Ivan Miljković - Maksimalno posvećen

Visoki momak, rođen pre skoro 30 godina u Nišu, u istoriju domaćeg sporta ušao još pre devet godina kada je osvojio poslednji poen u finalu Olimpijskih igara 2000. godine i reprezentaciji naše tadašnje države doneo zlatnu medalju. Ivan Miljković je jedan od najboljih srpskih sportista svih vremena a 207 centimetara visoki odbojkaš polako zauzima kultni status u srpskom sportu. Ako ga već nije stekao…

Ivane, da li si kao dečak, kada si počinjao da se baviš sportom, pomišljao kakva ćeš zvezda biti i da li ti je to tada delovalo neverovatno?
Nisam razmišljao o bavljenju sportom toliko profesionalno kako je to na kraju postalo. Više je to bilo radi društva i razonode. Škola je u tom trenutku imala prednost u odnosu na sport. Mada smo često spominjali Majkla Džordana kao nekoga koga smo smatrali za zvezdu. To je jedini dodir bio te vrste.

Kao dečak si obožavao plivanje, rukomet i odbojku. To je neobično, sa obzirom na to da su fudbal i košarka toliko popularni.
Nisam bio preterano visok u tom periodu života i možda upravo zbog toga košarka i fudbal mi nisu bili toliko aktuelni. A i iskustvo s rukometa, gde sam počeo u grupi koja je bila par godina starija, nije mi nešto puno ulivalo poverenja u kolektivne sportove s direktnim kontaktom.

Želeo si i da budeš arhitekta ili inženjer… Možeš li sebe sada zamisliti u projektnom birou kako praviš nacrte sedeći za stolom u košulji i s kravatom?
Ko kaže da tako nešto neće da se desi u budućnosti? Sve opcije su otvorene, mada sam lično nakon svih ovih godina za neki dinamičniji posao na terenu, s dosta putovanja. Kravata i košulja... Hmmmm, lepo zvuči...

Da li misliš da se uz tako ozbiljan stil slažu tetovaže koje imaš po telu? Šta one predstavljaju za tebe i možeš li nam otkriti sadržinu neke od njih?
Tetovaže su isključivo lična stvar, ali ako zagledaš malo bolje, nijedna mi neće smetati da obavljam budući posao, kako si rekao, u odelu i kravati, jer se nijedna neće primećivati...

Komentarišući slično pitanje, rekao si da svako mora dobro da razmisli o svojim postupcima pre nego što ih sprovede. Da li je baš uvek tako u tvom slučaju? Da li bi se, na primer, ponovo istetovirao?
Tri puta meri, pa onda seci... ili tako nekako. Svi moji postupci su dobro promišljeni, ali s druge strane i sport kojim se bavim dosta mi pomaže da pojedine odluke donosim u trenutku i da nema puno vremena za razmišljanje. Nastavak tetoviranja? Videće se...

U odbojci nemaš vremena za promišljanje, moraš refleksno i pametno da reaguješ u trenutku. Koliko je teško donositi odluke pod pritiskom u kratkom vremenskom roku?
Teško, ali i zanimljivo. Mislim da se tu prepoznaje spremnost nekoga da donosi prave odluke. Naravno, samo posle određenog vremena čovek shvati da li je pogrešio ili uradio dobro. Osoba sam kojoj pritisak prija i mislim da pod pritiskom donosim bolje odluke... Barem je tako vreme pokazalo.

Izjavio si svojevremeno da je “kompletna i beskompromisna posvećenost osnova za uspeh čim god se bavite”. U čemu se ogleda tvoja posvećenost? Sanjaš li poene, gledaš li utakmice kod kuće, radiš li dodatno u teretani ili na treninzima…
Mislim da ako čovek želi da radi nešto tome se treba posvetiti 100 posto jer je nemoguće, ili bar dosta teško, raditi par poslova i biti dobar u svemu. Jer, ipak, nešto mora da trpi. Lično sam na treninzima uvek maksimalno posvećen onome što radim, ali s druge strane van terena me posao kojim se bavim vrlo malo interesuje i to u mom slučaju dosta dobro funkcioniše. Zanimljivo je da odbojku ne volim da gledam niti uživo niti na televiziji a poene vrlo retko sanjam. Kada radim - radim 100 posto, kada ne radim - mislim o drugim stvarima.

Koje su to druge stvari o kojima misliš kad ne radiš?
Društvo, knjige, muzika, putovanja, vožnja motorom, šetnje...

Priznao si da praviš kolekciju domaćih filmova. Do koje brojke si stigao? Da li su ti i dalje favoriti "Maratonci" i "Munje"?
Moglo bi se pre reći da volim domaću kinematografiju i da su mi dva filma koje si naveo favoriti... Po ko zna koji put uspeju da me nasmeju do suza... Čak sam skoro imao čast da upoznam Zorana Cvijanovića što mi je bila jedna od neostvarenih želja.

Ali, sve to što si žrtvovao donosi i ugovor vredan (kako tvrde neki mediji) 500.000 evra godišnje. Da li ti je odbojka vratila sve što si u nju uložio, ne samo u materijalnom smislu?
Mediji se, kao i uvek, razbacuju raznoraznim ciframa o kojima ja izbegavam da diskutujem. Uložio jesam puno, i ne samo ja, nego i moja porodica, koja dosta trpi karijeru profesionalnog sportiste. Iskreno, mislim da mi odbojka u poslednje vreme vraća sve ono što sam uložio i verujem da se u poslednje vreme primećuje koliko uživam u svakom trenutku provedenom na terenu s ostatkom ekipe.

Bonus su često novčane nagrade za najboljeg igrača. Kupuješ li sebi neki poklon od tog novca koji bi te podsećao na događaj na kojem si bio bolji od drugih?
Automobili ili tako neke tehničke stvari su potrošna roba kojoj vreme trajanja brzo istekne. Pošto volim satove, počeo sam u poslednje vreme da nakon svake manifestacije gde se osvoje bonusi priuštim sebi jedan kao nešto što će mi biti draga uspomena i koja će trajati večno.

Da li misliš da bi mogao da budeš tako posvećen poslu kojim se baviš da ne zarađuješ dovoljno?
Mislim da radim posao koji najviše volim u ovom trenutku i da sam jedan od najboljih u svetu (na osnovu vas, novinara), a onaj ko je najbolji, i treba da bude najbolje plaćen za to što radi.

Pre nekoliko godina u Dnevniku se pojavila priča o devojčici iz okoline Niša, tvog rodnog grada, koja živi daleko od škole. Njena učiteljica je svakodnevno po nju odlazila u drugo mesto, nekoliko desetina kilometara daleko, i dovozila je u školu jer je malena bila jedina učenica iz sela. Jedan sportista je, sedeći u inostranstvu i gledajući emisiju, bio pogođen pričom i poželeo je da joj pomogne. Pozvao je novinara RTS-a i organizovao donaciju koja je detetu obezbedila normalan i redovan prevoz od kuće do škole i nazad. Nikada se javno nije saznalo ime tog momka. Poznaješ li ga?
Da li i ta priča ima HAPPY END? To je najbitnije, imena nisu bitna...

Kažu da u Italiji ne priznaju igrača ako nije osvojio titulu državnog prvaka. Ti si osvojio sve moguće trofeje, uključujući i titulu prvaka Evrope sa klubom, olimpijski si i evropski prvak s reprezentacijom, imaš medalju sa svakog takmičenja na kojima si često proglašavan najboljim poenterom ili igračem… a opet titulu prvaka Italije si osvojio tek pre neku godinu. Da li je to bio dragulj koji je nedostajao tvojoj kruni?
To je samo kruna karijere i dokaz da sam zajedno sa svima u klubu radio dosta dobro svih prethodnih godina. A bilo je i malo inata jer su Lube (klub u Italiji sa kojim sam osvojio prvenstvo) zvali Inter u odbojci pošto je puno ulagao a gotovo ništa nije osvojio... Našli sa Srbinom da se inate...

Bio si i kapiten u klubu u kojem si igrao u Italiji. Kažu da je strancima težak život van domovine, da su sportisti stranci uvek pod pritiskom i da su uvek prvi i jedini krivci za poraze. A ti si bio i kapiten, što je retkost.
Došao sam U Lube kao dečak sa 20 godina i kao najplaćeniji stranac u istoriji italijanskog prvenstva do tada, a verovatno i sada (Odbojkaški klub Partizan je za moj raskid ugovora inkasirao 1.000.000 nemačkih maraka), dok je moj deo bio zanemarljivo manji. I, nakon šest godina staža u klubu, došao je i trenutak da se ponese kapitenska traka. Kapiteni stranci u Italiji su retkost, ali u jednom trenutku pored mene kapiteni u svojim klubovima su bili i Nikola Grbić i Goran Vujević, što je samo dokaz koliko nas cene u Italiji, prvo kao osobe a posle i kao igrače.

Vrlo mlad si otišao od kuće, prvo u Beograd, pa u Italiju a poslednjih godinu dana si u Grčkoj. Šta razlikuje sve te gradove i zemlje?
Razlikuje ih mentalitet ljudi i privrženost poslu koji rade. Italijani su krajnje profesionalni, dok Grci imaju more, plaže, frape, posao im je u drugom planu. Organizacija prvenstva u Italiji je neuporedivo bolja nego u Grčkoj, mada sve više igrača iz Italije dolazi u Grčku. Grčka je, ipak, kolevka civilizacije i mnogo su po mentalitetu bliži nama nego Latini...

Otkada si postao i poznat i popularan, već oko devet godina, u emotivnoj si vezi. Da li je zaista istina da igrač mora da bude miran u tom smislu da bi pokazao svoj maksimum u poslu?
Mislim da sve to zavisi od osobe do osobe, jer smo svi različiti. Kao što sam rekao, za uspeh u poslu potrebno je da su sređene mnoge stvari sa strane. Porodica je bitan deo od koga zavisi uspeh, a sitnice donose razliku u odlučujućem trenutku.

Nosiš broj 14 i u klubu i u reprezentaciji. Šta ti znače brojevi? Imaš li još neki drugi oblik sujeverja?
Kada sam se pojavio u reprezentaciji, svi igrači su imali brojeve do 12 tako da su nama novima davali brojeve od 14 do 18. Meni je, igrom slučaja, zapao broj 14, koji će me pratiti kroz celu karijeru, ali istovremeno se pojavljivao i u toku života kao dosta bitan i značajan broj. Generalno nisam sujeveran i mislim da uspeh zavisi isključivo od mene i mojih saradnika (saigrača).

Voliš istoriju. Do pre godinu dana si bio zagnjuren u knjige iz srpske istorije, sada čitaš istoriju templara pod utiskom bestselera Dena Brauna. Ko je za tebe najupečatljivija ličnost iz naše istorije?
Zanima me srpska istorija i to period stvaranja Kraljevine SHS od 1900. do 1941. Mogu da kažem da sam dosta upoznat s tom problematikom. Razvio sam interesovanje za stare knjige, tako da sve informacije prikupljam upravo iz knjiga štampanih u tom periodu, ali ne samo u Srbiji, već sam neke knjige i nabavljao iz Hrvatske i Slovenije. Po meni, najbolje je uporediti priče, pa onda donositi zaključke. Naravno, opšti zaključak je da su istoriju, nažalost, uvek pisali pobednici.

Templari su u ovom trenutku malo zapostavljeni, jer sam sve bacio na proučavanje istorije, možda i zbog toga sto Srbi najviše vole da se hvale upravo njome, a 90 odsto njih je vrlo malo ili gotovo nikako upoznato sa činjenicama.

Bilo je blistavih pobeda u istoriji Srbije. Ove godine je 95 godina od čuvene Kolubarske bitke. Da li su uopšte moguće paralele između utakmica i bitaka?
Pre bih to uporedio s borbama gladijatora u starom Rimu. Nema mrtvih, već samo poraženih i pobednika a sve u cilju zadovoljenja širokih narodnih masa (hleba i igara!). Bitke više ne postoje, samo ludi ljudi ratuju...

Rekao si: "Svako treba da misli svojom glavom, ako misli da će mu to doneti nešto bolje, ako misli da će mu to nešto promeniti život, to treba i da uradi”. Da li bi ti nešto menjao?
Promeniti život, ali nabolje. Srbiju mogu promeniti, barem malo nabolje, ali Srbe... teško i za 100 godina. Kod sebe ništa trenutno ne bih menjao, ali bi verovatno neko drugi kod mene menjao nešto... Sve je stvar kompromisa... Tako je najbolje.

Pored mnogih stvari koje tvoj život čine različitim od drugih jeste i činjenica da iako si visok 207 centimetara, voziš Smart, verovatno najmanji auto na svetu. Taj podatak - da možeš da se smestiš u auto koji je dugačak otprilike koliko si ti visok - već je dovoljno zapanjujući, Smart je odličan automobil za grad i preporučujem svakome da ga barem proba ne bi li se uverio u mogućnosti tog mališana. Problema za parking nema, jednostavno se pomeri malo kontejner i on upada. A na autoputu može i malo preko ograničenja (malo...). Dvesta sedam i nije tako velika visina za njega. A vožnja od Italije do Srbije? To je već avantura koju ću pričati nekom drugom prilikom... Za rubriku Verovali ili ne!

MAGAZIN PLAYBOY U SEPTEMBARSKOM IZDANJU DONOSI:

Poklanjamo Madonin film:
Svim čitaocima DVD sa Madoninom otkačenom komedijom "Prljavština i mudrost"

Portret genija: Pavle Vujisić
O najautentičnijem jugoslovenskom glumcu i jednom od najzanimljivijih ljudi koji su na našim prostorima živeli, o njegovom pankerskom stavu prema sistemu i prezrivom odnosu prema sopstvenoj veličini...

Koliko je vaš Playboy PQ (Playboy koeficijent inteligencije)?
Kviz za prave muškarce

Misterija ženske seksualnosti:
Da li ta G tačka uopšte postoji? Može li žena da ejakulira? Kako žene doživljavaju orgazme?

Deni de Vito ekskluzivno za Playboy:
Nizak, ćelav, debeo, uvek dobro raspoložen i neverovatno šarmantan.

Porno šampionke:
Insajder srpskog Playboya iz Majamija izveštava sa dodele nagrada najvećim umetnicama porno industrije