Otrov i lek

Pre nekoliko nedelja došao mi je novi pacijent. To je četrdeset trogodišnji muškarac koji pati od nesanice. Odmah sam posumnjao na lekove koje uzima: pored prilično bezazlenog sredstva protiv visokog krvnog pritiska nabrojao je još i antidepresiv, tri različite vrste sedativa, sredstvo za “poboljšanje sna” koje se može kupiti bez recepta, i lek koji mu je pre deset godina doktor propisao zbog “nervoze stomaka” a koji je još uvek uzimao, mada mu se od njega spavalo tokom dana. Upotrebljavao je takođe i nekoliko vitaminskih suplemenata. Rekao sam mu da je broj lekova koje uzima izmakao kontroli. Klimnuo je glavom. S godinama se spisak jednostavno povećavao, rekao je. Nijedan lekar se do tada nije pozabavio time.

Predložio sam mu da krenemo od smanjivanja doze sedativa. Ako na poslu drema, nije nikakvo čudo što po celu noć ne može da zaspi. Takođe smo osmislili plan ukidanja sredstava za spavanje i smanjivanja doze megavitamina i lekova za stomak (za koje sam posumnjao da su mu potrebni samo da bi izlečio iritaciju nastalu od silnih vitaminskih preparata).

Nedelju dana kasnije pojavio se opet, s pojačanim vitalnim znacima. Preznojavao se, a ruke su mu podrhtavale. Koliko se sećam, jedva je uspeo da izgovori “Kako ste”, pre nego što je počeo da sipa 120 reči u minutu, srljajući iz digresije u digresiju. Trebalo mi je izvesno vreme da ga smirim.

“Šta se dešava?”, upitao sam ga.

“Osećam se odlično!”

“Kako?”

Rekao mi je naziv novog antidepresiva koji je počeo da uzima. “Kad ste mi rekli da moram da smanjim sve te lekove, pomislio sam da mi ipak treba nešto, pa sam jednostavno udvostručio dozu antidepresiva.”

“Udvostručili ste dozu?”

“Tako je. Znam da je trebalo da vam se javim, ali imao sam lekove kod sebe i u tom času to mi je izgledalo kao dobra ideja, a od tada se osećam sjajno!”

Shvatio sam da je ono što sam zapazio kod njega posledica kombinovanog skidanja sa sedativa i predoziranja antidepresivima. Poslao sam ga u bolnicu gde su ga u toku noći posmatrali i, pošto su mu se vitalni znaci stabilizovali, poslali su ga kući. Koji dan kasnije opet se pojavio u mojoj ordinaciji, pomalo utučen. Ali je barem normalno govorio.

Pokazao mi je jednu kesu. Zazvečala je kad ju je spustio na sto. “Ovo su svi moji lekovi.”

U kesi se nalazilo dvadesetak kutijica s pilulama, od kojih su neke bile stare i preko 5 godina. Imao je šest različitih antidepresiva, isto toliko sedativa i pilula za spavanje, nekoliko sredstava za opuštanje i nekoliko pomoćnih lekovitih sredstava među čijim se sporednim efektima najčešće pominjala “pospanost”.

“Uzimate li sve to?”, upitao sam ga.

“Ne, ne”, odgovorio je. “Obično ne. Obično samo uzimam one za koje sam vam rekao.” Izbegavao je moj pogled. “Ali ove ostale ipak držim pri ruci”, priznao je. “Nikad ne znam kada bi mi... mogli zatrebati.”

“Dakle, sami sebi prepisujete lekove?”

“Ne”, rekao je. “Obično ne. Skoro nikad... Nikad nisam pomislio da bih mogao završiti u bolnici.”

To mi je mogao biti povod da mu očitam bukvicu, ali sam se umesto toga odlučio za drugačiji pristup. “Pomozite mi da se snađem”, rekao sam. Želeo sam da shvatim šta ga je navelo da se umota u to farmaceutsko ćebence. Ako to ne budem razumeo, smatrao sam da neću moći da mu pomognem.

Otkad je znao za sebe, plašio se sopstvenih osećanja. Kad mu je bilo 12 godina, njegov otac je izvršio samoubistvo. (To je bio onaj “nesrećni slučaj” koji je spomenuo kada sam nedelju dana ranije zabeležio njegovu porodičnu istoriju.) Živeo je u stalnom strahu da će mu osećanja jednog dana doći glave. Kad god je bio umoran, nervozan ili utučen, uzimao je pilulu da bi se osetio bolje. Nikada ranije nije uzeo previše i sve ih je prepisao lekar ili su bile kupljene u apoteci. Smatrao ih je bezbednim.

Sve dok nije završio u bolnici, činilo mu se da sve te pilule deluju. Međutim, one imaju i niz sporednih dejstava, a jedno od njih bilo je i to što se sada, bez njih, osećao bespomoćnim.

Podozrevao je u kakvoj je nevolji i zato je u početku bio spreman da posluša moje preporuke. (Većina ljudi zavisnih od pilula ne bi na to pristala.) Ipak, nije bio u stanju da svoje namere sprovede u delo. Jedini izvor u kojem je oduvek tražio snagu, bio je njegov ormarić sa lekovima.

Ono što mu je zaista bilo potrebno nije se nalazilo u tom ormariću, niti sam mu to mogao prepisati. Ovom pacijentu nisu toliko trebali lekovi, koliko dobar psihoterapeut. Preporučio sam mu jednog.

Budimo jasni: vrlo često, samo lekovi mogu da nam pomognu. Neki dijabetičari mogu da se leče uz pomoć dijete i vežbanja, ali mnogima su do kraja života neophodni lekovi. Slučajevi blage depresije mogu se ponekad izlečiti sami od sebe, ali bez brzog i odlučnog tretmana lekovima, teška depresija može da dovede i do samoubistva. Visok pritisak ponekad se može ublažiti promenom načina života, ali u najvećem broju slučajeva, lekovi su jedino što stoji između vas i moždanog ili srčanog udara. Zbog toga su lekovi tako komplikovani: nema čarobnih rešenja ni ako ih uzimate, ni ako ih izbegavate. Da biste ih umesno koristili trebaju vam bistra glava, otvoren um i solidno znanje o tome šta oni mogu a šta ne mogu da postignu.

Ono u čemu lekovi često uspevaju jeste da poprave poremećeno fiziološko stanje. Uobičajene infektivne bolesti – stafilokokna infekcija, blaga upala pluća – pre pojave antibiotika bile su smrtonosne. Beta blokatori, koji kontrolišu rad srca i krvni pritisak; sredstva za snižavanje holesterola; jeftini, bezbedni i efikasni lekovi za kontrolisanje nivoa šećera u krvi; i dobri stari aspirini – svi vam oni mogu produžiti životni vek za mnogo godina. Čak i kod tako jednostavnog problema kao što je gorušica, doza običnog inhibitora protonske pumpe, može značiti razliku između prijatnog sna i paklene neprospavane noći. I da, postoje lekovi koji nekim ljudima pomažu da imaju seksualne odnose, da im kosa ponovo poraste, ili pak izvode razna druga sitna čuda koja, mada nisu pitanja života i smrti, ipak mogu da učine život vrednim življenja.

Međutim, postoji i štošta što lekovi nikad neće moći da učine. Možete posipati sredstvo za sniženje holesterola po pici umesto origana, ali ako dugoročno jedete nezdravu hranu, na kraju ćete ipak platiti ceh – na mnogo gori i mnogo manje popravljiv način od obične gorušice. Slično tome, imamo razne lekove koji naizgled usporavaju rast kanceroznih ćelija, ali rak pluća i dalje najčešće znači smrtnu presudu – i još uvek je često posledica pušenja. A nijedan lek ne može uticati na zavisnost od alkohola.

Lekovi mogu samo da poprave ono što je pokvareno. Neki to čine bolje od drugih, ali ma koliko lek bio dobar, neke stvari se u životu jednostavno ne mogu popraviti. Zato je ipak bolje da se trudimo da ih ne pokvarimo, nego da računamo na to da ih neka hemija može zakrpiti.

Možda je najopasniji aspekt naše preterane vere u lekove upravo uverenje da se sve može lako popraviti: stidljivost u društvu, gljivice na nožnom palcu, starenje. Smatramo da bi za sve trebalo da postoji brzo, farmaceutsko rešenje. Zapravo, malo je problema koji su tako prosti da se mogu rešiti pilulama: retko je koji lek tako jednostavan da i sam ne izaziva dodatne probleme. Ali i tu, takođe, ako se usredsredimo samo na lekove, njihove nedostatke i nuspojave, možemo promašiti temu. Problem nije u lekovima, već u našoj pretpostavci da za svaku životnu boljku postoji rešenje. Kad sam poslednji put proveravao, smrtnost na ovoj planeti još uvek je iznosila sto odsto.

Poznavao sam jednog starijeg čoveka— vrlo starog čoveka, koji je bio već u svojim devedesetim kada sam ga upoznao i bližio se stotoj kad smo se oprostili. Jedno vreme bio je moj pacijent i obilazio sam ga kad god je boravio u bolnici. U vreme kada smo se upoznali, bio je već skoro slep. Njegove unuke, koje su ga svakodnevno obilazile (nadživeo je svoju decu), donosile su mu knjige snimljene na magnetofonske trake koje je puštao na državnom kasetofonu. Pažljivo ih je slušao: jednog dana Bartonovu Anatomiju melanholije, sutradan roman Džona Grišama. Kad god smo pričali o knjigama, lice bi mu se ozarilo i na njemu bi se pojavio najljupkiji osmeh koji sam ikad video kod bilo koje osobe starije od šest godina.

Kad sam ga poslednji put video opet se obreo u bolnici, jer mu je puls skočio na oko 140. Trebalo mu je skoro nedelju dana ogromnih doza beta i kalcijum blokatora, da bi se vratio na normalu. Potom su ga fizioterapeuti pridigli i pokušali da ga nateraju da hoda. Na najmanji napor, srce bi opet počelo da mu kuca kao ludo i borio bi se za vazduh, sve dok ne bi seo. Tada bi mu bilo bolje. Samo dok je sedeo.

Jednog jutra provirio sam kroz vrata u njegovu sobu. Bilo je planirano da ga kasnije u toku dana prebace u dom za negu. Sedeo je u fotelji potpuno obučen. Po prvi put video sam da mu je kasetofon ugašen. Tupo je zurio kroz prozor, kroz koji se video samo jedan grm koji je zaklanjao sve ostalo. Sumnjao sam da je i to mogao da vidi.

“Umoran sam”, rekao je i ne okrenuvši se.

Saosećajno sam prokomentarisao nešto o tome kako su fizioterapeuti nemilosrdni. On je odmahnuo glavom.

“Umoran sam”, ponovio je, opet se okrenuvši ka prozoru. Posle dugog ćutanja dodao je, vrlo tiho, kao da je već zaboravio da sam tu, “Vreme je da prestanem.”

Nekoliko nedelja kasnije sreo sam njegovu unuku. “Sam je doneo odluku”, kazala mi je. “Mrzeo je sve te pilule. ‘Deda’, rekla sam mu, ‘Znaš šta će se desiti ako prestaneš da ih piješ.’ Samo mi se nasmešio. ’Znam šta će se desiti’, rekao je. ‘Umreću.’” Zaćutala je, otrla suzu iz oka, a zatim mi uputila zanosni odjek dedinog osmeha. “Upravo je to uradio.”

Kad god posegnem za svojim blokom za pisanje recepata – dok nabrajam nuspojave, kontraindikacije, uzajamna dejstva, alternative – ono o čemu bi pre svega trebalo da razmišljam, uopšte nije lek. To je ljudsko biće čije ime ispisujem na receptu. To biste mogli biti vi: sastojak koji nedostaje u većini naših recepata. Ljudska fiziologija je složena, ali život svakog pojedinca toliko je komplikovan da nijedna nauka nikad neće moći da ga objasni. To je ono što donosite u lekarsku ordinaciju, ono što se tiče samo vas samih, život koji samo vi živite. Recept nije rešenje – to je izbor. Iza tog papirića leži čitav univerzum drugačijih izbora, dobra i zla. Birajte mudro.

Lekovi mogu samo da zakrpe ono što je pokvareno. Ali neke stvari se jednostavno ne mogu dobro zakrpiti

Pre nego što progutate pilulu

Ponekad je nikakav lek najbolji lek. Evo saveta jednog lekara.

Bolovi u zglobovima

Dugotrajno uzi-manje sredstava protiv bolova sa sobom nosi znatan rizik, od unutraš-njeg krvarenja do oštećenja bubrega ili jetre, ili srčanog udara. Probajte prvo fizikalnu terapiju: dobar terapeut može vam ublažiti bol i objasniti vam kako da izbegnete povrede.

Holesterol

Statini snižavaju visok nivo LDL holesterola, ali to se može postići i dijetom i vežbama, čime ćete istovremeno čuvati zglo-bo-ve, ojačati plu--ća, popraviti raspo-lo-ženje i mentalne sposobnosti. A to vam mo-že pružiti i do--dat-no samopouzdanje, što nijedna pilula ne može učiniti.

Kožne infekcije

Antibiotici ih mogu izlečiti, ali oni vas takođe mogu izložiti riziku od alergijskih reak-cija, bakterija otpornih na antibiotike, dijareje ili sekundarnih infekcija kao što je C. difficile. Alternativa: natapajte inficirano područje u toplu vodu; toplota če-sto leči infekciju.

Nesanica

Ponekad razlog nesanice leži dublje nego što lekovi mogu dopreti. A ponekad lekari preterano ozbiljno dijagnostikuju (i propisuju preterane doze lekova za) obične životne okolnosti. Nesanicu često izazivaju kofein, alkohol, previše posla ili stresa.

Glavobolje

Da, glavobolje mogu biti ne-sno-sne, ali ih često izaziva upravo odbacivanje lekova kojima smo ih suzbijali. Ako naučite da prepoznate i izbegavate uzroke koji izazivaju glavobolju, kao što je predugo sedenje u istom položaju, time možete jednom zauvek razbiti taj začarani krug.

U novom broju Men`s Healtha:

- Super telo u samo osam minuta na dan

- 45 ženskih tajni

- Najbolje vežbe za grudi

- Šta radite ako ste stalno umorni?

- Stil za svako vreme