Irska, najzelenije ostrvo

Nijedan Irac više ne mora da ide u emigraciju, niko od nas ne mora da plaća sebi obrazovanje, čak su i naši univerziteti postali besplatni. Stopa nezaposlenosti je najmanja u našoj istoriji. Imamo izbora i mogućnosti više nego ikad, država je daleko tolerantnija i nijedna jedina osoba ne može više biti diskriminisana legalnim putem.

U novčanicima imamo više novca od bilo koje evropske države. Bolje stojimo od 99 odsto ukupnog čovečanstva. Stranci su našu zemlju stavili na vrh liste želja zemalja u kojima bi želeli da žive. Mi smo, prema istraživanjima, veoma srećna nacija. Ne moramo više da molimo ostale članice Evropske unije; u stvari, mi sada njima dajemo novac. Mi smo uspeh! Imamo i vreme i novac. Možemo da dozvolimo sebi luksuz da uzvratimo udarac i da se malo odmorimo. Zašto ne bismo malo prošetali, bili slobodni da, možda, malo zaustavimo časovnik i usporimo za trenutak? Najteži deo je završen, iza nas je! Ili, barem nam se tako čini….”

Irska, klonulo, oronulo i depresivno mesto za život s kraja sedamdesetih, više nije ista. Od sredine devedesetih pa sve do današnjih dana, ta zemlja je od crne ovce zapadne civilizacije postala lider u ekonomiji, “Keltski tigar”. Upravo o tom novom mestu za život, piše fenomenalni Dejvid Mekvilijams (David McWilliams) u irskom bestseleru “Papina deca” (The Pope’s Children). Bila je to knjiga koju sam dobio od jedne irske prijateljice, za “njihov” Božić 2008. godine. Rekla mi je da će mi ova knjiga pomoći da razumem modernu Irsku. A ona upravo oslikava sve kontraste irskog društva koje danas galopira ka svom vrhuncu, a u kome je samo jedno koleno unazad razmišljalo o tome kako će preživeti do sutra.

U takvu Irsku, zemlju zelenih polja, piva, ragbija i harlija, kiše, oblaka i vetrova, zemlje bez leta, ali i zime, zemlje velikih pisaca i revolucionara, zemlje s teškom političkom prošlošću, možda jednako teškom kakva je i srpska sadašnjost, uputila se početkom prošle godine moja porodica - supruga, sin i ja.

Photo: Aleksandar Stošiæ

Često nas je vukla želja za odlaskom. Verovatno kao i većinu naših generacijskih srodnika. Međutim, nikada se vrata nisu otvorila do kraja, nikada nije bilo realnog okvira u koji bismo ušli iz srpskog ništavila. Rekli smo, sto puta, da nikada nećemo srljati grlom u jagode. Da nam ne pada na pamet da živimo u inostranstvu ilegalno, da radimo ono za šta nismo učeni, da su poslovi konobara u restoranima brze hrane ili nekakvih uličnih prodaja džidža bidža, deo one mladosti koja je iza nas i da sa sinom, maltene, još bebom, u inostranstvo možemo da idemo samo ako se zna kuda se ide, šta se radi i kad se utvrdi da to ima smisla. Nismo nikada pre toga imali nikakav konkretan poziv i čitava naša priča bila je više jedna vrsta utopije u dugačkim kafanskim razgovorima s prijateljima nego ozbiljna platforma pred odlazak u inostranstvo.

Radili smo u Srbiji, bili zadovoljni svojim profesijama, lepo nam je išlo, što se kaže, pa i maštanje o nekakvom odlasku je sve više bledelo i bilo arhivirano kao deo jedne setne priče o tome šta nismo uspeli da ostvarimo u svojim dvadesetim godinama. Bilo mi je, možda, po koji put krivo što sam polako uviđao činjenicu da nikada neću okusiti tuđi hleb ili saznati nešto o nekoj drugoj kulturi, videti kako se živi “tamo negde” i što su neki, ni bolji ni gori od mene, uspeli da sebi skockaju život prostom činjenicom da su oni “tamo”, a ja nisam. To mi je bilo krivo. Ništa više.

Beograd mi je omogućavao jedan komfor na koji sam navikao. Iako je život u tom gradu haotičan i često sam za njega znao da kažem da je evropski Kairo, misleći na urbani haos od kog se ježe ljudi koji svraćaju kod nas zapadno od Drine, Beograd me je ispunjavao. Dovoljno da budem srećan što sam tu, što sam deo jedne moderne, gradske kulture koja mi je, istina, davala na kašičicu, ali mi je ipak davala dovoljno, koliko da me ušuška. To je ta droga koja od čoveka za trenutak napravi zavisnika od Beograda. Kvaran je Beograd, navlači, a posle ne pušta. Memljiv, sladunjav, ružan, a opet prelep.

I kad već nismo mogli da odemo u zapadni svet, zapad smo stvarali u okviru naše porodice. Menjali poslove, sa slabije plaćenog prelazili na bolje plaćeni, iz manje dobre firme u bolju kompaniju. Imali dovoljno novca da budemo deo normalnog srpskog staleža u postmiloševićevskoj Srbiji; onog koji ima da izdvoji leti za letovanje, a zimi nekako da iskamči poslednju banku za zimovanje. Da vozi solidna, ali ipak stara kola, i da planira kredit kojim bi rešio i poslednji svoj problem - stambeno pitanje. Model kojim, uostalom, živi većina Beograđana.

Istovremeno, maštali smo o mestu u kojem bismo voleli da živimo. Bila bi to pitoreskna slika jednog grada na moru. Sunce koje prži, plaža nadohvat ruke, boemski život u punom smislu. Tako smo maštali, a na javi, ispostaviće, se dobićemo nešto što je nalik, ali samo nalik na želju.

Za mogućnost odlaska u Irsku saznali smo u leto 2006. preko jednog poznanika. I kao i svih prethodnih puta, ni ovog puta nismo se nadali previše. Supruga je rešila da ipak pošalje svoj CV na zadatu adresu u Dablinu. Životna svakodnevica nam je odvlačila misli na suprotnu stranu, dnevni problem i dinamika novog života s malim detetom učinili su da se na taj CV jednostavno zaboravi. Trebalo je godinu dana da prođe od kada smo poslali CV do dana kad nam se neko iz Irske obratio.

“Draga g-đo Stošić, Ako se sećate, vi ste poslali CV pre izvesnog vremena na ovu adresu. Imamo veliko zadovoljstvo da vas obavestimo da je jedna kompanija zainteresovana za vas. Molimo vas da nas kontaktirate, ako ste i dalje zainteresovani za rad u Irskoj.

Srdačan pozdrav”.

Poziv je došao u trenutku obostranog poslovnog uspeha u Srbiji. Sve se poklopilo za jedan mladi bračni par: karijera, porodica, dete. Bio je to veliki izazov. S jedne strane, bila je ta prokleta želja da se živi negde u sređenom svetu, bez problema i trzavica, gde je ekonomija glavna vest u novinama, gde su dečije bolesti moderne države prevaziđene vekovima unazad, gde nema socijalne nesigurnosti, i gde se primitivizam, parohijalizam i slične retrogradnosti stavljaju na mesto koje im pripada. S druge strane, kakva god da je bila današnja Srbija u njoj je ipak bilo mogućnosti da se živi iole normalnim životom, a mi smo bili u tom koloseku.

Photo: Aleksandar Stošiæ

Nikada se nismo plašili nepoznatog. Verovali smo da za poštenog, vrednog, marljivog čoveka neće biti problema. A verovali smo i da mi imamo te osobine. Tu je bio i još jedan argument, možda i najvažniji, zbog kojeg smo prelomili i napustili Srbiju - naš sin. Nismo želeli da nam dete odrasta u nemoralnom društvu, u kriminogenoj okolini, a vesti sa margina dnevnih novina svakodnevno su nas upozoravale na maloletničku delinkvenciju, koju mi školarci iz osamdesetih nismo poznavali. O tome kakav će njegov engleski jezik biti i kakve će benefite imati od školovanja u sređenom društvu, čak i da se kasnije vratimo u Srbiju, nije potrebno ni objašnjavati.

Usledili su dani priprema za odlazak u Irsku. Teže od samog pakovanja i dosadne birokratije, a trebalo je boriti se i sa srpskom i sa nepoznatom irskom birokratskom mašinerijom, bilo je kako obavestiti porodicu. Baka je svaku priliku koristila da pusti suzu za svojim unukom kojeg neće videti mesecima, da se zapita kako će joj se sin i snaja snaći u tuđini. Taj psihološki pritisak o kojem niko nije razmišljao trebalo je zaista preživeti.

O Irskoj nismo znali mnogo, osim osnovnih stvari iz opšte kulture. Zapravo, danas iz ove perspektive shvatam da srpsko društvo neguje jednu mitsku, utopijsku priču o Irskoj i Ircima: vidimo jednog veselog Irca, koji sedi za šankom jednog arhaičnog paba u nekoj irskoj zabiti. On peva narodne irske pesme, nema dva prednja zuba, krupan je i plavkast. Irska je mesto bez briga, ljudi koji žive u kolibicama, sve je oko njih zeleno, a u daljini pored konja koji pase travu deca trče za ragbi loptom. Dablin je grad pisaca, mali, ali lep. Znamo još da postoji “ginis”, crno pivo, ne previše poznato u Srbiji, ali ipak dovoljno opevano u mnogim adolescentskim maštarijama. Tu su naravno i neizbežni Pogsi (The Pogues), dok za Van Morisona nismo sigurni je li Severni Irac ili iz Republike, i da li to uopšte predstavlja razliku. Bona Voxa smo se malo pomalo odricali, a definitivno nam je prekipelo kad je onomad zapevao na “zelenom” Koševu. Što se nas tiče, on nije tipični Irac. Malo je evropskih zemalja koje Srbi vole kao Irsku, a da zapravo o njoj i ne znaju previše toga.

Za grad Waterford nismo nikada pre čuli, a kamoli o mestašcetu Tramore. Slično kao što ni Irac verovatno nikad nije čuo za Baošić. Guglovanje ovih dveju reči nije nam dalo bogzna kakve rezultate, a fotografije koje smo nalazili na zabitim web mestima nisu mogle da nam odgonetnu tajne ova dva grada sa samog juga Irske, gde ćemo se početkom februara i marta preseliti. Saznali smo osnovne stvari; o broju stanovnika, geografskom položaju i njihovoj istoriji. Nikakvu predstavu nismo imali o tome na kakvom je nivou razvijenosti unutrašnjost zemlje, iako smo se nadali i potajno verovali da su modeli Vranja ili Kruševca, odavno prevaziđena stvar za jednu zemlju koja je punopravna članica Evropske unije već dvadeset i kusur godina. Ali, kao i u svakoj srpskoj priči, uvek se nađe treći koji kvari sreću, pa tako smo i mi imali iskustva s onima koji su nam se kleli, maltene, u decu da su samo Dablin i eventualno Kork mesta za normalan život u Irskoj, a da su sva ostala jednostavno katastrofalna i da je to sve posledica bede u kojoj je zemlja bila sve do osamdesetih. Neću da kažem da smo poverovali u te priče, ali izvesna doza nespokoja je svakako postojala. Sve dok supruga nije otputovala na upoznavanje s novim kolegama u Irskoj.

Bili su to teški sati za mene a verovatno i za Barbaru. Motalo se sve i svašta po glavi - da li vredi otići, kakvi su gradovi, gde ćemo živeti. Naime, njena firma se nalazi u gradiću Tremoru (Tramore, Trah Mor na Geliku), s desetak hiljada stanovnika, dok je Waterford, peti grad po veličini na Ostrvu (bez Severne Irske), na deset minuta vožnje od Tremora. Logično, Waterford se u teoriji nametao kao izbor za život. Konačno, zadovoljan glas žene, odagnao je sve sumnje nevernih srpskih Toma.

“Živećemo na samom moru, u Tremoru. Gradić je k’o bombonica. Ima veliku plažu, Filip će uživati.”

To je dakle to. Više nema nazad. Život je dobio drugu dimenziju. Ostalo je samo još da se spakujemo i kupimo avionske karte.

Mesec dana pre sina i mene, supruga je otišla u Tremor. Na meni je ostalo da uz sina Filipa, donesem i ostatke našeg života u Beogradu. U dva ogromna i jednom ručnom koferu, stalo je manje-više sve bitno iz poslednjih desetak godina, neke knjige, diskovi, fotografije i filmovi, odeća i obuća, lekovi… U ponoć, poljubili smo tlo Irske, doduše, ne kao prestolonaslednik Karađorđević onomad na Surčinu, mi smo to uradili više metaforički. Vetar koji je duvao te kišne večeri odmah mi je dao do znanja da sa irskim vremenom nema zezanja. Bila je to podmukla kiša, nalik onoj novembarskoj u Beogradu sa vetrom koji je ličio na košavu. Poljubac i zagrljaj, filmski, nas troje koji smo konačno zajedno na nekom nepoznatom tlu, bilo je nešto što se neće zaboraviti. Sivilo društvenog života zamenjeno je klimatskim sivilom, ali društvenim glamurom kakav dotad nismo poznavali.

Prva stvar koju sam primetio bila je veoma jasna saobraćajna signalizacija u mrkloj noći, sa mačijim očima po sredini i bokovima puta. Osećaj je kao da se vozite u igrici - svetla vas vode sama. Tri sata duga vožnja preko Dablina, Carlowa, pored Kilkenija i Waterforda do Tremora, koji nisam mogao da vidim dobro zbog mraka i kiše, ipak su bili previše. Odmah sam zaspao.

Kuća je prostrana dvospratnica, klasična viktorijanska gradnja. Ima dovoljno prostora za svakog od nas, pa i za goste iz Srbije. Dvorište iza kuće. Čitavo naselje izgleda otmeno, sređeno tip-top, kuća do kuće u polukrug, sve nalik jedna drugoj, u sredini prostrana livada, u dvorištima noviji automobili nego u Srbiji.

Photo: Aleksandar Stošiæ

To je slika koju gledam prvog dana iz svoje spavaće sobe. Sve merim sa Srbijom, svaki pokret u Irskoj upoređujem, svaki treptaj irskog života je pod lupom. Osećaj je smešan - malo apsurdan, nekad mi se čini da sam kao dete koje ne zna šta ga je snašlo, a onda opet uplašen od silnih novotarija.

Deca igraju ragbi na polju. Gledam i razmišljam o našim klincima koji igraju basket ili fudbal. Svi klinci koji su igrali na poljani ispred naše kuće u Tremoru, bukvalno svi, bili su obučeni u dresove engleskih fudbalskih klubova. Jedan je bio igrač Liverpula, drugi Čelsija, treći Mančestera, četvrti Arsenala. Umesto šortseva s buvljaka, novi klinci su nosili komplet dresove, sa štucnama i polukopačkama. Poredio sam taj kontrast, imanja i nemanja, brige i opuštenosti.

Tremor je gradić na brdu. Pomalo podseća na Herceg Novi. S vrha grada se prostire lep pogled na peščanu plažu, poput onih u Tunisu, široku i dugačku. Ljudi se šetaju, trče, psi se vode na uzici. Ulice su uske, teške za vožnju. Glavna ulica, koja ide od plaže uzbrdo, puna je pabova i kafea. Svaka zgrada je druge boje, jedna crvena, druga žuta, pa plava, zatim narandžasta, što ulici daje posebnu lepotu. Odlazimo od plaže i krećemo u utrobu grada i ubrzo nailazimo na red naselja. Irci ih zovu estejt (Estate) - tipska naselja koja su zatvorenog tipa sa slepom ulicom, sve kuće su istog oblika i boja, ne više od 30 po naselju. Ona s pogledom na more su skuplja, ona na obodu gradića jeftinija.

Severnim putem, posle 12 minuta vožnje, stiže se do Waterforda, najstarijeg grada u Irskoj. On već nije na moru, ali ima reku Šur (Suir). Ružnu i prljavu, liči na Moravu. Grad je podeljen rekom ali, iznenađujuće, reka se ne koristi. S jedne strane obale je stari mlin, a s druge čitavom dužinom reke protežu se parking prostor i autobuska stanica. Između dva grada nalaze se šoping centri, hipermarketi i druge prodavnice za pokućstvo, zatim sportski centri i industrijska zona. Sve više građana Waterforda prelazi da živi u Tremoru. Kuće su novije a jeftinije, grad je miran, bez uobičajene vreve. I zaista, kad malo bolje pogledate, u Tremoru nema velikih prodavnica, bioskopa, ničega što bi narušilo dinamiku grada. Sve je u Waterfordu.

Razmišljam o nekom srpskom gradu, veličine Tremora. Ljig! Da li bih u Ljigu imao sve to, da li bih imao bežični internet, kablovsku televiziju s budibogzna koliko kanala, da li bi tamo bilo naselje uređeno kao da je na Dedinju?

Komšije su posebna priča, svi vam se smeše, svi pokušavaju da dočaraju da se srdačno pozdravljaju s vama, sačuvaj bože da prođu pored vas a da vam se ne jave. Ali, konverzacija se svodi samo na kez, osim po lepom danu kad još dobijete i “zar nije divan dan danas?” Vi odgovorite “yes, indeed”, s kezom, naravno. Razmišljate o toj veštačkoj uljudnosti. Gadi vam se a opet je lepa. Nedostajala vam je sve vreme u Srbiji, zar ne?!

Kao i u svakoj priči, posle kiše dolazi sunce. I obrnuto. Dolaze trenuci nelagode. Nije to nostalgija, zaista je nema, srećom, internet tehnologija nam je donela mnoštvo toga za prokletu dijasporu pa sada rodbina samo što ne ulazi u toalet s nama. Ali, postavljaju se pitanja smisla, upitnici se stavljaju na svaku radnju, a mleko polako prestaje da teče onako kako smo se nadali. Ispostavlja se da moja malenkost neće moći tek tako da dobije radnu dozvolu. Iz jednog sjajnog posla u jednoj od ambasada u Srbiji, dolazi se u situaciju muške domaćice. Pih, neće to meni teško pasti, tešim se, pa kad sam mogao za Slobino vreme da prodajem Demokratiju u 4 sata ujutro na Brankovom mostu, na minus 16, šta će mi faliti da neko vreme čuvam svoje rođeno dete. Konačno ću imati priliku da završim fakultet. U kakvom sam profesionalno-emotivnom stanju danas, neka ostane za mene i ukućane. Sama činjenica da je izašao ovaj tekst može da ponudi neke odgovore u tom smeru. Za to vreme, porodica se stabilizovala. Supruga ređa profesionalne uspehe, sin se lepo snašao u vrtiću, engleski mu je sve bolji.

Susret s novim, a Irska je po svemu što smo dosad iskusili potpuna novost za nas, donosi brdo teških trenutaka. Sve ono što je važilo za Srbiju, ne mora da važi za Irsku. Treba sve učiti iz početka, pa čak i zatvaranje i otvaranje ulaznih vrata nemaju istu tehniku tamo i ovde. Potreban je jedan ekstra škljoc, i ako njega nema vrata vam se neće zatvoriti. Slavine su odvojene s toplom i hladnom vodom, pa vam s leva curi vrela, a s desna ledena voda. Pa se sada vi umivajte do mile volje. A susret s majstorima je tek posebna priča. Kako se kaže slavina, kako se kaže sifon, a bojler, a šraf, a kako matica, a kako imbus ključ, a kako francuski ključ. Dobro, učimo brzo da se rerna kaže owen, a da je gas accelerator, ali opet kako da objasnimo da bismo voleli da nam pregledaju svećice, i da bi bilo dobro da centriramo trap.

Onda dolazi na red pitanje bacanja đubreta. Krenete, onako srpski, s punom kesom đubreta po naselju, komšije vas gledaju i ništa im nije jasno, ni vama zašto vas tako gledaju, tumarate po mraku kroz naselje a od kontejnera ni traga ni glasa. Pokucate kod prvog komšije pa ga pitate gde je kontejner (to se kaže bin) a on vas gleda belo i pokaže u pravcu njegovog dvorišta. Sada ni vama ni njemu ništa nije jasno. Vi ga pitate da li on to predlaže da se vaše đubre baci u njegovom dvorištu, a on tek onda shvati da ste stranac i da nemate pojma za ovdašnje običaje s đubretom, a to je da imate nekoliko kompanija koje se bave tim poslom, vi samo treba da izaberete jednu.

Onda dolazi pitanje uvođenja telefona, interneta i sličnih kućnih potrepština, a sa druge strane žice po pravilu dobijate dve alternative, ne zna se koja je gora od gore po vas - Indijca s hinduengleskim, ili Irca s geliengleskim. Ostaje vam da ga molite da svaku drugu reč speluje, što je moguće sporije, ili da naslućujete njegove rečenice.

Photo: Aleksandar Stošiæ

E, tu dolazite do one osobine kod Iraca zbog čega ih obožavate. Smirenost. Njih ništa ne može da izbaci iz takta, ili vi to zapravo ne možete da vidite. Možete da im postavite sto i jedno pitanje, i svako će vam odgovarati s istom ljubaznošću kao i na prvo, možete ih držati na telefonskoj liniji sat vremena, biće ljubazni kao prvog minuta, razumeće vašu nemoć da se pravilno izrazite, razumeće vaše neznanje i nikada s vama neće krenuti u svađu. Politika “mušterija je uvek u pravu” ovde je važnija od Deset božijih zapovesti. Jednako kulturni biće i taksisti, i vozači autobusa, i radnici u banci.

I tako, dok u hodu pokušavate da savladate prve irske korake, vi se pitate čemu sve ovo. Ima li ovo smisla, kako je sada kući, šta se radi u vašim omiljenim mestima gde ste satima sedeli s prijateljima. Nedostaje vam društvo, neka hrana koju vam napravi mama kad vas pozove na ručak, razmišljate s čežnjom o stvarima koje vam u Srbiji nikada nisu izazivale čežnju. Smeta vam kiša, mogli biste o suncu odu da napišete, veličate svaki njegov zrak, svaku kap znoja koju ste nekad proklinjali danas mazite u mislima, ne smeta vam ni smrad putnika u gradskom prevozu, niti memljiv vazduh vrelih ulica, ni smog koji vas obično razara. Sve biste odmah usisali u sebe, samo da izađete iz ovog kruga pakla punog neznanja, nesigurnosti i pitanja šta se nalazi s druge strane irskog puta.

Međutim, s Irskom se nikad ne zna. Samo jedan lep, sunčan dan je dovoljan da je ponovo zavolite. Jer, zaista, nigde nije slika tako lepa kao u Irskoj kad je sunčan dan. Nigde takvu zelenu boju nećete videti. Takva boja koja vas omamljuje, cveće koje u proleće cveta u najrazličitijim nijansama i morsko plavetnilo koje vas oslepljuje dok se vozite seoskim drumovima južne Irske, nešto je najlepše što se dešava u čoveku. Toj slici dodajte nepregledne pašnjake po kojima krave i ovce pasu, konje koji trče livadama i imaćete jasnu sliku današnje Irske, po sunčanom danu, doduše.

Ali, vetar je konstanta na koju se mora računati. Na vetar se treba navići. Treba ići na vetar, napadati ga, jer se samo tako može pobediti. Vetra ima uvek, i po kiši, i po sunčanom danu, i kad je samo oblačno i suvo. Uvek! Nekad je, doduše, blag, nekad je jak, nekad baš duva tako da pomislite da će da vas raznese.

Od vetra se najbolje čovek sakrije u pabu. To su mitska mesta. Najlepše pesme napisane su u pabovima, najlepša druženja su tu nastala. Pab je za Irce mesto možda važnije i od doma, a pinta piva važnija od hleba. Tu dolaze i žene i muškarci, tu se igra pikado, slušaju se žive svirke ili se prosto sedi za šankom ili stolom i razgovara. Vole Irci da pričaju, ali ipak nisu previše skloni prijateljstvu i druženju s nepoznatima. Barem ovi naši, tremorski Irci. Kurtoazni razgovor se podrazumeva, ali dalje od toga se ne ide.

Tako je u pabu, tako je s komšijama, tako je s kolegama na poslu. I možda je to ono što najviše nedostaje klasičnom primerku čoveka iz Srbije - lako upoznavanje i prijateljstvo. Nedostaje ono prostodušno, “komšija, ajde na kafu”, razgovor ispred prodavnice, na ogradi koja deli dva domaćinstva i slično. Ali, zar posle odlaska u tuđinu može i da se očekuje nešto tako. I konačno, zar nismo i žena i ja maštali o životu na moru. A ne kaže se zabadava, pazi šta želiš, možda ti se želja i ostvari.

Naravno da Irsko more nije Mediteran i da Tremor nije kao neki dalmatinski gradić, ali sve ima svoju vrednost i svoju cenu. Došli smo u zemlju koja je u zanosu. Zemlju koja je u jednoj anketi izabrana za najprijateljskiju zemlju na svetu u okviru turističkih destinacija. Zemlju s puno humora, uglavnom crnog, s ljudima koji žele dobrodošlicu svakom putniku.

STATUS u novom broju donosi:

Darko Rundek - Neuništivi Šejn: Inventura p(j)esama

Proroci - Mož' da bidne, ne mora da znači

Industrija igračaka - Zamena za roditelje

Fenomeni - Smeh: Delotvorna masaža unutrašnjih organa