Evo zašto Hrvati igraju finale, a Srbi ih gledaju s plaže

I teško da je sve ovo samo do Luke Modrića. Biće da su Hrvati pronašli prekidač za "never give up" mod, onaj koji je reprezentaciji Srbije nedostupan koliko i da se konačno plasira u nokaut fazu na Svetskom prvenstvu. Dakle, imali smo i mi generacije, računamo i one sa Crnogorcima, kada su u nacionalnom timu igrali trofejni Savićević, Jugović, Vidić, Ivanović, Stanković... Nema šta ti igrači nisu osvojili. Ali, u reprezentaciji - ćorak. Imali smo i "nacionalni zanos", jer je Srbija 2010. godine kao samostalna država igrala na Mundijalu i, baš kao i sada Hrvatima, sve joj se otvaralo do polufinala (Gana je otišla na SAD, pa na Urugvaj).

Nije taj Urugvaj naivna ekipa, ali Mundijal je, pa ne može se do polufinala preko Paname i Papua Nove Gvineje. I? Završili su "Orlovi" učešće u grupi, a već smo bili rezervisali karte za Kejp Taun, gde se tada igralo polufinale. Dakle, nije ni do trofeja, ni do nacionalnog zanosa.

Protekle dve nedelje bilo nam je malo neprijatno koliko su puta kolege iz inostranstrva pitale hrvatske novinare kako se na njihovom jeziku kaže "tener cojones", "big balls"... Jer, šta su to "Vatreni" uradili? Igrali su tri utakmice u nokaut fazi, tri puta su gubili, protiv Danske, Rusije i Engleske, tri puta se vraćali u igru i posle produžetaka ili penala stigli do finala.

Ima nešto ova generacija Hrvatske, što druge ekipe nemaju. Imaju ono što je imao Novak Đoković, kada je u tenisu postavljao rekorde I radio nezamislive stvari. Imaju mentalnu snagu koja nije karakteristična za balkansko podneblje i njegove ljude. Imaju nešto što im ne da da kažu: "Uspeh je i što smo se plasirali (na Mundijal, osminu finala, četvrfinale, polufinale)..."

I posle svake pobede u razgovoru s novinarima u miks zoni ponavljali su istu stvar: "Pa, nećemo valjda sad da stanemo?!"

Foto: Getty images

Zamislite ekipu u kojoj nijedan igrač u trećoj utakmici u kojoj igraju produžetke ne želi da izađe iz igre, u kojoj igrači od adrenalina ne znaju ni da li ih, niti šta boli, a meč završe na jednoj nozi (Subašić) ili nakon meča završe u bolnici (Perišić).

Ono što je na nas ostavilo posebno snažan utisak jeste rad selektora Zlatka Dalića. On je preuzeo reprezentaciju pred poslednje kolo kvalifikacija, kad je bilo pitanje da li će Hrvatska uopšte igrati na Mundijalu, a onda se kroz baraž s Grčkom domogao Rusije i ovde napravio podvig. Izuzetno važan tzrenutak bio je kada je doneo odluku da Nikolu Kalinića, napadača Milana, pošalje kući, bez prava zamene, jer je odbio da uđe u igru s klupe tom meča prvog kola s Nigerijom.

I odmah na startu šampionata skandal, koji je, Dalić, ipak, uspešno iskontrolisao. Zaista je trebalo biti izuzetno hrabar i oterati s Mundijala igrača vrednog 14 miliona evra. Postupak koji je podsetio na jednu epizodu iz srpske košarke čiji epilog je bio osvajanje Svetskog prvenstva 2002. godine u SAD.

Nije nevažna stvar ni to što, na primer, Mateo Kovačić, igrač Reala i "vlasnik" tri trofeja Lige šampiona, bez pogovora sedi na klupi i ulazi u igru onda kada Dalić odluči da je to potrebno. Bez pogovora i bez buke.

Kada se u jednom timu skoncentrišu kvalitet, znanje, iskustvo, upornost, zanos i "cojones", onda dobijete finale Francuska – Hrvatska. Jer "Trikolori" su, bar po našem mišljenju I po onome što su prikazali, najbolji tim na Mundijalu, a iza njih su Hrvati. Ali, taj odnos u poslednjoj utakmici ne mora ništa da znači.

Foto: StarSport

Ako se pitate zašto u ovu priču o finalu uvlačimo Srbiju, kad su naši igrači već i zaboravili da su igrali na Svetskom prvenstvu, evo razloga. Zato što smo prethodnih dana u Moskvi razgovarali sa navijačima iz Kolumbije, Meksika, Kine, Katara... i većina njih misli da Srbija ima "vau" tim, baš kao što je i hrvatski. Ali, veoma brzo od "imate vau tim", dođemo do "imate zvučna imena, ali vam nešto fali".

Klubovi i trofeji ne igraju važnu ulogu na Mundijalu, ali nekada mogu da stvore jasniju sliku o mogućnostima reprezentacije. Naši najbolji igrači članovi su Mančester junajteda, Sautemptona, Rome, Fjorentine, Lacija... Najbolji igrači Hrvatske igraju za Real, Barselonu, Juventus, Intrer, Milan, Aletiko, Liverpul...

Tri Hrvata bila su u finalu Lige šampiona u Kijevu, Modrić i Kovačić (nije igrao) i Dejan Lovren (Liverpul), a sada su i u finalu Svetskog prvenstva. Hrvati imaju ukupno devet trofeja Lige šampiona: Luka Modrioć (Real) 4, Mateo Kovačić (Real) 3, Ivan Rakitić (Barselona) 1 i Mario Mandžukić (Bajern) 1, dok Srbi imaju samo jednu, Branislav Ivanović (Čelsi). To je bilo 2012. godine, a od naredne (2013.), pa sve do ove svaki put je bar po jedan Hrvat učestvovao u osvajanju trofeja Lige šampiona. Dakle, poslednjih šest godina.

Od važnih trofeja, u pet najjačih evropskih liga, srpski igrači su sedam puta bili šampioni: Branislav Ivanović tri puta s Čelsijem, Nemanja Matić dva puta s istim klubom, i Aleksandar Kolarov sa Mančester sitijem.

Foto: Getty images

Kada se baci pogled na trofeje Hrvata u ligama "petice" to je da oči zabole. Danijel Subašić je bio prvak s Monakom, Šime Vrsaljko s Atletikom ima Ligu Evrope, baš kao i naš Bane Ivanović, Rakitić je triput bio šampion s Barselonom, Modrić (Real) jednom najbolji u Španiji i tri puta "prvak sveta", Kovačić (Real) po jednom oba trofeja, Perišić šampion sa Dortmundom, Mandžikić dva puta s Bajernom, tri puta sa Juventusom, jednom prvak sveta, jednom je osvojio UEFA Superkup, Marko Pjaca (Juventus) dva puta šampion Italije (Juventus). Čak je i Andrej Krmarić (Lester) upisao titulu s Lesterom, iako je odigrao samo dva meča u toj sezoni, a zatim otišao na pozajmicu u Hofenhajm.

Broj osvojenih kupova i superkupova samo bi napravio još veću razliku da smo ih uzimali u obzir. Nastupi u klubovima su se odrazili i na cenu, pa tako srpski tim vredi 284 miliona, a hrvatski 364.

E, a kada već govorimo o vrednosti, verovatno ste i sami već videli da, na primer, na tržištu Sergej Milinković-Savić (90) vredi više nego Luka Modrić (25) i Ivan Rakitić (50) zajedno (?!).

Hrvati imaju više iskustva, više trofeja, više vrede, više im je prva postava imala utakmica nego što je naša, koja se menjala gotovo iz meča u meč (ne samo na ovom turniru, nego je to inače česta pojava u našem nacionalnom timu), više su želeli ovaj uspeh i plasman u finale nije nikakva slučajnost. On je samo potvrda da se ni 1998. godine ništa nije desilo slučajno i na "krilima nacionalnog zanosa".