Dug put do otkrića „greške“ na genu

Bilo da su manje teške ili veoma ozbiljne i sa lošim prognozama, većina od 7.000 genetičkih bolesti ima zajedničku karakteristiku - teško se otkrivaju, jer u medicini se još ne radi rutinsko skeniranje svih gena.

U narednih nekoliko godina genetičari se nadaju mogućnosti da se masovnije primenjuje analiza celog genoma (svih 25.000 gena) bez ispitivanja svakog gena posebno, nego u samo jednoj ili dve laboratorijske reakcije.

Do tada, lekari ulažu trud da što manje genetičkih bolesti prođe neotkriveno, jer nažalost, u genetičke laboratorije često ne stignu svi oni kojima je takva analiza potrebna - kaže za „Novosti“ dr Goran Čuturilo, pedijatar genetičar, načelnik Službe za medicinsku genetiku Univerzitetske dečije klinike u Tiršovoj. * Kakav je put otkrivanja genetičkih bolesti kod dece kod nas?

- One se otkrivaju tako što na bolest posumnjaju pacijenti ili lekar u primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Te bolesti najčešće imaju neobične simptome, ili se javlja udruženost više problema, što lekarima u domovima zdravlja treba da bude znak da iza simptoma možda stoji mutacija gena. Dobro edukovan lekar u pedijatrijskoj ambulanti trebalo bi da ako vidi urođene anomalije, poremećaj polne diferencijacije, zaostajanje u intelektualnom razvoju, nagluvost, neobične probleme sa vidom, posumnja na genetičku bolest i uputi pacijenta u genetičku ambulantu.

* Koliko se kod nas dobro i na vreme otkrivaju genetske bolesti kod dece?

- To je priličan problem, zato je važno da lekari primarne zdravstvene zaštite ne upućuju pacijente direktno u genetičke laboratorije, što je nažalost praksa. Jer, onda može da se desi da se rade nepotrebno genetičke analize, a da tamo gde treba da se urade, bolest ostane neotkrivena. Lekari genetičari iz genetskih ambulanti obučeni su da procene koja je genetska bolest u pitanju i da li je potrebno raditi genetske analize. Kod nekih bolesti samo na osnovu kliničkog pregleda i simptoma može da se postavi dijagnoza, i onda su genetske analize nepotrebne. Lekari moraju da imaju na umu da su genetičke bolesti pojedinačno retke, ali sve skupa su česte i moraju pedantno da pregledaju pacijente. Šta je sa decom koja ne dobiju pravovremeno dijagnozu?

- Posledice kasnog postavljanja dijagnoze su višestruke. Kada se na vreme prepozna bolest roditeljima je lakše jer neznanje od čega dete boluje unosi veliku zabrinutost i te porodice su pod velikim stresom. Postavljanje dijagnoze pošteđuje roditelje suvišnih pregleda i dijagnostike, štedi novac i vreme i roditeljima i zdravstvenom sistemu. Pravovremena dijagnoza omogućava započinjanje rehabilitacionog tretmana.

* Šta on uključuje?

- Većina genetičkih bolesti nema klasičnu terapiju, već su fizijatrijski, logopedski i defektološki tretmani dragoceni i njihovo odlaganje može deci da nanesu štetu. Takođe, roditelji te dece su uglavnom mladi bračni parovi koji planiraju možda još neko dete, ali ako ne znaju prirodu genetičke bolesti mogu da odlažu trudnoću, da odustanu od nje ili da uđu u trudnoću sa povećanim rizikom rađanja deteta sa genetičkom bolešću.

* Mnogo ljudi je u zabludi da amniocenteza, analiza plodove vode u trudnoći, može da otkrije sve genetske bolesti?

- Sve trudnice, čak i one koje nemaju genetički rizik, ni porodičnu istoriju genetičkih bolesti i imaju urednu trudnoću, treba da urade „dabl test“. On izdvaja one buduće mame koje su pod većim rizikom za hromozomske poremećaje ploda - Daunov sindrom, Edvard i Patau sindrom. To je mala grupa genetičkih bolesti koje se češće javljaju kod starijih trudnica. Trudnicama posle 35. godine stavlja se na raspolaganje da urade analizu plodove vode, ali osim pomenutih, najveći broj genetičkih bolesti ne može da se otkrije na taj način. Ako se kod trudnice otkriju anomalije ultrazvukom, onda se bez obzira na njihovu starost stavlja na raspolaganje amniocenteza. U poslednje vreme sve više se umesto ove metode, koristi analiza na ove sindrome preko majčine krvi, potpuno neinvazivna i bezbedna metoda.

Beta / AP Photo/National Institutes of Health, Maggie Bartlett

* Kakve su mogućnosti prenatalne genetičke dijagnostike?

- Prenatalna dijagnostika, bazirana na genetičkom trestiranju moguća je samo ako je u porodici neko već oboleo od te bolesti, jer onda znamo šta da tražimo. Nažalost za mnoge bolesti nije moguće izbeći rađanje prvog obolelog člana. Kada trudnica nema u porodičnoj istoriji genetičke bolesti, oslanjamo se na ultrazvuk. Ali, ova metoda nije pouzdana za postavljanje dijagnoze kod većine genetičkih bolesti. I uz savremeni ultrazvuk, urođene anomalije se oktrivaju prenatalno samo u 65 odsto slučajeva.

* Genetičke bolesti se ne razvijaju samo kod dece koja su opterećena porodičnom istorijom ovih bolesti - Svi zdravi ili naizgled zdravi, koji nemaju u porodičnoj istoriji nikakva opterećenja u trudnoći imaju rizik od 4,2 odsto da se rodi dete sa krupnom urođenom manom, i dva odsto da se rodi dete sa mentalnom retardacijom. Od tog broja deo čine genetičke bolesti i na to ne možemo uticati, drugi deo su poremećaji nastali zbog teratogenih činilaca u trudnoći (virusi, zloupotreba lekova, alkohola, razne hemikalije, infekcije, zagađenje). Godine majke su dodatan rizik u nekim slučajevima, a nekada se svi ovi činioci iskombinuju i dovedu do genetičke bolesti.

* Da li će neki obuhvatniji skrining na genetičke bolesti biti moguć u budućnosti

- Trenutno je najznačajniji skrining na urođene greške metabolizma, zato što mnoge od njih mogu uspešno da se leče, postoji terapija za njih i njihovo rano prepoznavanje je veoma bitno za uspešnost lečenja. Novorođenački skrining je različit od zemlje do zemlje: u Srbiji se radi samo na fenilketonuriju i kongenitalnu hipotireozu. U nekim zemljama se na ovaj način testira i do 50 urođenih grešaka metabolizma.

* Da li ima nade da se u budućnosti radi testiranje na veći broj genetskih bolesti odjednom?

- Kod svih 7.000 bolesti do sada se dijagnoza radila tako što se klinički posumnja na bolest, pa se ciljano analizira određeni gen. Često je bolest izazvana mutacijom različitih gena, pa se onda pojedinačno analizira gen po gen, što troši mnogo vremena i novca. Najnovija stremljenja su takva da se kod pacijenata u budućnosti radi analiza celog genoma - svih 25.000 različitih gena. U pedijatrijskim genetičkim ambulantama u svetu već se uveliko primenjuje metoda „hromozomski mikroarej“, koja omogućava da se u jednoj reakciji vidi na nivou celog genoma da li negde ima viška ili manjka genetičkog materijala.

* Šta to znači za otkrivanje genetičkih bolesti kod sve dece, a ne samo one koja imaju simptome?

- U narednih nekoliko godina se očekuje da se pored tog testa radi i skrining sekvence kompletnog genoma, takozvano genetsko sekvenciranje. U narednim godinama očekujemo njegovu rutinsku primenu, najpre kod novorođenčadi, a možda kasnije i kod ploda u trudnoći. To bi nam omogućilo da kod svakog novorođenog deteta imamo njegovu „genetičku“ mapu. To otvara pitanje tumačenja rezultata, jer nije lako tumačiti tako veliki broj podataka. Ali, otvara i etičko pitanje - da li neko želi da zna da će nekada oboleti od genetičke bolesti za koju još nema simptome? U genetici se držimo pravila da se kod deteta koje je zdravo predviđajuća testiranja ne rade pre napunjene šesnaeste godine.

Izvor: Novosti.rs