Mario Ančić

Od malih nogu Ančića, koji je rođen u Splitu, poredili su sa Goranom Ivaniševićem, i on je od samog starta morao da se nosi sa tim pritiskom. Ipak, on nije pao, i tokom juniorskih dana beležio je odlične rezultate. Sa 15 godina bio je finalista Australijen Opena, a šest meseci kasnije isti uspeh ponovio je in a Vimbldonu. Početkom 2001. bio je i prvi na juniorskoj rang listi.

Osim pobede na Vimbldonu nad Federerom, 2002. godine osvojio je ‘čelindžer’ u Beogradu, a igrao je finala u Ho Ši Minu i Kjotu. Naredne godine debitovao je i na prvom Gren slemu sezone u Melburnu gde je u četvrtom kolu izgubio od Karlosa Ferera. Već sledeće nedelje osovjio je ‘čelindžer’ u Hamburgu pobedivši Rafaela Nadala u finalu. U Indijanapolisu je došao do prve ATP titule u dublu, igrajući u paru sa Ramom.

Uspon ka vrhu svetskog tenisa Mario je nastavio i naredne godine. Igrao je prvo ATP finale, i prvo Gren slem polufinale. Na Australijen Openu ispao je u trećoj rundi porazom od Filipusisa, a prvo ATP finale igrao je u Milanu kada ga je u borbi za titulu pobedio Dupis u taj-brejku trećeg seta. Pre toga je savladao Santoroa, Nadala, Robreda i Johansona. Usledila je i uspešna sezona na travi, a posle polufinala u Hertogenbošu ušao je među četiri najbolja na Vimbldonu. Pobedio je Henmana, a u borni za finale izgubio je od Rodika u četiri seta.

Do kraja sezone igrao je i polufinale u Delrej Biču, ali je najveći rezultat napravio na Olimpijskim Igrama u Atini gde je u paru sa Ivanom Ljubičićem osvojio bronzanu medalju u dublu.

Sledeće, 2005. godine, Ančić je šestu godinu u nizu popravio svoj renking na kraju sezone. Te sezone osvojio je i svoju prvu ATP titulu, a bio je i član Dejvis kup reprezentacije Hrvatske koja je osovjila titulu pobedom nad Slovačkom.

Posle polufinala u Marselju i Roterdamu, i finala u Skotsdejlu, prva titular u karijeri stogla je u Hertogenbošu pobedom nad Mišelom Lodrom u finalu. Do kraja sezone igrao je četvrto kolo na Vimbldonu, finjale u Tokiju i četvrtfinale u Lionu.

Sjajan napredak “Super Mario” je nastavio i 2006. kada se i probio po prvi put u Top 10. Te sezone pobedio je na 55 mečeva, i osvojio je još dve ATP titule. Prvo je odbranio trofej u Hertogenbošu pobedom nad Čehom Hernihom u finalu, a potom je trijumfovao i u Sankt Patersburgu. U finalu je bio bolji od Šveđanina Tomasa Johansona. Tokom godine zabeležio je i najbolji renking karijere (sedmo mesto u julu), a na kraju sezone bio je deveti na svetu.

Veliki prolemi sa bolešću stigli su 2007. godine. Sezonu je počeo četvrtim kolom na Australijen Openu, a onda se u prvom kolu Marselja povukao sa meča protiv Sepija zbog bolesti. Kasnije mu je dijagnostikovana mononukleoza, i morao je da odsustvuje sa terena skoro šest meseci.

Pokušao je da se vrati na turniru u julu u Njuportu, ali se is a tog turnira povukao. Konačan povratak tenisu usledio je na MAstersu u Montrealu. U prvom kolu je pobedio domaćeg tenisera Niemejera, a drugom je izgubio od Pol-Anri Matijea. Posle toga igrao je i Masters u Sinsinatiju, a U.S. Open je propustio zbog povrede ramena. KAsnije je objavljeno da je polomio malu kost u ramenu tokom treninga u teretani. Najbolji rezultat u 2007. ostvario je na Mastersu u Madridu gde je stigao do četvrtfinala.

Brojni pehovi za mladg Splićanina nastavili su se i početkom tekuće godine, pošto je zbog stomačnog virusa propustio Adelaid, Ouklednd i Australijen Open. Na prvom turniru u sezoni, u Marselju, stigao je do finala gde je poražen od Endija Marija. Na Indijan Velsu pobedio je Monfisa i Gonzalesa, a u Majamiju je stigao čak do četvrtog kola pobedama nad Simonom, Marijem i Monakom. Na Rolan Garosu stigao je do trećeg kola gde je naleteo na rodžera Federera.

Mario ima kompletnu igru, i zbog toga lako može da se prilagodi na sve vrste podloge. Ipak, s obzirom na svoju visinu (195 cm) i odličan servis, najviše mu odgovaraju brže podloge, a pogotovo trava.

.