Nju Delhi: hod vekova

Početkom meseca, veliki praznik Dusera otvorio je sezonu festivala i venčanja, koja je pre neki dan kulminirala sa Divalijem, indijskim ekvivalentom Božića. Evo ga i Id-ul-Fitr' (Bajram), najveći muslimanski praznik. Festivalska atmosfera će trajati tamo sve do Holija (festival boja), negde u martu, pred početak još jednog indijskog leta. Sa lepim vremenom počinje i turistička sezona u Indiji, kada se hiljade stranih turista svakodnevno slivaju u Delhi da bi se ubrzo raspršili na sve strane ove raznolike zemlje.

Prvi susret sa ovim gradom izaziva različite emocije, ali uvek intenzivne i nikad osrednje. Mirisi, prvo i pre svega mirisi. Ta neopisiva mešavina uzvišenog i gadnog: suptilni miris gorećih štapića od sandalovine koji se širi iz brojnih hindu hramova, urina kojim se svakodnevno natapaju ulice i parkovi ovog grada, neodoljivog đumbira iz okrnjenih šerpi delhijskih chai-wallas (ulični prodavci čaja), otužnog masla u kome se sve kuva, i slatko i slano. Taj miris, tako jedinstven za ovaj grad, od koga pri svakom dolasku zasvrbe nosnice i pojavi se osećaj dugovečnosti.

Potom prizori, nadrealni i neponovljivi. Svakoga dana, na svakom ćošku ljudi žive jedni pored drugih, a u različitim vekovima. Sjajni džipovi sa zatamnjenim prozorima na glavnim ulicama zaobilaze slonove i rikše, sa krovova visokih staklenih hotela pruža se pogled na drevne mogulske spomenike oko kojih se živi i koji i sami žive, okruženi ljudima, prašinom i brzinom. Biznismeni zaustavljaju svoje mercedese ispred malih hramova i svraćaju da se pričeste i polože kokosov orah porodičnom božanstvu. Auto-putem na ulazu u hi-tech predgrađe Gurgaon, neposredno pored sedišta velikih IT korporacija, prolazi kolona radžastanskih nomada: muškarci, žene i deca, putuju sa svojom stokom, žive svoj plemenski život ne osvrćući se. Na velikoj raskrsnici usred grada skreću dva bicikla koja prevoze duge sklepane merdevine od bambusa, čija dva kraja su vezana za dva bicikla. Motorizovane rikše se pomeraju u stranu da bi ovaj nestvarni karavan prošao. Samo u Indiji….

Slavlja
Upravo smo proslavili dva verovatno najznačajnija hindu praznika - Duseru i Divali. Iako svoje korene vuče iz Ramajane, festival Dusera je vremenom prevazišao religijske okvire i danas ga sa jednakom strašću slave i hinduisti i muslimani i budisti, a i hrišćani. Označava pobedu dobra nad zlom, inspirisan pobedom koju je Rama izvojevao nad zlim Ravanom. Svuda se slavi: svako naselje, svaki park, ukrašavaju se džinovskim lutkama koje simbolizuju Ramu, Situ, Ravanu i ostala božanstva. Na semaforima se zaustavljaju konjske zaprege koje nose zabavljače, muzičare i pevače. Postavljaju se vašari, zabava za narodne mase. Velike rasklimatane ringišpile okreću po dva vična dečaka, spretno preskačući s šipke na šipku. U noći Dusere, velike lutke se ceremonijalno pale, i čitav grad gori. Do duboko u noć, čuju se rafali petardi koje prate svaku proslavu u Indiji.

Ubrzo je stigao i Divali, najveći indijski praznik - festival svetlosti. Nedeljama pre Divalija počele su da se organizuju Divali mele, bazari gde se prodaju rukotvorine, ukrasne sveće, slatkiši i sve vrste poklona. Šareno osvetljenje u kombinaciji sa srebrnim papirnim tračicama ukrašavaju svaki bazar i ulicu u gradu. U noći Divalija kreće neponovljiva eksplozija petardi i vatrometa koja narednog jutra za sobom po ulicama ostavlja debeli tepih srebrnastih papirića i osećaj da je prošla najveća bitka ikad vođena. Kuće su spolja osvetljene bezbrojnim svećama koje se noću pale i dodaju na čaroliji. I oni bez kuća raduju se ovom prazniku jer on, bar na trenutak, budi savest imućnih u odnosu na patnje sirotih. Daje se šakom i kapom, milostinja, prilozi i pokloni. A odmah potom život u Delhiju vraća se u svoju normalu.

Ta normala, na žalost, daleko je od normalnog. Danas u Indiji, među Indijcima, Nju Delhi važi za surov grad u kome je teško preživeti a još teže uspeti, a oni uspeli gaze preko leševa. Neki kažu to je zbog izbeglica i došljaka čiji je priliv nezaustavljiv. U poslednjih 60 godina, Nju Delhi je narastao od gradića sa manje od milion stanovnika, u megapolis od 13 miliona ljudi. Dok grad i čitavu zemlju osvaja novi sistem vrednosti zasnovan prevashodno na sticanju i bogaćenju, ne postoji gotovo nikakva formalna podrška milionima gladnih. Održanje osnovnih moralnih vrednosti, milosrđa i humanosti zavisi gotovo isključivo od dobre volje pojedinca. Zato se praznici kao Divali na ulicama i pred hramovima ovog grada iščekuju s nestrpljenjem.

Između starog i novog
Nju Delhi je verovatno jedini veliki indijski grad koji ima vekovne korene. Gradove kao Mumbai (nekadašnji Bombaj), Čenaj (nekadašnji Madras), ili Kolkata (nekadašnja Kalkuta) su osnovali Britanci na ničijoj zemlji, ili na malim ribarskim seocima. Za razliku od njih, Delhi je živeo svoj prestonički život odvajkad, a svaki novi osvajač je njime bio na čudan način zaveden i tu osnivao svoju utvrdu. Danas grad počiva na ostacima sedam starih gradova, i oni u njemu žive.

Pogled na takozvani stari (severni) i novi (južni) Delhi najbolje dočarava sve paradokse ovdašnjeg života. Kada je 1947. došlo do podele zemlje i osnivanja Pakistana, desila se verovatno najveća migracija stanovništva u modernoj istoriji čovečanstva. Taj krvavi egzodus je zauvek promenio izgled i duh ovog grada. Nekadašnji otmeni, intelektualni, elitni severni Delhi napustili su brojni Muslimani koji su u njemu vekovima živeli. Stare trgovačke vile (haveli) spaljene su i demolirane, a one koje su preživele naselile su izbeglice iz Lahora i dela Pandžaba koji je pripao Pakistanu. Nekadašnji bazari srebrnog filigrana, kaligrafske radnje i stari zanati nestali su, a zamenile su ih prodavnice katanaca, ključeva, plastičnih igračaka, svega i svačega. Preživljavanje je pobedilo kulturu življenja, tako bar kažu oni stari. I tako je stari Delhi oronuo i pao pod pritiskom bednog života miliona došljaka. Oni uspeli polako su se pomerali ka jugu, preko te nevidljive zavese koja deli stari i novi Delhi, bedu i raskoš. I grad se sa njima širio.

Ipak, stari Delhi, koliko god haotičan, oronuo, siromašan i prljav, odražava jedan specifičan duh i ljubomorno čuva još nekolike preostale bisere onog starog uzvišenog života. Čandni Čauk (Chandni Chowk), srce starog Delhija, nekada je bio ono što mu i ime znači: 'srebrni trg pod mesečinom', najekstravagantniji deo grada. Iako to više nije, još uvek je izazovno izgubiti se u lavirintu malih zakrčenih ulica, otkrivati bazare zlata, srebra, začina, posetiti Džami Mazdžid, najveću džamiju u Indiji, ručati u legendarnom restoranu Karim čiji vlasnici tvrde da su potomci kuvara sa mogulskih dvorova i koji i danas ljubomorno čuvaju svoje tajne recepture. U blizini je i stari bioskop Delite, ušuškan u crveni pliš, mermer i ogledala, ukrašen crno-belim fotografijama starih bolivudskih filmova. Konačno, tu je i famozna Crvena tvrđava (Lal Qila), simbol uspona i pada mogulske imperije, a danas, više nego ikad, simbol indijske nacije. 15. avgusta 1947., tačno u ponoć, upravo na ovom mestu Nehru je u svom nezaboravnom govoru proglasio nezavisnost Indije: "Dok otkucava ponoć i svet spava, Indija se budi u slobodi."

Prelaz iz severnog u južni deo grada dramatičan je, kao da se prolazi kroz neku nevidljivu zavesu. Iz sulude košnice odjednom se oko vas stvara kolonijalni Delhi, poznat kao Lutjensov Delhi, tako nazvan po britanskom arhitekti (Sir Edwin Lutyens) koji ga je osmislio i sagradio kada je glavni grad britanske kolonije premešten iz Kalkute u Delhi 1911. godine. Široke avenije vijugaju kroz prostrane zelene parkove, Radžpat, nekada poznat kao Kraljevski put (Kingsway), prostire se od Kapije Indije (India Gate) sve do nekadašnje rezidencije britanskog vice-kralja, koja je danas predsednička palata. U današnje vreme, te monumentalne, gotovo arogantne, građevine sedište su indijskog parlamenta i drugih nacionalnih institucija i nemaju mnogo duše. Ono što ostaje, to je uspomena na jedan način života, tako kvintesencijalno kolonijalan. Lutjensov Delhi je bio oličenje moći britanske imperije, kao i vizije koju je ista imala o sebi u ovoj zemlji, dragulju u njenoj kruni.

Nedaleko odatle nalazi se i jedan od bisera ovog grada - Lodi park. Ogromni uređeni zeleni prostori, visoke palme i oleanderi okružuju mauzoleje starih mogulskih vladara i njihovih porodica. Stari i pomalo oronuli, ti drevni spomenici još uvek žive i daju ovom parku, kao i celom gradu po kome su raspršeni, jedan poseban šarm. Popodnevna poseta Lodi parku, uz pogled na stare kupole o koje se odbija poslepodnevno sunce, u tišini i egzotičnom zelenilu, odmor je za sva čula, do krajnosti stimulisana Indijom.

Nešto dalje, blizu još jednog nezaobilaznog spomenika - Humajunovog mauzoleja, simbola uzvišene islamske arhitekture, koji je poslužio kao model za izgradnju velikog Tadž Mahala, krije se Nizamudin, kompleks uskih uličica koje kao u lavirintu vode do svetilišta istoimenom sufiju. Petkom uveče tu se održavaju performansi kavali muzičara i sufija. Kavali (qawwali) je stara verska muzika sufija iz Indije i Pakistana koju je u današnje vreme proslavio veliki Nusrat Fateh ali Khan. Skupljaju se mase sveta, bogobojažljivih, sirotih i bogatih. Lokalne dabe (ulični restorani) dele besplatnu hranu beskućnicima za žetone koje im kupuju bogatiji prolaznici. Vlada gotovo mistična atmosfera i zapadni turista počinje da zaboravlja da je u Indiji i pomišlja da mora da je negde severnije, u Pešavaru ili Kabulu.

I tako dalje. Nemoguće je ovde opisati sva mesta vredna pomena i posete u Nju Delhiju. Hauz Kas Vilidž, sa svojim umetničkim galerijama, spomenicima i šarmantnim bistroima; Kut'b Minar, najviši i najstariji islamski spomenik u Indiji; Lotus hram - hram Baha'i vere ili hram svih religija, kako ga još zovu; hotel Imperijal, jos jedan spomenik britanskom nasleđu. Ali, mnogo više od spomenika, ovaj grad čine ljudi. Dobri i siloviti, bogati i nepojmljivo siromašni, korumpirani i moralno uzvišeni, skorojevići i intelektualci, svi zajedno uspevaju da se izmešaju u jedinstveni indijski kari, sočan i papreno ljut.

Jedna stara persijska izreka kaže da je Delhi pod kletvom: svaki grad podignut na njegovim temeljima neće dugo trajati i propašće. Do danas ta kletva se nepogrešivo ostvarivala, sedam drevnih gradova su ovde podignuti i zbrisani. Svi izgledi su da će i današnji Nju Delhi, koji raste neodrživom brzinom, sam sebe pojesti i nestati. Ipak, dok se to ne dogodi, vredi ga posetiti, za malo onog gore-pomenutog osećaja dugovečnosti.