Sorž Šalandon krajem maja u Srbiji

Šalandonu će Gonkurova nagrada studenata frankofonije u Srbiji biti uručena 30. maja u Francuskom institutu. Ovaj pisac ujedno je i prvi dobitnik ove novoustanovljene nagrade.

Nakon uručenja priznanja, 30. maja u 18 časova biće održano veče posvećeno ovom autoru na kojem će govoriti Vladislav Bajac, Jelena Stakić (prevodilac) i naravno autor Šalandon.

Sorž Šalandon je francuski novinar i pisac, rođen 1952. godine u Tunisu. Kao novinar, od 1973. do 2007. godine, pisao je za list “Liberasion”, gde je osim ostalog pratio i tadašnja aktuelna dešavanja u Iranu, Iraku, Libanu, Somaliji i Avganistanu.

Godine 1988. primio je Nagradu “Alber Londr” za svoje reportaže o Severnoj Irskoj i o suđenju Klausu Barbiju. Potom je radio za list “Kanar anšen”. Autor nekoliko romana, među kojima su “Le petit Bonzi” (Maleni Bonzi, 2005), “Mon traître” (Moj izdajnik, 2008) i “La Légende de nos pères” (Legenda naših očeva, 2009). Za svoj drugi roman “Une promesse” (Obećanje, 2006) dobio je Nagradu “Medici” (Prix Médicis).

Roman “Povratak u Kilibegz” (Retour à Killybegs, 2011) Šalandonu je doneo Veliku nagradu Francuske akademije , potom Nagradu čitalaca Festivala “Ulica knjiga” (Festival Rue des Livres 2012), a ovaj se roman našao i u užem izboru za prestižnu Gonkurovu nagradu.

“Povratak u Kilibegz” prati Tajrona Mihena, koji odrasta u brojnoj porodici u siromašnom irskom selu, pored nasilnog oca, veterana Irskog rata za nezavisnost, u paklu fizičkog zlostavljanja i jada nemaštine i gladi, ali u vatrenom zanosu istorijskih sukoba sa Britancima.

Njegovi su idoli mladići iz redova radikalnih irskih nacionalista, ulicama svakodnevno odjekuju pesme o napaćenoj zemlji u kojoj živi, a jedini dostojanstveni smisao života koji poznaje ogleda se u borbi za oslobođenje Republike. Životne okolnosti utabale su jedan jedini put za ovog dečaka - život aktiviste Šin fejna, političkog krila IRA.

Ali, kako neko ko je osvedočeni patriota, neko ko je gledao svoje najbliže prijatelje i saborce kako ginu od britanskih metaka, postaje plaćeni doušnik omražene MI-5, britanske tajne službe?

“Povratak u Kilibegz” strukturiran je tako da paralelno prati Tajronovo mladalačko veličanje pobune i patriotizma i njegove bolne nedoumice, sumnju u čistotu ideologije i životni zamor čoveka koji je dao sve i, naposletku, izgubio sve. Upravo u ovom sukobu leže čar i moć ovog romana - Šalandon relativizuje ono što društvo doživljava kao herojstvo i dovodi u pitanje ono što se često olako označava kao kukavičluk.

Uporedo sa tim, Geopoetika je nedavno objavila i roman “Svi su ljudi lažljivci” Alberta Mangela. Roman nas upoznaje sa Alehandrom Bevilakvom, jednim od argentinskih pisaca koji žive u Madridu sedamdesetih godina prošlog veka. Baš pred objavljivanje svog (književnog) remek-dela, on će nesrećno nastradati... Najava ovakvog narativnog toka može samo da zavede čitaoca koji očekuje trilerski zaplet i rasplet. Nasuprot tome, ovaj bogato obojeni roman, setan i zabavan u isto vreme, predstavlja slagalicu od četiri priče onih koji su poznavali Bevilakvu, među kojima je i Alberto Mangel

Ova kompilacija fragmenata, isečaka, nedovršenih epizoda, čini, kako sam autor kaže, kolebljivu i neodređenu biografiju iza koje je utkana priča o tome u kojoj meri mi u život, a posebno u smrt bliske osobe ugrađujemo sami sebe.

Alberto Mangel rođen je u Buenos Ajresu 1948. godine, državljanin je Kanade, a trenutno živi u Francuskoj, u oblasti Poatu Šarant, u restauriranom srednjovekovnom zdanju adaptiranom da se u njemu smesti i njegovih 30.000 knjiga.

Detinjstvo je proveo u Izraelu, gde mu je otac službovao kao argentinski ambasador, a potom je pohađao školu u Argentini. U Evropu odlazi 1968. i nekoliko narednih godina, sa izuzetkom jedne godine provedene ponovo u Buenos Ajresu, kada je radio kao novinar za list “Nasion”, živeo je u Španiji, Francuskoj, Engleskoj i Italiji, zarađujući povremeno kao čitac tekstova za različite izdavačke kuće.

Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka prihvatio je ponudu da radi kao pomoćnik urednika za “Les Editions du Pacifique”, izdavačku kuću na Tahitiju. Po objavljivanju Rečnika izmišljenih mesta (The Dictionary of Imaginary Places, napisanog u saradnji sa Đanijem Gvadalupijem), 1982, preselio se u Kanadu. Priredio je preko deset antologija kratkih priča sa najrazličitijim temama, od fantastičnih do erotskih, i napisao nekoliko knjiga kako lepe književnosti tako i stručnih