Gde cveta limun žut

Piše: Maja Piščević

Izvor: Nedeljnik.rs

Znači, desilo se. Posumnjala sam još dok sam brzinski prolazila završnu inspekciju stana pred polazak na aerodrom. Poslednji put obilno sam zalila svoju palmicu, svoju vernu cimerku rodom iz Ikee u Bruklinu koja je tokom ovih osam meseci u belom svetu podelila sa mnom i dobro i zlo. Koliko sam joj samo večeri po povratku s posla prepričavala momente koje nisam želela ni sa kim drugim da podelim. Palmica je strpljivo slušala, a meni je uglavnom to i trebalo. Da čujem svoj glas, da izbacim ili progutam knedlu iz grla i nastavim dalje.

Nakon bliskog susreta sa smrću tek nekoliko nedelja nakon što sam je udomila i potom zamalo ubila oskudnim zalivanjem (vođena idejom da palme žive u pustinji), obasula sam je brigom i pažnjom, neko bi rekao i preteranom. Zalivala sam jeobogaćenom vodom, svakodnevno fajtala i okretala ka suncu. Usput je i zavolela.

Gledajući je tog jutra, s ponosom sam shvatila da je izrasla unaočitu mladu damu. Ako ovakvom brzinom nastavi da se razvija, za nekoliko meseci zakloniće mi pogled na Krajsler, rekoh u sebi sa lažnom brigom u glasu. Na podu pored palme stajala je crvena "lindt" bombonjera -- mala zahvalnost komšinici Debri koja će je zalivati dok sam ja na putu.

Ostala je još samo spavaća soba. Dodatno sam zategla prekrivač preko kreveta, proverila kvaku na velikom staklenom prozoru i okom stranca preletela ostatak sobe. Komodu sa fotografijama dece i Banetovim morem. Veliki plavi kolaž na zidu prepun poruka, porodičnih fotki i citata koji mi je Hana napravila pred put. Džinovski poster krhkog visećeg mosta nad provalijom, verovatno negde u Aziji, za koji gostima uvek kažem da predstavlja metaforu mog života.

Na beloj nahtkasni pored kreveta, sa fotografije u srebrnom ramu s utisnutim raznobojnim kristalima, gledaju me dva okrugla smeđa oka moje male Pufne, najmanje patuljaste pudle na svetu koju sam volela kao što se samo pas voleti može. Koja me je volela kao što me niko voleti neće. U novembru će biti pet godina otkako je umrla i nije prošao ni jedan jedini dan da mi nije nedostajala. Još jednom odbacivši dilemu da je ponesem sa sobom, prstima sam dodirnula hladno staklo i tada, prvi put, izgovorila tri reči zbog kojih pišem ovaj tekst: "Čuvaj nam kućicu".

Čuvaj nam kućicu. Znači, ovaj mali prostor okružen velikim svetom neznano kada postao je moj dom. Jer šta bi drugo bilo "kućica". Neverovatno je kako ponekad sami sebe iznenada uhvatimo u nekom saznanju kao da je reč o tuđem životu, ili kao da pratimo lik nekog fiktivnog junaka iz romana.

Ovo otkrovenje, međutim, neminovno je rađalo jednu novu, ozbiljniju dilemu. Ako je ovo dom, šta je onda moj pravi dom, moja kuća? Može li jedan čovek imati dva doma? Da li je moguće odlaziti iz jednog doma da bi se stiglo u drugi? I ako jeste, da li to predstavlja neku vrstu prokletstva, jer nikad ne možeš biti na dva mesta u isto vreme.

Dok sam gurala svoj ljubičasti kofer ka liftu, u sećanje mi je došla jedna veoma stara slika. Mesto radnje: negde na Kornatima. Vreme: osamdesete. Nas dvadesetak, ekipa beogradskih tragača za perfektnim letom,totalnih pomorskih amatera, iznajmili smo pet-šest malihElanovih jedrilica u Biogradu na Moru i bez trunke straha, ili opreza, krenuli u dvonedeljnu jadransku avanturu. Scena: grupno isplovljavanje iz male uvale na nekom bezimenom ostrvcetu.

Miško Plavi diriguje operacijom stojeći jednom nogom na našoj jedrilici, a drugom na jedrilici do nas, držeći se rukama za sajle dva jarbola. U početku idemo skladno uporedo, ali kako izlazimo na pučinu, pramci počinju da se razilaze na uzburkanom moru.

Miško pokušava da održi balans, mišići na rukama izgledaju mu kao da će pući, a lice mu je sve crvenije. Dovikujemo mu da se odluči gde će i da pusti drugi brod, ali njemu prija naša pažnja, grčevito se drži za sajle uveravajući nas da kontroliše situaciju. A onda prizor postaje tragikomičan. Razmak između jedrilica nastavlja da se povećava, Miškove noge se šire u špagu i on sa treskom pada u more. Umiremo od smeha mašući mu sa palube, dok bez zaustavljanja plovimo dalje, puštajući ga da poveruje da ćemo ga ostaviti. Naravno da nismo, ali ta slika njegove nemoguće misije okončane benignim pljuskom u more uvek mi se vrati u sećanje kad neko naivno poveruje da je moguć jalovi kompromis.

Ovaj tekst završavam u svojoj pravoj kući koja je i dalje moj pravi dom. Svi su tu, svi koji treba da budu tu, uključujući mog psa, akitu Vinija, i Miu, mog ludog sijamca. I miris rešpalačinki s nutelom i plazmom koji mi greje srce i donosi mir. I nevidljive ptičice koje u zoru pesmom slave izlazak sunca. I mali kućni rituali koji životu daju smisao. Vini koji kod stepenica čeka svoju jutarnju dozu maženja i Mia koji me u tišini gleda dok spremam nes stojeći pored svoje činijice za hranu.

Jedino što je drukčije jeste ukus vode. Ne umem to da objasnim, ali prvi put osećam da beogradska voda nije kao njujorška. Ona tamo, iz nekog razloga, više mi prija.

Možda ću ipak uspeti ono što Mišku Plavom tih divnih davnih osamdesetih nije pošlo za rukom na Kornatima, u zemlji koja se zvala "naša". Ili ono što koju deceniju kasnije nije uspelo svima nama koji smo želeli da sačuvamo Jugoslaviju.

"Možda, tko zna", kako reče Josipa Lisac u pesmi "O jednoj mladosti". Ako je ne znate ili ste je zaboravili, topla preporuka da je poslušate. Sve će vam biti jasno.