Kog pola je beba?

Da li je roditeljima danas bitno kojeg je roda fetus i postoji li „poželjniji” pol? Ako je odgovor potvrdan, da li će se medicinski napredak (zlo)upotrebiti u svrhu selekcionisanog rađanja dece zavisno od toga da li su dečaci ili devojčice.

Nije važno kog je pola, samo da je živo i zdravo! – Ovo je rečenica koju danas izgovara većina mladih roditelja, trudnica, budućih baka i deka, kada ih neko od prijatelja ili poznanika upita da li priželjkuju muško ili žensko dete. Međutim, iskreniji razgovor o ovoj temi najčešće dovodi do priznanja majke ili oca da ipak priželjkuju određeni pol, pogotovo ako je reč o prvom detetu. Pri tom, većina roditelja prednost daje muškom detetu, nasledniku prezimena i svega ostalog što ta „titula” podrazumeva.

– Kada sam rodila prvu ćerku, i muž i ja smo bili presrećni što smo dobili zdravu i lepu bebicu i uopšte nam nije bilo bitno što nije sin, priča Jelena K. (37), danas majka četiri devojčice. – Kada je na svet došla naša druga kći, bilo nam je malo krivo, ali smo se trudili da to ne pokažemo. Kod trećeg ženskog deteta, moj suprug je već otvoreno bio razočaran i počeo da mi neprestano ponavlja kako želi sina. Četvrtu kćerku sam rodila samo iz uverenja da će ovoga puta biti dečkić. Teško mi je da to priznam, ali suprug uopšte nije došao da me poseti, do pred sam naš izlazak iz bolnice. Više ne želim da rađam, ne želim da „jurim” sina. Ponosna sam na svoje kćerke, ali vidim da moj muž nikad neće preboleti što nema naslednika.

Ova priča nije ni usamljena ni jedinstvena, mada je možda malo ekstremna. Danas se retko koji par odlučuje na tako brojnu porodicu, samo u nadi da će konačno dobiti muško dete. Istine radi, moramo reći da ima i onih, doduše znatno ređih slučajeva, kada supružnici žele baš kćerku, a rađaju im se isključivo sinovi. Vaš reporter je imao prilike da upozna jednu takvu porodicu u kojoj se tek posle šestog muškog deteta, rodila kćerka. Otac je bio presrećan i tek tada je mogao da stavi tačku na svoju reproduktivnu aktivnost.

Savremene virdžine

Još od najstarijih vremena ljudi su želeli da imaju tu moć da mogu da utiču na plod svog budućeg nerođenog deteta. Za prestolonaslednike i kraljevske porodice to je nekada čak bilo pitanje života i smrti. Vladarka koja ne rodi sina, mogla je da očekuje osudu naroda, ali i razdvajanje od supružnika, milom ili silom. Seoske porodice, opet, priželjkivale su što više sinova, kako bi imale obezbeđenu radnu snagu, u zemljama opredeljenim za rat i osvajanja, muškarci - budući vojnici bili su od neprocenjivog značaja.

U mnogim našim ruralnim krajevima još ne tako davno postojale su virdžine – kćerke koje su očajni roditelji „pretvarali” u muškarce, kako bi skinuli kletvu sa doma. Smatralo se, naime, da kuća u kojoj se rađaju samo kćerke nosi nevolju ili zlu kob, pa ako već prirodnim putem ne može da se rodi sin, onda ga treba stvoriti. I tako su sirote devojčice, najčešće one najmlađe, rasle kao dečaci, prikrivale svoje ženske obline i bile osuđene na doživotnu samoću. U jednom crnogorskom selu i danas živi starica – poslednja živa virdžina.

Na različite načine su se naši preci dovijali kako da „osiguraju” sina naslednika, ali uverenje da je muško dete vrednije od ženskog nije svojstveno samo nama već je prisutno u većem delu Evrope i sveta. Samo pojedine kulture, doduše vrlo retke, prednost daju kćerki. Danci su na primer još u srednjem veku stavljali makaze ispod kreveta, želeći da dobiju devojčicu. Stari Grci su opet, pokušavajući da dobiju sina tokom polnog odnosa ležali na levom boku, a Francuzi su u 18. veku verovali da će osigurati naslednika ako podvežu levi testis.

Sve ove metode, naravno, proizvod su praznoverja i neznanja, koji se na žalost, protežu i do danas. I mada većina razumnih i obrazovanih ljudi zna da je nemoguće unapred odrediti pol deteta, i dalje ima dovoljno posla za nadri-stručnjake koji za solidnu novčanu nadoknadu obećavaju svojim klijentima da će, ukoliko slede njihove savete – zasigurno dobiti devojčicu, odnosno dečaka.

Žensko dete – tuđa večera

– U Srbiji se, kao i ostatku sveta, u proseku na 100 devojčica rađa 106-107 dečaka, kaže Vladimir Nikitović, demograf sa Instituta za društvena istraživanja u Beogradu. – Smrtnost muške dece je nešto veća u prvim godinama života, pa i u adolescenciji oni češće stradaju u saobraćajnim i drugim incidentima, tako da se veći broj novoređenčadi muškog pola tokom života vrlo brzo izjednači. U populaciji između 20 i 40 godina, približno je jednak broj muškaraca i žena. Međutim, kada se ovaj statistički podatak pogleda malo detaljnije, prema područjima i regionima, slika je drugačija. U Beogradu je odnos ljudi u najvećoj reproduktivnoj snazi (20-40 godina) sledeći: na 1000 žena dolazi 845 muškaraca! To je već ozbiljna neravnoteža.

Gde su zapravo ti muškarci, ako ih na nivou Srbije ima podjednako kao i žena, zašto ih onda u prestonici nema dovoljno?

– U ruralnim sredinama i selima, pogotovo u zapadnoj Srbiji i još nekim regijama, kaže Nikitović. - Tamo već postoji ozbiljan problem nedostatka žena pa brojni muškarci ostaju sami i neoženjeni. Sve je to posledica našeg tradicionalnog mentaliteta koji počiva na tezi da sin ostaje na imanju, na zemlji, dok se od ćerke očekuje da ode od kuće, bilo da se uda ili potraži posao u gradu. Ovaj konzervativni model vaspitanja sada pokazuje svoje posledice.

Stara seoska izreka „žensko dete tuđa večera” i danas se može čuti u mnogim našim krajevima i najbolje odražava odnos prema ćerkama u pojedinim patrijarhalnim sredinama, gde se one smatraju manje značajnim za porodicu, jer će se udati i zauvek otići.

S druge strane, opet, među pojedinim, iskusnijim roditeljima, postoji uverenje (ili predrasuda) da su ćerke zapravo „pun pogodak”, jer su privrženije ocu i majci, spremnije da se brinu o njima kad ostare, i ulažu veći deo svog vremena i pažnje da bi se porodica sačuvala na okupu.

Bilo kako bilo, predrasude vezane za pol deteta još uvek su prisutne, kako u ruralnim, tako i u urbanim sredinama. Malo je onih mama i tata, a to nam svedoči i iskustvo iz lekarskih ordinacija, kojima je potpuno svejedno da li će kupovati plave ili roze benkice.

Doktore, vidi li se pol?

Savremena medicina, ako nije uspela da reši na koji način bi roditelji mogli da unapred „izaberu” dečaka ili devojčicu – što sa etičke strane nikako ne bi ni valjalo da se desi – omogućava međutim, da se vrlo rano sazna pol deteta. Ultrazvukom je to moguće otkriti u četvrtom mesecu trudnoće, ali najnovijim testom krvi, kako je nedavno plasirano u stručnoj javnosti – i znatno ranije. Prema istraživanju objavljenom u magazinu „Ginekologija i akušerstvo”, a koje su sproveli američki naučnici, navodi se da je analizom krvi majke moguće pouzdano odrediti pol deteta u toku prva tri meseca trudnoće. Placenta, naime, sadrži i majčinu i bebinu krv, mada je koncentracija krvnih zrnaca fetusa veoma mala. Novi test krvi pronalazi specifične gene na Y-hromozomu i ako ih pronađe, beba je dečak, a ukoliko ih nema – onda je devojčica. Metod je, tvrde lekari koji su radili na njemu, potpuno pouzdan, a rezultati se čekaju dva dana. Najveći nedostatak ovog novog testa je moguća zloupotreba. Šta će se desiti, pitaju se naime upućeni, ako buduće majke i očevi, zahvaljujući ovom metodu, počnu da vrše „selekciju” i odluče se na abortus ukoliko im ne odgovara pol budućeg deteta.

– Najveći broj trudnica kod nas dolazi da bi im dr Živanić, naš ginekolog, na osnovu ekspertskog pregleda dijagnostikovao eventualne anomalije, odnosno potvrdio ili odbacio neku sumnju u pogledu zdravlja budućeg novorođenčeta, kaže Ana Miholjčić, direktorka opšte bolnice „Analife”. – manji je broj onih koji dolaze samo da „slikaju” bebu ili saznaju njen pol. Međutim, kada doktor objasni da je s bobom sve u redu, kada roditeljima lakne od tog saznanja, simpatično je što većina trudnica tada bojažljivo pita: Vidi li se pol, doktore? Doktor tada obično napravi dramsku pauzu, pa kaže: Vidi se. Je l hoćete da vam kažem? Onda uglas i mama i tata odgovore: Hoćemo! Moram priznati da je sreća na njihovim licima veća kada im lekar saopšti da je u pitanju sin.

I mada je uvreženo shvatanje da su očevi glavni pobornici muške dece, iskustva iz lekarskih ambulanti i porodilišta govore drugačije – majkama je više stalo da rode naslednika. Da li je u pitanju tradicionalna posebna veza naših žena za sinove, ili njihova želja da zadovolje supruga – tek većina mladih majki želi da prvo dete koje će zanjihati u kolevci – bude muškog pola.

Ako se sve to ima u vidu nije ni čudo što ona rečenica s početka teksta, odavno već ima i svoj podsmešljivi pandan: „Nije važno kog je pola – samo nek je muško!”

Na žalost, ima i onih parova koji na najsuroviji način otkriju da je originalna verzija ove uzrečice – „...samo nek je zdravo” – jedino istinita. To se dešava onog trena kada se ustanovi da novorođenče ima neki zdravstveni problem. Ali, to je već neka druga, teža priča za jednu drugu temu.

Ponekad je važno znati pol...

Osim što su roditelji radoznali da što pre saznaju pol svoje bebice, postoje i situacije kada je iz medicinskih razloga jako važno da se tačno utvrdi da li je fetus muškog ili ženskog roda.

– Ukoliko se u porodici javljaju oboljenja koja se prenose putem polnog X hromozoma na recesivan način (hemofilija, neke mišićne distrofije, sindrom fragilnog X hromozoma) neophodno je što ranije utvrditi pol ploda, da bi se primenio odgovarajući medicinski postupak, kaže dr sci. med. Vojislav Živanić, ginekolog.

– Takođe, postoje situacije kada se na ultrazvuku pol deteta prikazuje nejasno, ne možemo da utvrdimo da li je muško ili žensko, i tada dalji dijagnostički postupak zavisi od toga koji pol se pokazuje prilikom drugih intervencija - amniocenteza ili kordocenteza – kako bismo mogli da odredimo o kojoj se anomaliji radi: hermafroditizam, kongenitalna adrenalna hiperplazija...

Kineza sve više, Kineskinja sve manje

Zahvaljujući recesivnoj politici Kine prema porodicama sa više dece, kao i tradicionalnom mentalitetu, danas je u ovoj zemlji nastao ozbiljan demografski poremećaj, čije će se posledice tek sagledati u budućnosti. Kada je krajem sedamdesetih godina prošlog veka ova zemlja usvojila zakon kojim je bračnim parovima dozvoljeno da imaju samo jedno dete, ukoliko žive u gradu, odnosno dvoje, na selu – i ako prekorače ovaj broj moraju da plate visoke novčane kazne – dogodilo se nešto što je samo potvrdilo da su muška deca u ovoj dalekoistočnoj zemlji mnogo poželjnija od ženske.

Naime, roditelji su očigledno (zlo)upotrebljavali domete savremene medicine i odlučivali se na abortus češće ukoliko je buduće dete devojčica! Danas zato najmnogoljudnija zemlja na svetu ima znatno više muškaraca, a ukoliko se ova tendencija nastavi do 2020. godine biće ih čak 40 miliona više nego žena.

Na svakih sto Kineskinja u ovoj zemlji se rodi 117 malih Kineza, što je izuzetna demografska neravnoteža, ako se ima u vidu da je u ostatku sveta odnos sledeći: 100 devojčica prema 106 dečaka. Kada se to sve prenese u sistem velikih brojeva - zvanično Kina broji više od 1.3 milijarde stanovnika a verovatno je cifra i mnogo veća - dolazi se do drastične nesrazmere zbog koje će milioni mladih muškaraca ostati neoženjeni ili potražiti svoju mladu van granica zemlje.

Foto: bjearwicke / simmbarb / www.sxc.hu