Jovan Todorović - Beogradski Fantom

Pre tačno 30 godina, beogradskim ulicama je u ukradenom Poršeu jurio Vlada Vasiljević - Beogradski fantom. Policija ga je desetak dana bezuspešno jurila, Vlada se uključivao u program Radija Studio B, a građani Beograda su se okupljali na ulicama da prate dešavanja. Po mnogima je ovaj događaj obeležio početak kraja komunističkog SFRJ sistema. Trideset godina kasnije producent Bogdan Petković i režiser Jovan Todorović snimili su film o ovoj urbanoj legendi. Premijera filma je 29. marta. u beogradskom Sava Centru. Jovan Todorović govori za Domino Magazin.

Kako ste i kada Bogdan Petković i ti došli na ideju da snimite film Beogradski fantom?

Došli smo na ideju pre par godina, mada to nije spektakularna ideja uzevši u obzir popularnost ovog urbanog mita ili legende i njene elemente koji obećavaju dobar film. Tu je beli Porše, automobilske potere, policija, narod, Tito, Beograd sedamdesetih godina... sve su to elementi koji u čvorištu događanja oko Fantoma drže tenziju, napetost, pune priču dramom i skoro da sami od sebe pišu filmski scenario.

Da li je bilo teško rekonstruistati događaje 30 godina kasnije? I da li ste uopšte instistirali na tome?

Jeste, bilo je teško ali i lepo. Istraživanje za ovaj film je trajalo skoro godinu dana. Nalazite se sa ljudima koji su igrali važnu ulogu u tom događaju i možda negde u svom sećanju drže zaključanu neku ključnu informaciju koja nama na primer nedostaje da zaokružimo priču i saznamo tačno šta je radio Fantom sedme noći njegovih vožnji. Tako da je bilo i lepo i ineteresantno i napeto pričati sa ljudima, upoznavati ih, tragati za likovima iz priča i bukvalno se igrati detektiva u potrazi za pričom.

Koliko je bilo komplikovano vratiti se u 70-te na snimanju?

Nakon rekonstrukcije događanja ostalo nam je da rekonstruišemo grad kao scenografiju u toku snimanja filma. Neke stvari je bilo vrlo lako rekonstruisati, jer prosto Beograd ima svoje kutke koji su nepromenjeni od 1979. godine. Naravno, najveći problem je bio trg Slavija kao i svi bilbordi koji su nam remetili kadar. Rekonstrukciju Slavije i brisanje bilborda smo radili kao deo kompjuterske postprodukcije.

Zašto danas nema Vlade Vasiljevića, ni kod nas, ali ni po belom svetu?

Vlade danas nema jednostavno zato što je on pripadnik jednog vremena i sveta koga više nema. To je Beograd koga više nema, Jugoslavija koje više nema, jedno vreme koje je uprkos svojim ni manjim ni većim problemima, globalnim i lokalnim, bilo jedno romantičnije vreme te je i događaj kao ovaj mogao da zaokupi pažnju šire javnosti. Danas pažnju javnosti zaokupljaju mnogo brutalnije i sirovije stvari jer je narod oguglao na sve i privlači mu se pažnja šokovima koji iz njega izvlače i spuštaju ga na mnogo siroviji i animalniji nivo reagovanja. Mislim da nije sve propalo i da čovek žudi za ljudskim pričama ali da njih retko ko servira.

Kako ste odabrali glumačku ekipu?

Glumačku ekipu sam odabrao najviše zahvaljujući pomoćniku režije Balši Đogu koji je zaista imao fenomenalne predloge i osećaj za kast koji je bio potreban ovom filmu. To je bio odabir Raleta Milenkovića, Marka Živića i Milutina Miloševića koji je bio ključan za ovaj film. Ja sam takođe upoređivao fotografije glumaca sa slikama autentičnih ljudi koji se pojavljuju u dokumentarnom delu filma i to mi je služilo kao potvrda i oslonac pri odabiru likova.

Znamo da se ekipe filmova na ponekada čudne načine spremaju za snimanje... Da li ste imali neke posebne pripreme?

Nismo imali nikakve posebne pripreme. Tražili smo lokacije u skladu sa periodom koji snimamo. Birali glumce, pravili glumačke probe. Glumci su vežbali vožnju, pogotovo Milutin u Poršeu. Obilazio sam lokacije sa direktorom fotografije, pravili smo skice i slično. Možda je najinteresantnije što sam pored knjige snimanja sa storibordom imao i maketu trga Slavija na kojoj sam sa autićima mogao da osmišljam kadrove, pozicije kamera i naravno koreografiju automobila. Te autiće sam puno koristio i na snimanju

Da li je danas teško snimiti film u Srbiji?

Jeste, danas je teško snimiti film u Srbiji. Prvenstveno, to je zbog finansija odnosno prikupljanja novca za produkciju, a to je opet zato što nemamo filmsku industriju. Nemamo je zato što naravno ne postoji filmska potrošnja ili gledanost. Nema gledanosti po meni, ne zbog piraterije, već zbog manjka adekvatnih bioskopa i nove bioskopske kulture. Svega ovoga nema zato što ne postoje zakoni i pravila. To je jedan lanac uzroka i posledica koji se sistematski rešava onda kada se stvori kritična moć blizu, pri ili u državnim okvirima za tako nešto. Bioskopi danas nisu ono što su nekada bili. Bioskopi su danas segmenti Multipleksa unutar tržnih centara.

Često pričamo za sebe da smo kreativni i pametni, ali da nemamo para. A sa druge strane vidimo da se i sa veoma malo sredstava u nekim drugim zemljama snimaju odlični filmovi, kakvi su kod nas veoma retki ili čak ne postoje. Da li se slažeš i zašto je to tako?

Budžet proizilazi iz vrste filma i samog scenarija ali i stila, rediteljskog pristupa i koncepta. Ako je koncept osmišljen da funkcioniše odnosno da je izvodljiv i u produkciono skromnijim uslovima i ako je to usklađeno sa scenarijem da on može na uverljiv način da funkcioniše onda je naravno moguće napraviti i dobar film. Mislim da je daleko važnija rediteljska priprema filma i rad na filmu u smislu konkretne izvodljivosti čitave stvari. Druga strana je ono što bih nazvao kreativnom produkcijom i saradnja producenta i reditelja u svim aspektima produkcije i kvalitetnim kompromisima sa obe strane kada se radi film u slovima kao što su naši.

Tvoja poruka mladim kreativcima?

Moja poruka mladim kreativcima je ta da je disciplina, samodisciplina najvažnija stvar. Kreativnost sama po sebi nije ništa dok se ne uposli i konkretizuje kroz rad. Ovo i sebi poručujem svakodnevno.

Više o ovoj temi: Premijera filma "Beogradski fantom"