Stvarnost čudnija od sna

Ove godine obeležavate dvadeset godina postojanja. Ne čini li vam se to kao užasno dug period? Kako ste izdržali zajedno?
Bojan Drobac: Dvadeset godina od prve probe, 18-19 godina intenzivnog rada. Ne razmišljam o dužini trajanja, interesuje me isključivo šta ćemo raditi u budućnosti. Zajedno planiramo, to je suština trajanja.
Dejan Vučetić: To jeste dug period, prošli smo kroz razna iskušenja. Ono što nas je održalo na okupu je svest o tome da među nama postoji izvesna hemija dok sviramo. Sve ostalo je nekako podređeno tome. Tu nema mesta sujeti i važno je reagovati na vreme, ne dozvoliti da bilo šta negativno utiče na rad.

Kako je bilo na početku?
Bojan Drobac: Naivno.
Dejan Vučetić: Iako u početku nismo naišli na razumevanje šire publike, izdavačkih i medijskih kuća, to nas nije obeshrabrilo. Verovali smo u ovo što radimo. Mislim da nas je to nerazumevanje okoline dodatno stimulisalo da istrajemo. Nama se uspeh nije dogodio preko noći, i to je dobro. Dečje bolesti smo preležali dok smo bili deca.

Šta se od tada promenilo u ideologiji i razmišljanju?
Dejan Vučetić: Nije se promenilo puno toga, osim što mislim da smo vremenom postali pažljiviji jedni prema drugima. Ima više razumevanja među nama, verovatno zato što smo za nijansu zreliji i mudriji.
Bojan Drobac: Ne mnogo, oduvek nas je zanimalo da što više eksperimentišemo. Bez toga je dosadno. Rad mora biti uzbudljiv.

Kako nastaju tekstovi vaših presama? Koliko su važne reči?
Dejan Vučetić: Tekstove pesama smišljam najčešće u poslednjem trenutku, to je valjda neka nesigurnost zbog koje odugovlačim sa konačnom verzijom. Kada pomislim da je pesma dovoljno dovršena, onda je pokažem kolegama. Njihova reakcija mi je izuzetno važna. Iskreni su, umeju da budu strogi, ali su uvek pravični. Ako im se neki moj tekst ne dopada, to mi kažu, i ja rado prihvatam njihove sugestije. Smatram da su reči pesama bitne, tekstovima se na neki način može verbalizovati osećanje koje muzika nosi.
Bojan Drobac: Izuzetno su važne, one su neodvojivi deo našeg izraza.

Kakav je proces rada? Šta nastaje prvo - muzika ili reči?
Bojan Drobac: Uglavnom muzika, pokušaćemo da promenimo redosled.
Dejan Vučetić: Na početku je uvek sešen, improvizujemo u okviru neke muzičke teme koja nam se dopadne. Čini mi se da je najuzbudljiviji trenutak kad se pesma uobličava. Nema pravila, neka pesma nastane za pola sata, dok drugoj treba mnogo vremena da se formira. Ne držimo se nekog pravila u radu, pristupamo problemu sa svih strana. Uglavnom prvo napravimo muziku. Kao što rekoh, tekstove ostavljam za poslednji trenutak, kad se mora.

Koji su umetnički uticaji li reference značajni za vas? Ne mislim samo na muziku, već i na druga polja umetnosti?
Dejan Vučetić: Svaki umetnički izraz ostavlja jak utisak na mene bilo da je reč o slikarstvu, filmu, plesu ili nečem drugom. U delima i životima drugih umetnika možemo naći inspiraciju i ohrabrenje za vlastiti rad.
Bojan Drobac: Ipak sam fokusiran na arhitekturu i muziku. Arhitektura je na neki način ograničena, vrlo je skupa, kompleksna, limitirana tehničkim karakteristikama materijala. Muzika je, s druge strane, zahvaljujući računarima, postala dostupna svima, pa je i produkcija postala ogromna u poslednjih 10 godina. Polako prolazi vreme megaprojekata u umetnosti, zanimaju nas autori koji korespondiraju sa trenutkom i sredstvima kojima raspolažu.

Vaša priča je zanimljiva jer ste izabrali potpuno drugačiji put. Naime, druge poslove radite da u muzici ne biste pravili kompromise. Koliko su važni ti drugi poslovi? Da li bi "Darkwood Dub" bio muzički isti da se bavite samo muzikom?
Bojan Drobac: Arhitektura mi je jednako važna. Ne pravim kompromise, ili se barem trudim da ih ne pravim, ni u jednom ni u drugom slučaju. "Darkwood Dub" bi sigurno bio isti i da se bavimo samo muzikom. Proces je isti i za arhitekturu i za muziku, prolazi kroz iste faze. Čini mi se čak da sam proces bolje razumeo zbog muzike.
Dejan Vučetić: Ne znam. Dok nisam počeo da se bavim muzikom, bio sam ubeđen da će slikarstvo biti moje primarno zanimanje. Volim da crtam i slikam, radim ikone, ilustracije, animirane filmove. Kao mlađi sam se aktivno bavio crtanjem stripova. Bavljenje tako različitim umetničkim disciplinama otvara mogućnost druge vrste ekspresije od one na koju smo navikli. Da se bavimo samo muzikom, verovatno bismo bili bolji muzičari, ali ne znam da li bismo bili rasterećeni kao što jesmo.

Kako to da ste se odlucili na promenu logotipa? Kako je doslo do do saradnje sa Mirkom Ilicem?
Bojan Drobac: Nismo razmišljali o promeni logotipa, zapravo nismo ga ni imali par godina, poslednji koji smo koristili su napravili naši prijatelji Ivan Šijak i Sanja Rudić. Kada je Mirko Ilić video omot nase prethodne ploče O danima, koji je radila naša drugarica Lana Vasiljević, napravio nam je novi logotip inspirisan krugovima, koji su jedna od tema omota. Mirka smo upoznali tokom njegove posete Beogradu, povodom izložbe u Etnografskom muzeju. Dopao nam se, od onda sarađujemo. Njegov background je muzika, i njegova rad nam je blizak, jer dizajn nije pitanje prevrtanja slova i slika u grafičkim programima, već ideja i stavova koje treba implementirati u format.

U kontekstu ideja i stavova, bili ste aktivni pred promene i našli ste se na nekoliko kompilacija sa bendovima koji predstavljaju urbani duh Beograda. Kasnije ste učestvovali i u projektu Pesme iznad Istoka i Zapada, muzičke obrade tekstova Nikolaja Velimirovića. Moram da pitam zašto. Nekako se vaša muzika - bar onako kako ja doživljavam, a odrastala sam na njoj i prepoznavala vrednosti u koje verujem - nikako ne poklapa sa vrednostima koje je Nikolaj propagirao.
Dejan Vučetić: Ne znam šta mislite pod tim vrednostima koje je Nikolaj Velimirović propagirao. Vrednosti i poruke koje sam našao u delima vladike Nikolaja su poruke ljubavi u Hristu, ja te vrednosti smatram univerzalnim. Pesma Molitva blagom Hristu je takvog sadržaja, govori o vapaju ljudske duše za ljubavlju i pročišćenjem. Ja sam zadovoljan krajnjim rezultatom, pesma je dobra i srećan sam što su mi prijatelji iz benda pomogli da je muzički uobličimo.

Kako objašnjavate uspeh koji vam se desio? Da li se nekada uplašite da je to što ste postali toliko priznati i voljeni znak da ste postali i komercijalni? Da li uopšte komercijala a priori ima negativnu konotaciju?
Dejan Vučetić: Ukoliko se to može nazvati uspehom. Odavno smo shvatili da estrada nije nešto što nas interesuje i da ovakvi kakvi smo teško možemo tu da se uklopimo. Uvek smo se trudili da na koncertima pružimo maksimum, i to nam se tokom godina vratilo u vidu povećanog interesovanja novih naraštaja za "Darkwood Dub". Važno je i to što smo ostali dosledni ideji koja nas je na početku inicirala da se posvetimo muzici. Muzika je posledica specifičnog zajedništva koje praktikujemo tokom ovih 20 godina. Upućeni smo jedni na druge i mislim da se to na neki način čuje u muzici. Puno vremena provodimo zajedno na putu, bolji smo prijatelji nego kad smo bili mladi, i to je uspeh.
Bojan Drobac: Ne mislim da smo komercijalni. S druge strane, komercijalno sigurno nije sinonim za loše, kao što ni alternativno nije uvek dobro.

Kakvi su planovi za budućnost? Šta će biti za 20 godina?
Bojan Drobac: Ako budemo zdravi, pravićemo muziku. To smo znali otkad smo prvi put počeli da sviramo.
Dejan Vučetić: U bliskoj budućnosti ćemo odsvirati što je više moguće koncerata u okviru promocije albuma Jedinstvo. Planiramo da uskoro počnemo rad na novom albumu, već smo razgovarali o tome kako bismo ga snimali i sa prvim danima nove godine ulazimo u muzički rudnik. Neki kažu da će za 20 godina biti smak sveta, ali ja u to ne verujem dok ne vidim.

Da li planirate da Elektropionir postane vaša produkcijska radionica i za muziku drugih autora?
Bojan Drobac: Ne. Tehnički dizajn studija rađen je za naše potrebe, uopšte nije prilagodljiv.

MAGAZIN KVART U JANUARSKOM BROJU DONOSI:

Umetnost:
Darkwood Dub

Tema:
Šoping panika

Arhitektura:
Muzej Macura

Dizajn:
Startasice