojedinačno delo čini delićem jedinstvenog, panteističkog Dela?

Na isti način, preporučujem perspektivu koja je zapanjujuće malo prisutna u javnom diskursu, a naročito u beskonačnim jalovim raspravama oko “prirodnog” i “veštačkog”: zaboravimo malo na te ionako nedovoljno dobro definisane pojmove i upitajmo se oko kvaliteta same stvari. Nebitno je da li je nešto “prirodno” ili “veštačko”: bitno je jedino da li je dobro? da li vrši svoju funkciju? da li stvara novu vrednost? To su pitanja o kojima valja da razmišljamo i da ih počnemo shvatati daleko, daleko ozbiljnije.