Biljana Srbljanović o Vratu od stakla, pisanju, Tviteru i psima

Biljana Srbljanović je prehlađena. Četiri dana je pred premijeru "Vrata od stakla", njenog prvog komada posle pet godina. Sedimo u maloj sobi stana koji je pretvoren u kancelariju, gde ona svake nedelje snima epizode svog potkasta "Zadovoljstvo u tekstu". Prošle nedelje je iz smeća donela štene u kuću u kojoj već ima dve ženke kavaljerskih španijela, što je izazvalo neprospavane noći i jedno ogromno čišćenje stana. Intervjuiše je njen asistent na predmetu Pozorišna i radio dramaturgija na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je redovna profesorka.

Sve je malo "zakomplikovano", što je Biljanin način da opiše sve što se ne razvija kako treba, bilo da se radi o sinopsisu komada koji je student doneo na čas ili o periodu užasnog stresa pred veliki događaj u životu.

"Ovo je toliko jedna sumanuta situacija u kojoj nas dvoje sad kao razgovaramo, a radimo zajedno na fakultetu, dnevno u grupi razmenimo jedno 100 poruka, ili više, ukoliko je tog dana Tramp luđi i sad kao pričamo objektivno za intervju", kaže ona za VICE i ja nemam šta da odgovorim osim da se složim.

Ovaj intervju nije bio njena ideja. Ona se jako opirala. "Pregovori" su trajali danima i ona najradije ne bi ovo. I ne bi ništa. Razmišljala je da uopšte ne ide na svoju prvu premijeru u sedam godina u JDP.

Tog dana, u novim prostorijama Heartefacta, gde sedimo, Biljana, ili Profesorka, pre nego što je došla na intervju, pomagala je na kastingu reditelju Andreju Nosovu, kome je pre nekog vremena donela komad jedne naše studentkinje koji će uskoro biti pretvoren u predstavu u Niškom narodnom pozorištu. Birali su glumicu za jednu od četiri uloge.

Sa tom njenom karakteristikom da pomaže studentima detaljno je upoznat Miloš Ćirić, njen dugogodišnji prijatelj i treći član grupe u kojoj se razmenjuju te stotine poruka o Trampu.

"Ona je svojim studentima i nastavnik i prijatelj i služba za zapošljavanje. Mnogi talentovani mladi dramski pisci ne bi imali svoje komade na repertoarima da nije bilo 'profesorke' da za njih besomučno lobira i u ovom veoma malom gradu neprestano igra ulogu njihove agentkinje", napisao mi je on.

Pozorišna scena je mala, svi su međusobno povezani i ništa nije objektivno, jedino se ljudi pretvaraju da je tako, pa igraju uloge objektivnih novinara, umetnika, kritičara rezultata konkursa za državna sredstva na kojima nisu dobili ono što su očekivali.

Ja sam hteo da pričam sa profesorkom o stvarima o kojima uglavnom ne razgovaramo – o predstavi i tremi, o protestima na kojima je bila i o kojima piše u komadu, o pisanju i odustajanju od tog posla. I o psima.

Ceo intervju pročitajte OVDE.