Pitanje odgovornosti trenera Radonjića

Radonjić je preuzeo tim u finišu prošle sezone – dakle, mogao je preko leta da napravi tim po svom ukusu, što je luksuz koji je retko koji Zvezdin trener imao u 21. veku.

U Evroligi je Crvena zvezda igrala vrlo dobro, u samo jednom meču potpuno je nadigrana (Makabi u gostima), ali niti jedan meč koji se igrao ’na jednu loptu’ nije uspela da dobije. Jednom je sreća, drugi put je sreća, treći put mora da je nešto i do ekipe i trenera. Već tada su se stidljivo mogle čuti ocene da bi “bolji trener dobio bar jedan meč“ (verovatno dovoljan za plasman u Top 16), što je u nezvaničnim razgovorima bilo i mišljenje ljudi kojima je košarka profesija.

Prvi radikalni rez bio je prekid saradnje sa Blejkom Šilbom – okolnosti njegovog odlaska nisu ostale do kraja razjašnjene, ali je iz kluba rečeno da je to bila odluka trenera. Prava zamena nije dovedena. Ispostavilo se da je upravo takav, kreativan košarkaš nedostajao Zvezdi u završnici sezone, pogotovo u ekipi koja nema pravog pleja – Nelson jeste vrhunski košarkaš koji brojne stvari na terenu radi izvrsno, ali inventivni plej koji kreira iz pika nije.

Šilb jeste bio nonšalantan u odbrani, ali je Zvezda njegovim odlaskom ostala bez košarkaša koji je najčešće snabdevao loptama Marjanovića, koji je bio sposoban da ’izmisli’ koš i da razbije jednoličnost igre crveno-belih. Možda bi baš Šilb bio presudan u polufinalu sa Cibonom kada je bilo potrebno samo malo improvizacije da se razbije zona koju je rival igrao ceo meč i da se ostatak ekipe razigra.

Starsport

Upravo je zona posebna priča. Zvezda nije bila teška za skauting – stani u zonu i nema problema. Tokom cele sezone u igri crveno-belih nije bila očigledna uigrana akcija na protivničku zonsku odbranu, napadi su isticali, a šuteva na isteku vremena bilo je previše. Nemogućnost da adekvatno napadne zonu Zvezdu je skupo koštala.

Dalje, kažu da se dobar trener prilagođava ekipi koju ima na raspolaganju, a ne obrnuto. Radonjić je trener koji je principijelno protiv igranja zonske odbrane i ove sezone igrao ju je samo kao iznenađenje (prvi put, ako se ne varam, tek u finalu Kupa, a i tada je bila iznuđena), ne kao jednu od realnih i uigravanih varijanti odbrane. A tim koji ima savršen je za zonu, ne samo zbog 223 cm visokog Bobana Marjanovića. Tu je agresivni Nelson sa rasponom ruku od 210 cm, Simonović sa vrhunskim atletskim predispozicijama i osećajem da pokrije rupe u odbrani, zatim srčani Blažič (igrači Mege su posle finala Kupa u izjavama bili oduševljeni njegovom mobilnošću u zoni), specijalista za odbranu Lazić...

Zvezdina igra je u mnogo čemu bila predvidljiva – ceo svet zna da prvi napad na utakmici ide na Marjanovića (nije to najvažnije, ali je ilustrativan primer postavke) i da se posle tajm auta kada se lomi utakmica najčešće lopta spušta na Katića. Pri tom, kada se insistira na igri na postu, kretnje ostalih igrača su nepostojeće, a retka utrčavanja igrača iz spoljne linije iza leđa odbrane svode se na njihovu puku improvizaciju, nikako na plan.

Rečju, kada su kola kretala nizbrdo, Radonjić nije umeo da nađe pravi odgovor na situaciju na terenu ili da improvizuje kako bi povukao ručnu. Takođe, jedan od internih ciljeva bio je i napredak tima i individualaca kroz sezonu. Pojedinačni napredak primetan je kod nekih igrača (to će se doduše najbolje videti sledeće sezone), ali timski je Zvezda ponovo pala u završnici sezone.

Starsport

Jedna od odgovornosti trenera jeste i psihička priprema ekipe za najvažnije mečeve, što je test na kojem je Radonjić dobio najnižu ocenu. Dve bitne utakmice u kojima je Zvezda pobedila, uspela je to uz mnogo sreće. Prva jeste finale Kupa sa Megom, gde je doprinelo i neiskustvo rivala, a druga je duel sa Budiveljnikom kod kuće – tada je Dženkins ’poludeo’, a Ejhrnu prethodno ispala lopta kada su Ukrajinci već imali rešen meč.

Skandalozna partija u meču sa Cibonom, uplašenost u revanšu sa Uniksom, apatija u dva meča finalne serije sa Partizanom – Zvezda nijednom nije odigrala na gornjoj granici mogućnosti kada je bilo najpotrebnije. Pri tom to nikada javno nije prepoznato kao problem, već smo posle važnih poraza često čuli ocene u stilu “dobro smo se nosili sa pritiskom ove sezone, ne i sada“. Neko, tj. trener, trebalo je da opomene igrače da to jednostavno nije istina.

Radonjić ni pored terena nije bio figura koja igračima uliva poverenje – bez energičnih reakcija, pasivnog izraza lica i govora tela, retko kada je uspevao da podigne nivo adrenalina, tj. da motiviše tim onda kada mu ne ide.

Na kraju, ciljevi pred ovu sezonu bili su jasno zacrtani – trofeji u ABA ligi i u domaćem šampionatu, ili barem jedan od ta dva. To nije ispunjeno, a u klubu su često isticali da su rezultati jedino merilo. Videćemo hoće li Radonjić dobiti priliku za popravni.