Rimsko carstvo – nastanak pravne nauke

Rimljani su veštinu poznavanje prava, pravnu učenost, označavali terminom iurisprudentia (od: iuris – pravo + prudentia /scientia/ – znanje, učenost). Prema slavnom rimskom pravniku Ulpijanu, ona predstavlja „poznavanje božanskih i ljudskih stvari, nauku o pravednom i nepravednom“ (iurisprudentia est divinarum atque humanarum rerum notitia, iusti atque iniustitia scientia), što znači da je pojam "pravne nauke" kod Rimljana shvatan daleko šire nego danas.

U Rimu su se sistematičnom obradom prava, njegovim tumačenjem (interpretatio) i davanjem mišljenja kako bi trebalo rešiti pojedini spor (respondere), bavili učeni pravnici, jurisprudenti (iurisprudentes). Njihov zadatak je bio da na osnovu opisanih činjenica ponude strankama odgovarajuće pravno rešenje: „Daj mi činjenice, daću ti pravo“ (Da mihi facta, dabo tibi ius). Nazivani su još i iurisconsultes, čime se ukazivalo na njihovu delatnost pružanja pravnih saveta (consultum), ali i iurisperitus, čime se isticala njihova dugotrajnim iskustvom stečena veština (peritia).

Pravnici su uživali najveće poštovanje i smatralo se da se njihova profesija „najsvetija“ (res sanctissima), jer se polazilo od toga da se "vrednost poznavanja rimskog prava novcem ne može ni iskazati niti obeščastiti, čak i ukoliko se dobrovoljno ponudi tokom parnice“. Za razliku od Grka, kod kojih su se uglavnom pripadnici nižih slojeva bavili podučavanjem prava ili pružanjem pravne pomoći, i time sebi obezbeđivali egzistenciju (pogotovo tzv. logografi), u Rimu je to nije bio slučaj.

Ukradeni formulari

Rimsko carstvo

Poznavanje prava i njegovo tumačenje veoma dugo je bilo u isključivoj nadležnosti svešteničkih kolegija, odnosno patricijskog sloja iz koga su pontifici (pontifices) jedino i mogli poticati. Tek u poslednjim vekovima republike pravna nauka postaje dostupna širem krugu ljudi, u principu svakom građaninu, bez obzira na njegovo poreklo. Time je umnogome oslabila obaveznost pravnih tumačenja, jer iza njih sada više nije stajao ugled religije niti autoritet svešteničke kolegije. Međutim, pravnom obrazovanju pridavala se posebna važnost jer su mu se posvećivali članovi najuglednijih i najimućnijih rimskih porodica, kojima ovakva aktivnost nije bila neophodna za brzo dosezanja višeg društvenog staleža (kao što je to bio čest slučaj kod oratora), već im je zvanje jurisprudenata obezbeđivalo ugled, što je bilo preduslov za ulazak u javni život i ostvarenje uspešne političke karijere.

Pošto su finansijski bili uglavnom dobro obezbeđeni, učeni pravnici su se ovom besplatnom delatnošću (operae liberales) mogli baviti nesmetano i ostvarivati ličnu satisfakciju na jednom višem planu, tako što su „sticali ime“ u sredini gde žive. To se postizalo prvenstveno dobrim poznavanjem prava i efikasnošću saveta koje su pružali zainteresovanim građanima (strankama u sporu, pravosudnim magistratima, sudijama-laicima). Kao svetovni sledbenici svešteničke delatnosti u oblasti prava, jurisprudenti su od pontifika preuzeli tehniku rada izgrađenu u prethodnim vekovima. Takva aktivnost mogla je otpočeti tek kada je prekinut monopol sveštenika nad poznavanjem prava. Prema rimskoj tradiciji, to se dogodilo oko 300. godine pre n.e., kada je Gnej Flavije, pisar slavnog cenzora Apija Klaudija „Slepog“ (Appius Claudius Caecus), ukrao i objavio formulare procesnih tužbi, čije je poznavanje do tada bila najstrožije čuvana tajna. Pretpostavlja se da je istovremeno objavio i religijski kalendar (fastes), kojima su određivani dani u kojima su se mogli sklapatai pravni poslovi i voditi sudski sporovi.

U kuću po savet

Unutrasnjost kuæe u starom Rimu

Aktivnost jurisprudenata se po pravilu nije odvijala na Forumu, niti nekom drugom javnom mestu u gradu, već u njihovim domovima, čija su vrata bila uvek otvorena za sve građane podjednako. Svoje znanje i umeće oni su stavljali na raspolaganje osobama iz najrazličitijih društvenih slojeva, u čemu se, pored besplatnosti, ogleda još jedna demokratična crta pravnog života u Rimu. Najčešći posetioci su svakako bile stranke u sporu, zatim izabrani sudija-laik ukoliko je želeo savet kako da presudi parnicu, kao i kandidat za funkciju pretora koji se konsultuje oko sadržine svog edikta (edictum), pravnog akta koji će važiti i obavezivati ga tokom trajanja njegovog jednogodišnjeg mandata.

Po stupanju na funkciju on je obično angažovao pravne savetnike (assessores, consiliarii), koji su mu pomagali u obavljanju aktivnosti vezanih za suđenja. Savete i pravnu pomoć pojedinci su dobijali uglavnom bez prisustva javnosti, sem kada su mladići iz uglednih porodica kao auditores („slušači“) pratili aktivnost svog učitelja, najčešće bliskog porodičnog prijatelja. Oni su živeli u njegovoj kući i prisustvovali davanju pravnih saveta, pridruživali su mu se kada je odlazio na Forum, pratili sudska nadmetanja, a po završetku dana komentarisali stečena iskustva. Na taj način su sticali prva saznanja o pravu, a vremenom ulazili i u suptilnije finese ovog uglednog zanimanja. Analiziranjem stvarnih ili izmišljenih slučajeva, pravnici su često svoja pravna mišljenja zbog njih propratili širim teoretskim obrazloženjem, pa se tako verovatno i prešlo od praktične delatnosti do prvih oblika podučavanja (instituere, docere).

Dugo vremena ovo je bio jedini vid obrazovanja pravnika, jer zvaničnih školskih institucija u Rimu nije bilo. Zapisivanjem pouka koje im je davao učitelj, njihovim objedinjavanjem i sistematizovanjem, nastajali su i prvi udžbenici prava (institutiones). Učenici su mogli pomagati i oko prikupljanja najznačajnijih mišljenja, saveta, komentara, koje su potom jurisprudenti objavljivali u vidu posebnih „knjiga“ (libri), odnosno svitaka ili drvenih voštanih pločica povezanih u jednu celinu. Time je delatnost učenih pravnika postajala dostupna javnosti, a rezultati njihovog rada postajali predmet ocena i komentara drugih znalaca prava. Usaglašenost više jurisprudenata oko načina rešavanja iste sporne situacije, pretvarala se u „zajednički stav“ (communis opinio), koji je zbog autoriteta njihovih autora postajao (faktički, ali ne i pravno) obavezujući za pravosudnog magistrata (konzula, pretora) ili izabranog sudiju (iudex, arbiter).

Sve do kraja republike pravna nauka nije predstavljala izvor prava jer mišljenja jurisprudenata nisu formalno nikoga obavezivala i prepuštano je slobodnoj proceni onoga koji traži savet da li će ga i prihvatiti ili ne. Od republikanskih pravnika, nazvanih veteres („stari“) najpoznatiji su Apije Klaudije, Tiberije Korunkanije, Sekst Eliije, Katon Stariji i njegov sin istog imena, Kvint Mucije Scevola, Servije Sulpicije Ruf i dr.

Carska birokratija

Avgust

Nastankom principata (27. god. p.n.e.) i koncentracijom vlasti u rukama vladara, pojedini ugledni pravnici dobijaju ovlašćenje na davanje zvaničnih odgovora (ius publice respondendi ex auctoritate principis). Njihova mišljenja sudije sada moraju poštovati, jer je iza njih stajao autoritet princepsa, a responsa prudentium onih koji nisu imali takvu „licencu za rad“, i dalje nisu nikoga obavezivala.

Dva veka kasnije, Hadrijanovim dekretom, ova značajna delatnost će se staviti pod apsolutnu kontrolu vladara i davanje javnih odgovora građanima je od tada bilo dostupno isključivo onim pravnicima koji su imali ovlašćenje od samog cara. Time su oni svoju karijeru počeli da vezuju za moćnu carsku birokratiju, a ne više za preživele republikanske magistrate. Mada su prestajali da daju savete građanima, njihov ugled je tokom principata ostao neokrnjen, ali sada na sasvim drugoj osnovi – jer su postajali funkcioneri na dvoru, savetnici vladara, sastavljači normativnih tekstova koji su izdavani pod imenima vladara kojima su dugovali svoje položaje.

To je period tzv. klasične jurisprudencije, doba procvata pravne nauke u kome žive i rade najslavnija pravnička imena iz rimske istorije: Celz, Julijan, Gaj, Papinijan, Ulpijan, Paul, Modestin i dr. Međutim, to je ujedno i početak dekadencije u kojoj se kreativnost jurisprudenata sve više ograničava voljom (češće samovoljom) vladara i gde je njihova vrednost uslovljena bliskošću sa dvorom ili prihvatanjem vladajuće političke opcije. Malo je onih pravnika koji su uspeli da sačuvaju svoj integritet i postanu slavni a da nisu imali ius publice respondendi.

Prave škole

U birokratizovanoj državnoj strukturi perioda dominata (počev od 284. god.), pravnici i dalje predstavljaju njen veoma značajan deo, neophodan za njeno uspešno funkcionisanje, ali sve manje važan u smislu kreacije prava. Oni su sada državni činovnici koji se školuju na zvaničnim pravnim školama, među kojima je najčuvenija Bejrutska („Majka zakona“), osnovana u trećem veku, ali i u Carigradu, Aleksandriji, Cezareji i Atini, školama koje su postojale sve do Justinijanovog doba.

Pošto je to vreme velike ekonomske krize i opšte dekadencije, vraćanjem na tradicionalne vrednosti i autoritete iz prošlosti, želela se povratiti stara slava. Otuda i paradoks da rimska jurisprudencija iz prethodne epohe postaje opet aktuelna, u toj meri da su knjige klasičnih pravnika proglašene za izvor prava (tzv. ius), ravnopravan sa carskim naredbama (tzv. leges). Autoritet ovih dela je bio toliko veliki da su komentari sadržani u njima potisnuli u drugi plan sve ostale oblike pravnih normi (stare zakone, edikte, senatske odluke), koje se u praksi više i ne primenjuju u izvornom obliku već preko komentara ili nekih drugih dela klasičara. Zbog toga su se tokom parnica sudije, stranke ili njihovi advokati pozivali na ta dela kao na sam zakon.

Osnovi savremenog sistema

Justinijan

Ovlašćenje jurisprudenata koje je u suštini značilo privilegiju stvaranje novih pravnih normi, više nije moglo opstati u sistemu u kome je vladar „gospodar i bog“ (dominus et deus) i gde svaka njegova naredba dobija snagu zakona. U to vreme suđenja su već odavno izmeštena sa Foruma u zatvorene sudnice, a isključenjem javnost želela se postići tajnovitost, koja je trebala da mistifikuje rad pravosudnih organa.

Pošto se pravda zasnivala na volji princepsa, a ona je nedokučiva, jedino su je mogli izricati službenici koje on za to posebno ovlasti. Školovani pravnici postaju otuda samo transmisija njegove vlasti, jedna od poluga glomazne, birokratizovane državne mašinerije. Zato je ius respondendi postala prevaziđena ustanova, koja je verovatno iščezla već u doba Dioklecijana, ili najkasnije pod Konstantinom.

Iz postklasične epohe ostalo je sačuvano svega nekoliko pravničkih imena. Najznačajnija figura je Tribonijan, Justinijanov „ministar pravde“ (magister sacri palatii), pod čijim rukovodstvom je nastalo najveće i najznačajnije delo rimske pravne nauke Corpus iuris civilis. Na temelju ovog kodeksa iz šestog veka formiraće se, posredstvom srednjovekovne recepcije, najznačajniji građanskih zakonici (Francuski, Austrijski, Nemački i dr.), koji predstavljaju osnovu današnjeg evropskog (kontinentalnog) pravnog sistema.

Konkretno vs opšte

Paradoksalna je činjenica da su tokom vekova pravni znalci teoretski uobličavali bogato nasledje rimske jurisprudencije, sistematizovali ga, izvukli opšta pravila, principe i definicije. Međutim, time su se donekle udaljili od rezonovanja i metodološkog pristupa upravo tih pravnika. Rimljani su bili pragmatičan narod i nisu imali sklonost ka teoretisanju, pa su čak smatrali da je "svako definisanje opasno" (omnes definitio periculosa est). Jurisprudenti su bili "kazuisti" (od casus - slučaj), jer su tražili najbolja rešenja za konkretne situacije i iznalazili ih od slučaja do slučaja.

Uopštavnje im nije bilo potpuno strano, ali je ono daleko više karakterisalo grčku kulturu i njihovu duhovnost. Upravo su grčki mislioci i filozofi stvorili veličanstvene teorije o državi i pravu (Platon, Sokrat i dr.), ali - kako se to često ističe - u praksi ta kultura nije otišla dalje od malih gradskih zajednica, polisa, u kojima je demokratsko uređenje doživelo svoje najsvetlije istorijske trenutke. Međutim, do njihovog objedinjavanja i udruživanja dolazilo je samo kada su zbog opšte ugroženosti morali stvarati privremene vojne saveze.

Tako su se u praksi velike teorije o državi i pravu svodile na omanje polise, dok su Rimljani stvorili ogromnu imperiju, koja je obuhvatala ceo civilizovani svet Mediterana, a da za sobom nisu ostavili traktate i stručne rasprave o pravnoj prirodi toga uređenja. Kad su to i činili (poput Cicerona u De republica i De legibus), samo su podražavali već postojeće spise grčkih mislioca, ili su takve analize o rimskom državnom uređenju pisali upravo Grci (poput istoričara Polibija iz drugog veka pre n.e.).