Zlatne obale Gane

"Triangular trade"

Tačka iz koje je kretala ova trougaona razmena dobara bio je stari kontinet gde se već uveliko proizvodilo oružije, tkao tekstil i gde su se uzgajali konji. Po utovaru robe, brod je kretao na dugo putovanje do zlatnih obala Afrike odakle je odnošeno zlato, ljudi i druge potrepštine koje su bile neophodne Evropi kako bi izgradila svoje kolonije na američkom tlu. Jednom ukrcani na prekookeanske brodove, ljudi su postajali samo oruđe i to vrlo izdržljivo, naviknuto na visoke temperature i tropske bolesti, koje je istovarano u novom svetu. Evropa je za uzvrat iz novog sveta dobijala pamuk, rum, duvan, šećer i sve ono za čim je čeznula ova starica od kontinenta. Brazil, najveći uvoznik robova, je vrlo brzo uspeo da proizvede svu robu koja je uvožena iz Evrope i trgovao direktno sa afričkom obalom, izostavljajući stari kontinent u ovoj robno-novčanoj razmeni.

Sećam se nekih davnih udžbenika iz istorije i sebe gde zamišljam stanovništvo Afrike koje nemoćno pred najezdom konkvistadora biva pretvarano u robove i odvođeno na neke daleke plantaže novog kontinenta. Neosporno je da se i ovako nešto dešavalo, da su postojali lovci na robove, ali ne treba zaboraviti da su mnogi od ovih ljudi zapravo bili samo roba u rukama svojih lokalnih poglavara koju su oni razmenjivali za dobra sa evropskog kontinenta. Neverovatno je kako dete, a kasnije i čovek može u potpunosti da prihvati samo jednu stranu priče i to naravno onu etički podobniju.

Photo: Jefimija Vuèiniæ

Elmina

Krajem petanestog veka Portugalci su izgradili tvrđavu Elmina sa idejom da trguju zlatom i ljudima. Ovaj naziv vodi poreklo od portugalske reči za rudnik "Al Mina" , što će reći da je u ono vreme Afrika bila jednako rudnik zlata koliko i ljudi. Kasnije su im se pridružili Holanđani, da bi ubrzo posle njih stigli Englezi, Danci i Šveđani.

Photo: Jefimija Vuèiniæ

Španci su u kratkom periodu, dok su bili ujedinjeni sa Portugalom direkno trgovali robovima, a kasnije su imali svoje "brokere" sa prostora Portugala, Francuske i Holandije koji su odrađivali ovaj deo posla za njih. Evropljani su se plašili bolesti, tako da nisu zalazili u dublje srce Afrike, а robovi uhvaćeni u nekom plemenskom sukobu su dovođeni na obalu i odatle prodavani. Tako, da osim sa obala zapadne Afrike mnogi robovi vode poreklo iz unutrašnjosti Konga i dugogodišnje portugalske kolonije Mozambika.

Cape Coast Castle

U jednom trenutku u Afriku su iz zapećka Evrope pristigli i Šveđani i podigli tvrdjavu na ovom mestu. Samo desetak godina po njenoj izgradnji tvrđavu osvajaju Britanci i poslednji ostaju na teritorijama Gane, stavljajući je pod svoju krunu 1874 godine.

Baš sam razmišljala dok smo prolazili kroz tamnice ove tvrđave da su kojim slučajem moji preci tu bili zatočeni, preživeli sve to, a zatim preživeli i transport do američkog kontinenta, da bih ja sasvim sigurno bila ponosna na njih, jer je trebalo biti jedan solidan primerak ljudske vrste i preživeti ovu (ne)prirodnu selekciju.

Photo: Jefimija Vuèiniæ

Ne sećam se tačno kojih dimenzija je bila tamnica, znam da je delovala skučeno u odnosu na broj ljudi koji je bio smešten u nju i da je odavala utisak klaustrofobičnosti. Osim zagušenosti ljudskim telima, u ono vreme atmosferu je upotpunjavao i smrad koji je dopirao iz plitkih kanala za odvod fekalija u more. Tako su budući robovi na istom mestu spavali, urinirali, strahovali i njihovo celokupno bivstvovanje je bilo sažeto na jednom prostoru. Naravno, vrlo često sadržaj kanala se izlivao unutar same prostorije, tako da su mogućnosti za zarazu bile izvanredne i pravo je čudo kako se neko uopšte i izvukao živ odatle. Interesanto je da se iznad prostorija tamnice u Elmini kao i u Cape Coast Castle -u nalazila crkva…Portugalci su podigli katoličku, Britanci anglikansku, tako da im je odatle put u raj bio zagarantovan. Po svemu sudeći religija konkvistadora je bila utemeljena na nevernim dušama koje su ležale dole u tamnici.

"Door of No Return"

Žene su možda pomalo bile i privilegovane u jednom ovakvom nakaradnom sistemu vrednosti. Dok su se za jednog zdravog muškarca dobijale tri puške, za ženu se dobijala samo jedna, samim tim podreba za ženama kao robinjama je bila utoliko i manja. I kao zatočenice, one su i dalje imale šansu da budu oslobođene, za muškarce, na žalost, takva mogućnost apsolutno nije postojala. Mnoge od ovih žena su bile silovane, poneke su bile i zvanične ljubavnice belih vojnika i ukoliko bi na svoju sreću zatrudnele bile bi i pošteđene prelaska okeana i odlaska u novi svet. One bi ostajale na teritoriji Gane radeći u tvrđavi u kojoj su bile zatočene, a njihova deca mešanih rasa bili su prvi Ganijci koji su dobijali obrazovanje.

Neko je dodao jedan zao komentar da to znači da su samo one najružnije bile odvodjene kao robinje…Čak i da je bilo homoseksualizma među britanskom i portugalskom vojskom, zarobljeni Ganijci nisu mogli da računaju na simpatije svojih belih ljubavnika i da živi ostanu na teritoriji svoje zemlje. Muške i ženske tamnice su bile potpuno odvojene. Dva pola bi se ponovo susrela tek po prolasku kroz "Door of No Return" i ukrcavanju na čamce koji su ih odvodili do ukotvljenih brodova spremnih za put ka američkom kontinentu. Nedavno su sa Jamajke doneti kosturi dva roba koja vode poreklo sa prostora zapadne Afrike i oni praćeni povorkom svojih potomaka su vrlo simbolično ponovo prošli kroz vrata bez povratka, ali ovoga puta u suprotom pravcu, onom koji sa mora ponovo vodi u Ganu.

Danas…

Danas se pored Elmina tvrđave nalazi jedna ogromna pijaca na kojoj se ne trguje ljudima, vec robom, afričke žene nose na glavama sve i svašta, počevsi od voća pa do svezanih jaja, brodovi su i dalje tu, ali ne oni koji su prevozili robove, vec jedni mnogo manji, ribarski.

Ganijci su vrlo prijatni prema turistima sve dok ovi ne pokušavaju da se prave pametni i da tretiraju lokalce kao naivne. Ne opraštaju gaženje svog ponosa i jedini izlaz vam je u slučaju da ste žensko da koristite suze kao poslednju opciju. Ovde ne važi princip "you can go a long way with a smile" , sa ženskom suzom ćete ipak stići korak, dva dalje. Čini mi se da bi vam ovde jedini pravi neprijatelji bili komarci koji potencijalno nose virus malarije i njih se vredi čuvati.

Karneval u Riju

I zamislite sada, da svega ovoga nije bilo, scenu karnevala u Riju! Maskirana i obnažena gomila na sceni se njiše u ritmu tuuužnog portugalskog fada, a glavna akterka kida glasne žice dok izvodi numeru Meu Fado , posetioci koji su specijalano za ovaj karneval pristigli iz svih krajeva sveta ne znaju šta ih je snašlo, liju suze nad portugalskim snovima o naufragu, žal za prošlim vremenima im cepa dušu i odlaze svojim kućama depresivniji nego ikada. Tako da Brazil danas može da zahvali ritmovima sa zlatnih obala Arike za svoj karneval u Riju, a turisti konkvistadorima na čudesnoj mešavini rasa koja je nastala na ovom podneblju.