Marina Abramović je bila spremna da zarad performansa puca iz pištolja, publika je to zaustavila

Publiku je pozdravila rečima “Dobro veče, deco”, zbog velikog broja mladih ljudi koji su došli kako bi videli svetski poznatu umetnicu i kako bi “iz prve ruke” čuli, a kasnije i videli, šta je zapravo performans kojem je trebalo mnogo vremena da bude prihvaćen, u Srbiji, ali i u ostatku sveta.

“Vi se probudite ujutru i imate ideje. Te ideju postaju opsesija i sve su veće i veće. Osećate nemir u stomaku i ništa drugo ne možete da uradite osim da odete i ostvarite ih u svom studiju”, rekla je Marina dok je objašnjavala da se umetnik ne postaje, već sa tim darom rađa.

Govorila je kako je svaki umetnik zapravo sam, sa svojim radom u kojem nije važan sam cilj već sam proces stvaranja. Ovome ju je naučio prijatelj njenog oca kada je ona imala 14 godina. Filo Filipović napravio je delo na platnu prosuvši tutkalo iz konzerve onda je zalepio malo gipsa, slame. Obojio je to crvenim i žutim pigmentom, posuo terpentinom i zapalio. Sve to je buknulo, a on je rekao: “Ovo je zalazak Sunca” i otišao”.

Foto: Tanjug/Bojana Janjiæ

Četrnaestogodišnja devojčica je delo stavila na zid, ali se ono ubrzo raspalo, i ostalo je samo sećanje na proces, objasnila je ona.

“U performansu proces je sve, nije rezultat, rezultat je kraj. Ali taj proces kroz koji prolazis, tu transformaciju bića na koji nailazis u tom performansu”, rekla je Abramović i istakla da je razlika između “tradicionalne” umetnosti i performansa to što je za nju nož-nož, krv-krv i jedino ako se “suočimo sa strahovima i bolom, i ako to razumemo, možemo upoznati sebe i menjati se”.

Za nekoga ko se bavi performanskom, njeno telo je glavno oruđe u stvaranju umetnosti. To je razmena energije i zato umetnik mora da bude prisutan u vremenu i prostoru gde se njegovo delo nalazi.

“Publika je kao pas, sve oseti”, rekla je Marina ističići da umetnik mora biti prisutan umom i telom i da mora dati 150 odsto sebe, ukoliko želi da toliko dobije od publike.

Foto: Tanjug/Bojana Janjiæ

Umetnica na performans gleda kao na pitanje života ili smrti.

“Želela sam da vidim koliko publika može daleko da ide”, rekla je Marina. Tada je dopustila publici da joj urade šta god žele, a oni su je sekli žiletom, boli ružinim trnjem, pokušavali da zapale pamuk oko njenog vrata, skidali odeću sa nje.

Jedan od prisutnih je želeo da proveri da li bi dopustila i da njenom rukom ka njoj ispali metak iz pištolja, čak i na to je bila spremna, ali je neko iz publike to sprečio. Marina Abramović je nakon ovog performansa krvava krenula ka prisutnima, ali su svi od nje pobegli.

Rekla je kako niko ne želi krvavu i ranjivu Marinu i da je za tih šest sati ceo jedan pramen njene kose osedeo. Tada je shvatila da publika može i da ubije umetnika.

Na predavanju, prisutni su imali priliku da vidi neke stare radove Marine Abramović i da čuju objašnjenja za njih. Najveći uticaj ostavili su radovi sa dugogodišnjim parterom Ulajem sa kojim je izvela neka od najopasnijih performansa. Publika je tada gledala kako umetnica ka sebi zateže luk, dok njen parter treba da izdrži, a da ne pusti strelu kroz njeno srce.

Foto: Tanjug/Bojana Janjiæ

“Naizgled besmislen performans šamaranja zapravo predstavlja mogućnosti ljudskog tela i njegovu povezanost za ostale umetnosti. Ovaj performans nije predstavljao nasilje, već muzikalnost tela koje je u ovom slučaju bio udarački instrument, objasnila je Marina.

Publika je imala priliku i da sama “učestvuje u performansima”. Prvi je bio “A”, prosto vikanje iz sveg glasa.

“Ti poznaješ svoj glas ako vičeš malo. Ali ako vičeš 15 minuta, 20, 30, ako vičeš jedan sat, tvoj glas se menja. Postje glas ptice, postane glas deteta, postane glas neke nežne žitotinje. Toliko imamo sami u sebi glasova, za koje uošte ni ne znamo. Treba upoznati svoj glas”, rekla je umetnica, a onda su svi prisutni u glas vikali. Iz sve snage, a onda je Marina samo napomenula da je to svega nekoliko trenutaka, a da je ona to činila satima, da bi upoznala sebe.

Foto: Tanjug/Bojana Janjiæ

“NE je početak”, rekla je umetnica, ali onda DA znači kraj. Ulaj i ona želeli su da se venčaju na Kineskom zidu ali su im rekli NE, kada su konačno dobili DA kao odgovor, pešačili su po 2.500 kilometara da bi sastali na sredini kako bi se rastali.

“Tada sam imala 40 godina i izgubila sam čoveka kojeg sam volela i u isto vreme ceo moj rad zajednički sa njim. Tako da sam bila ponovo na početku”.

Publiku je pozvala da obiđu muzej kako bi videli delo “Balkanski barok”, performans u kojem ona riba kosti, pokušavajući da skine krv sa njih i na taj način pokušavajući da spere sve ono što je doneo rat kojeg se ona lično veoma stidela.

“Ja sam sa Balkana, a Balkan uvek imaš u sebi, ne možeš to da izbaciš. Uvek sam mislila da je Balkan na mostu između istoka i zapada, a na svakom mostu duvaju vrlo snažni vetrovi. Mi smo proizvod tih vetrova i mi smo vetrovi sami po sebi. Zbog toga imamo takvu vrstu energije, mi možemo ludački da volimo, možemo da mrzimo, da udemo osetljivi, možemo da nikada ne zaboravimo… sve te stvari su naše odlike i za mene to su elementi sa kojima radim u svom radu”, rekla je Marina pokušavajući da približi publici šta za nju predstavlja njeno poreklo i kako ono utiče na njeno stvaralaštvo.

Publika je, sedeći na zemlji ispred muzeja, pomno slušala reči proslavljene umetnice. Na kraju, kao poklon, Marina Abramović je “spojila sve prisutne” tražeći da neznanci jedni drugima stave ruku na rame i Beogradu poklonila sedam minuta potpune tišine.

Piše: Natalija Toljić