Pohlepa

To je pohlepa. Obična, odvratna pohlepa.

Tempirna bomba koja je proteklih nedelja i meseci planski postavljenja u temelje evropskog fudbala pod celofanom Evropske Superlige, nešto je najgore što je moglo da se dogodi u ovim teškim vremenima sa najpopularnijom igrom na svetu.

Sama činjenica da smo dospeli u ovu tačku, da tako nešto može da nam se dogodi, pokazatelj je koliko je toga trulo bilo u ovom sportu godinama, decenijama unazad.

Mnogo je pitanja bez odgovora.

Da li je poenta fudbala igrati za navijače, gledaoce, fanatike, ili je klubovima pučustima bilo samo na umu kako će puniti svoje račune i preduboke, da ne kažem, svesno bušne džepove, vreće bez dna?

Da li je poenta postala igrati da bi se dobijali silni milioni od sponzora, biti bezbedan u tom ringišpilu miliona, TV prava, suludih transfera, poslovanja na ivici legalnog, ili često i sa one strane zakona, u takmičenju u kojem ne postoji opasnost da ispadnete, jer ste, zaboga kao osnivači, PRIVILEGOVANI?

Otkad je poenta bilo kog takmičenja bilo da se igra bez te draži, da postoji opasnost da vas neko prestigne, da se nađete u rangu niže?

Zašto smo dozvolili da fudbal postane zatočenik moćnika, a ne zaštitnik svih onih koji su njegova osnova, njegova duša, njegov identitet, Igrača, trenera i navijača.

Zar ne bi trebalo da uprave, predsednici, upravni odbori budu servis u službi ovog svetog trojstva i da ne misle isključivo na svoju zaradu?

Foto: Profimedia

Nažalost, duh je odavno pušten iz boce i ovo što nam se sada događa, samo je još jedna grozomorna predstava onih koji su na vrhu piramide moći.

Evropski fudbal imao je svoji dušu, genezu, tradiciju. Njemu ni u kom smislu nije potrebna jedna suluda amerikanizacija, po uzoru na NBA.

Ideja o nekakvoj grupi moćnih, bogatih, velikih, koja se takmiči u svom, odabranom malom krugu, protivnik je svega onog što je smisao ove igre – fer pleja, zajedništva, željeza pravdenim takmičenjem pod jednakim uslovima.

UEFA i FIFA, kao krovne organizacije, nisu idealne i to je odavno jasno.

Nisu ni takmičenja koja su pod njihovim okriljem, ima dosta toga što nije dobro, ali o tome makar može da se raspravlja.

Evolucije u evropskim i svetskim okvirima nešto su poželjno, dobrodošlo, i bili smo svedoci toga decenijama unazad.

Ali moraju da postoje principi i da imamo saglasnost.

Tako smo od Kupa šampiona došli do Lige šampiona. Ili od Kupa UEFA do Lige Evrope. Imali smo i Kup pobednika kupova, sledeće sezone planirano je novo takmičenje. Nije sve idealno, ali je u poznatim, evropskim okvirima. Naročito mi, koji živimo u ovim “malim” ervopskim zemljama, bili smo svedoci brutalnih nepravdi koje su nam nanošene od strane velikih i moćnijih.

Ali, od borbe nismo ustuknuli, o čemu svedoče i brojni podvizi naših fudbalskih klubova u evropskim okvirima.

Crvena zvezda je, setimo se, došla do krova Evrope, pa i sveta. Partizan je igrao finale 1966. godine. Istorijat našeg fudbalskog evropejstva sve je samo ne tanka knjižica.

I sada smo, sa donjeg ešalona bili spremni da tražimo put ka vrhu kroz lavirinte, staze i bogaze, prepreke koja je UEFA i oni koji stoje u vrhu, spremila nama malima.

Ali nismo mi u ovoj priči u centru svega, možemo samo da posmatramo šta se događa.

Praviti fudbalski bregzit, u vreme kada je ceo svet sporta uzdrman dešavanjem na planeti u ovoj nesrećnoj igri pandemije, kada se mnogi klubovi bore da dođu do daha, kada nema te draži da igrači upijaju iz nedelju u nedelju onaj poznati huk sa tribina, od kog se svaki iskreni zaljubljenik fudbala naježi kad ga čuje - šta je to bahato razdruživanje drugo ako nego izdaja, blasfemija, pokušaj oceubistva?

Zabiti nož u leđa, kada je najteže. Kukavički potez.

Every club that joins the European Super League will receive over $425M just for accepting the invitation. (Source: NY Times) pic.twitter.com/6BVysdYvNL

— Transfer News Live (@DeadlineDayLive) April 18, 2021

Geri Nevil, nekadašnji kapiten Mančester junajteda, sa knedlom u grlu i vidnim gađenjem je komentarisao vest koju su tog popodneva preneli gotovo svi svetski mediji pod šifrom “breaking news”.

Geri je, sa srcem na dlanu, govorio u ime svakog iskrenog navijača klubova, čije su se bahate gazde odlučile na secesiju, ne samo od Evrope, već i matičnih nacionalnih liga u kojima se takmiče stotinu i kusur godina.

On je govorio u ime tradicije, generacija i generacija koje su stvarale te klubove, koje su krvarile u tim dresovima i pod tim zastavama, u ime svih onih ljudi koji su znali zašto svaki put ulaze pod svodove stadiona.

Nema razlike je li to Milan, Liverpul, Arsenal ili Mančester junajted.

Ti klubovi su oteti od svojih navijača, i neko je, nažalost, tome debelo doprineo.

Pre svih čelnici nacionalnih saveza i Liga koji su dozvolili tajkunizaciju klubova, i time naštetili svima ostalima, koji su morali da pristanu na nejednake uslove.

Odlazak tih klubova-velikana u okrilje ELS, možemo je sada nazvati Evropskom ligom secesionista, urušiće temelje fudbala zemalja iz kojih dolaze.

Taj potez otcepljenja je jednostran, kao i svaka druga nelegalna, politička secesija.

Jer niko nije pitao navijače, igrače, trenere. One koji su binarne jedinice ovog sporta.

Foto: Profimedia

I otuda, postoji samo jedan lek, protivotrov protiv ovakvih sumanutih ideja.

Taj lek je ZAJEDNIŠTVO. Taj lek, sve one koji istinski vole fudbal upućuje na jednu zajedničku akciju, jedan čin.

Pustimo ih neka igraju tu svoju ligu za sebe. Za svoj sebičluk.

Ne kupujmo karte, dresove, ne idimo na njihove utakmice. Ne gledajmo TV prenose istih. Ignorišimo postojanje ELS i ona će se, kao kula od karata, sama od sebe urušiti.

Kada budu igrali pred sablasno praznim arenama, u kojim će odzvanjati uzdasi njihovih grešnih vlasnika i ništa drugo se neće čuti, shvatiće šta su učinili.

Neka ostani sami.

Oni kojima je fudbal u srcu i dalje imaju moć u odnosu na novac. Samo to treba da shvate i budu jedinstveni.

Jedino tako može da se pobedi ovaj besmisao u koji nas je dovao ovakav potez.

Jer upamtimo, klubovi nisu njihovi, već naši. Ne igra se za gazde, već publiku.

Pokažimo im da ne mogu da rade šta im je volja. I gde im je mesto.

Fudbal mora da pripada ljudima fudbala, ne tajkunima.

Foto: Profimedia