Priče iz glumačkog bifea: Ko je najviše pio, a ko stalno kasnio na probe?

Proveo je na istoj adresi pune četiri decenije, i ne samo što je uvek znao ko šta pije i kakav je u piću, već i da predvidi čemu se društvo za stolom (pa i pozorišna scena) može nadati.

"Cela priča je krenula iz starog bifea Radio Beograda, držala ga je moja tadašnja firma Zajednica Stari grad. Glumci koji su vodili jutarnji program, među njima i Marko Nikolić, preporučili su nas 1976. godine Narodnom pozorištu", otkriva, u razgovoru za "Novosti", Novica Nikić.

Tako se prvi put našao s druge strane zavese i scene. Imao je tek devetnaest godina, a oko njega sve ljudi "iz televizijske kutije", bardovi teatra. Jedna od najpopularnijih glumica svoga doba, rasna komičarka Ljubinka Bobić, umela je "muški" da uživa u opuštenoj i zadimljenoj atmosferi bifea.

"Tražila bi cvonjak, a ja sam brzo naučio da je to mali vinjak sa kafom i kiselom vodom. U opštoj gužvi, često su se raspevavali operski pevači, pa se dešavalo da u žaru podignu ruku i prospu mi s tacne piće... Ali iz tog "košmara" koji su činili baletski igrači, glumci, članovi Opere, hora, orkestra, već sledeće godine sam došao u Atelje, u manju i mirniju sredinu", kaže on.

Upravo u to vreme, kako se priseća, ovo pozorište ostalo je bez čuvenog Mila, koji je držao bife. Novicu su u Atelje pozvali Feđa Stojanović (tadašnji sindikalni rukovodilac), Aljoša Vučković, Bata Stojković i Petar Kralj.

"U ime firme, prešao sam u Atelje, i sledećih pet godina držao bife, a rešenjem Gradske inspekcije počeo samostalno da radim 21. januara 1983. godine. Posle Kluba književnika, bio je to treći klub u Beogradu. Naravno, opet nije moglo bez pomoći glumaca. Gorica Popović uspela je, preko nekog poznanstva, da sredidozvolu za držanje kluba u Ateljeu. Ona mi je najviše pomogla", priseća se Novica.

Kako kaže, bila mu je čast i zadovoljstvo da posluži sva ta velika imena:

"Bife se nije nalazio u sadašnjem prostoru, zauzimao je svega desetak kvadrata. Pa i u tako maloj prostoriji postojala je hijerahija: i oni koji su nešto značili morali su prednost i reč da daju Mihizu, Cici Peroviću, Zoranu Radmiloviću. A ja sam, pak, morao da znam za koga da pripremim koje piće. Peri Kralju, na primer, unapred bih izneo konjak i kafu, da ne bi kasnio na probu. Bati Stojkoviću, pred predstavu, u garderobu bih donosio kiselu vodu i hladnu kafu. E, kad smo kod kafe, umeo je Bata (ako sam hteo nešto da kažem i budem značajan) da me preseče rečima: 'Ajde, mali, skuvaj sedam kafa!' Bio je to njegov štos. Kad bi neko drugi poželeo da ga imitira i naruči mi sedam kafa, ja mu i donesem! Džaba se posle pravdao da se samo šalio..."

Novica je počeo u vreme upravnikovanja Mire Trailović, pa je, naravno, poznavao i njene navike. Poručivala bi kafu čim dođe na posao, primala goste i retko napuštala svoju kancelariju. Na kraju radnog dana, oko pola tri, svratila bi u bife:

"Ali tu se nije mnogo zadržavala. Najviše je sedeo Mihiz, ostali su se okupljali oko njega. Redovni gosti bili su Taško Načić, Milutin Butković, Ljubiša Bačić, Kralj, Ljuba Moljac, Zoran Ratković... Ko nije došao, kao da tog dana nije živeo! U tom malom prostoru odvijao se i kulturni, a bogami, i sportski život. Šah je bio omiljena igra, ali nije mogao da ga igra svako. Svraćali su u bife i velemajstor Matanović i šahistkinja Milunka Lazarević. Jednom prilikom svi su zajedno na televiziji pratili meč za prvaka sveta. U odlučujućem trenutku Pera Kralj upitao je Matanovića: 'Koji bi sad potez trebalo da povuče?' Ovaj mu je odgovorio: 'E, moj Pero, da znam, bio bih tamo, a ne ovde'", kaže Novica.

Printscreen / YouTube

U Atelje 212 dolazili su i kafanski "velemajstori", Toma Zdravković i Predrag Živković Tozovac:

"Kada bi stigao Tozovac, Taško bi okupio društvo i iz rekvizite uzeo i razvukao harmoniku. Muzika se orila do zore. Ujutru bi šef rekvizite Vlada Picek pisao prijave radničkom savetu, upravnom odboru, unutrašnjoj kontroli. Ma, kome god je stigao! Naravno, sve su završavale u košu. Taško je bio veliki meraklija. I Zoki Radmilović je umeo da zapeva, omiljena mu je bila pesma 'Ustaj mala, zora je'."

Ipak, u piću su imali meru. Retko je ko pravio probleme. Puno se radilo, pa i nije bilo vremena za preveliko opuštanje:

"Sećam se kada su u Radio Beogradu nešto snimali Taško i Bule sa Cigom Jerinićem. Ciga je odlučio da ih posle predstave sačeka u bifeu Ateljea. Nije znao koliko traje izvođenje, pa kad mu je dosadilo, počeo je da ih traži po pozorištu. Mic po mic, došao na scenu. A na sceni 'kafana'! I Ciga, lepo, usred predstave sedne za sto. Ovi oko njega, da spasu stvar, pitaju šta će da popije, pa ga polako izvedu sa pozornice. Ujutru telefonom Cigu zove Mira Trailović i kaže: 'Gospodine Jeriniću, dođite kod moje sekretarice da potpišete ugovor i dobijete honorar za uspešno uskakanje!' Eto, takva su vremena bila. Jedno pijanstvo pretvorilo se u vic, geg, doskočicu."

Dobri duh bifea svih proteklih godina svedoči da se na šale niko nije ljutio. Naprotiv, rado su ih prihvatali, pa i pravili na sopstveni račun, samo da bi se sedelo što duže:

"Dragan Nikolić je bio najbrži. Kupovao je štoseve, tražio način da priđe društvu i osvoji svoje mesto. Sećam se kako je krišom stavljao one igračke što pište pod prostirke na klupi, čekajući da neko sedne i zapišti. U to vreme običaj je bio i da na stolu uvek bude kuvanih jaja. On iz frižidera izvadi jedno nekuvano i vreba kada će neko da nabasa i razbije ga! U ekipu Ateljea polako su stizali novi ljudi, a onaj ko se nije uklapao, sam bi odlazio."

Novica ističe i da se ugostiteljstvo u pozorištu razlikuje od svakog drugog. Jer svi, pa i konobari, znaju da su predstava i proba na prvom mestu.

"Kad dolaziš na posao najvažnije je da pogledaš šta se radi toga dana. Odmah znaš šta te čeka. Iz iskustva ti je jasno ko će kasniti, ko dolaziti na vreme, koliko će probe trajati, da li će se odlagati... Od ekipe zavisi i da li ćeš imati produženo radno vreme. Ne možeš da kažeš: 'E, sad je fajront' i tako prekineš neki konstruktivan razgovor. S druge strane, moraš da znaš i kad da ga prekineš - ako ide u neželjenom pravcu. Inače, u pozorišnom ugostiteljstvu najviše sam 'krao' od Mucija Draškića. 'Poskidao' sam njegove organizacione sposobnosti, naučio da s malo reči mnogo kažem. Bilo je to vreme sjajnih ljudi svih branši: odličnih dekoratera, rekvizitera, majstora svetla. Nažalost, prekid takvog duha desio se između 1988. i 1992. godine, kada je Atelje ušao u renoviranje. Otvoren je Zvezdara teatar i odveo mnogo dobrih glumaca, tekstova, predstava... Zbog te četiri godine Atelje se nikad nije oporavio."

Danas je sve drugačije, svako može svakog da nađe mobilnim telefonom, ne mora ni da svraća u bife:

"Ova deca su sjajna, ali ih brz život i jurnjava za egistencijom sprečavaju da dovoljno uživaju. I u pozorištu, a kamoli u pozorišnom bifeu..."