Terence Blanchard i iskrena muzika

Iako je za muzičara bitno da uspe u velikom gradu kakvi su Njujork ili Los Anđeles, Blanšard smatra da je isto toliko bitno da ne zaboravi grad iz koga je potekao kao ni svoje prve idole. Posle uragana Katrina koji je zadesio Nju Orlins, Terens se pored muzike bavio i obnavljanjem ovog grada, sa dugom tradicijom. Učestvovao je na više načina u stvaranja dokumentarca koji opisuje dešavanja pre i posle katastrofe, zbog čega taj projekat navodi kao jedan od najtežih ali takođe i jedan od onih na koje je posebno ponosan. U Beogradu će promovisati svoj novi album „Choices“ sa svojim bendom, koji smatra neustrašivim.

Počeo si da sviraš klavir kada si imao pet godina, otkud takva promena i ljubav prema trubi?

Bio sam još u osnovnoj školi kada je lokalni muzičar Alvin Alkorn (Alvin Alcorn) došao u moju školu i demonstrirao tradicionalni džez Nju Orlinsa (New Orleans). Sećam se da sam ga čuo kako svira trubu i potpuno se zaljubio.

Ko je bio tvoj idol kada je muzika u pitanju i vreme kada si odrastao?

Imao sam ih zaista mnogo dok sam odrastao. Pomenuti Alvin Alkorn kao prvi a potom neprevaziđeni Majls Dejvis.

Kako je izgledalo odrastati u Nju Orlinsu, da li je imalo uticaja tada a muzički i danas na tebe?

Odrastanje u gradu kaos što je Nju Orlins vidim kao pravi blagoslov. Imao sam šansu da idem u školu i slušam napredniju muziku i muzičare kakvi su Majls Dejvis (Miles Davis), Džon Koltrejn (John Coltrane), Vudi Šou (Woody Shaw) i Fredi Habard (Freddie Hubbard). A onda sam kod kuće slušao mnogo tradicionalniji “Nju Orlins stil muzike” i tada sam shvatio da kreće evolocija u muzici i da će se razvijati i rasti. Nju Orlins je odigrao veliku ulogu u mom razvoju. Takođe mislim da postoji mnogo odličnih muzičara koji su napravili od sebe velika imena u Nju Orlinsu i ovde ostali. To mi je dalo priliku da slušam neverovatne izvedbe praktično kod kuće.

Tvoj poslednji album “Choices” snimili ste u Nju Orlinsu, zašto baš tu a ne u Njujorku ili Los Anđelesu?

Imao sam razlog zašto sam ploču snimio baš ovde a to je da produžim i unapredim priču o tome kako se grad oporavljao od Katrina uragana. Želeo sam da javnost sazna kako je to izgledalo. Samo mesto, studio, gde smo snimili album reprezentuje upravo taj oporavak. U pitanju je jedan od najpoznatijih muzeja u gradu koji je prošao kroz velike promene i renoviran je. Biblioteka u kojoj smo snimali je ekstremno lepa ali je stara. Mnogo ljudi u gradu se trudi da uradi neke lepe stvari za grad. Prosto je lepo živeti tamo posle uragana Katrina. Naravno, ostalo je mnogo toga da se uradi ali lepo napredujemo.

Kada vec pričamo o tome, treba pomenuti da si baš ti uspeo da prebaciš Thelonious Monk Institute of Jazz Performance iz Los Anđelesa u Nju Orlins. Kao da si na misiji reizgradnje i sređivanja samog grada na svaki mogući način. Da li si zadovoljan postignutim rezultatima i kakvi su planovi za budućnost, kada je ova tema u pitanju?

Veoma sam zadovoljan. Mislim da je Monk Institut uradio sjajan posao kada je utemeljivanje grada u pitanju. Implementirali smo program u kome idemo po osnovnim i srednjim školama i pronalazimo talente što ima sjajan efekat na decu u gradu. Veoma sam zadovoljan i predan radu na izgradnji sistema muzičkog obrazovanja baš u mom gradu gde ima sjajnih učitelja koji vole i žele da rade na muzičkoj kulturi grada. Da je rezultat prepun uspeha govori i činjenica da je zaista ogroman broj mladih muzičara i talentovanih klinaca za koje cete čuti u bliskoj buducnosti.

Spajk Li (Spike Lee) je napravio dokumentarac o katastrofi koju je za sobom ostavio Katrina uragan (When the Levees Broke: A Requiem in Four Acts). Da li je tebi bilo teško da praviš muziku za ovako nešto i preživiš sve to još jednom?

Bilo je veoma teško napraviti muziku za ovaj dokumentarac zato što sam ga živeo u to vreme. Kada radim na filmu koji ima tešku tematiku, napravim pauzu i odmorim se. Sa ovim to nisam mogao. Kada bih napravio pauzu izašao bih u realnost onoga šta je tema dokumentarca. Zaista je bilo teško ali sam veoma srećan što sam deo takvog projekta i mislim da je Spajk napravio sjajan dokumentarac!

Kako ste se Spajk Li i ti upoznali, prepoznali i počeli da radite zajedno?

Čuo me je kako sviram klavir na nekoj školskoj proslavi, zatim smo popričali o drugim instrumentima koje sviram, načinu na koji sviram, radim i to je bilo to. Ukačili smo se.

Da li se proces pravljenje ploče film i tvoj album, razlikuje?

Potpuno je različit. Muzika za film pomaže da film ispriča priču što ne mora da bude moja lična vizija. Muzika za džez album je isključivo o tome šta ja želim da kažem kao umetnik. Iako mi oba daju ogroman teren i mogućnost da se izrazim, namera u pravljenju muzike je različita!

Pre nego što si počeo da praviš filmsku muziku, da li si je voleo, slušao i da li si uopšte bio fan filmova?

Nikako. Voleo sam neke filmove i neke teme iz filmova ali se ne bih mogao markirati za poznavaoca filmske muzike.

Koja je prva ploča koju si sebi kupio?

Clifford Brown - Brown and Roach Incorporated.

Kada si počinjao da sviraš i baviš se džezom, koja velika i uticajna imena su činila da se znojiš i budeš nervozan u njihovom prisustvu?

Džez sam počeo da sviram u srednjoj školi a potom sam otišao na koledž sa nekih osamnaest godina. Tada sam imao prilike da upoznam velike muzičare i sa njima sviram. Recimo Pol Džefri (Paul Jeffrey) i na to iskustvo gledam kao na zaista dragoceno!

Dolaziš na 25. Beogradski džez Festival, da li si čuo nešto o samom festivalu, ljudima, zemlji. Kakva su ti očekivanja?

Nadam se da ću se lepo provesti, osetiti deo kulture i prihvatiti je. Kadgod idemo na neki džez festival uvek se trudimo da pokupimo lokalnu muziku i doživimo grad, ljude i kulturu na taj način. Uzbuđen sam što ću uopšte doći u Beograd!

I za kraj, šta obećavaš svojoj beogradskoj publici?

Ono što uvek obećavam a to je da ćemo svirati iskrenu muziku. Sa mnom u bendu su neverovatno talentovani muzičari i ne radimo stvari na sceni samo da bismo napravili šou. Sve što vidite da radimo na sceni je ono što se zaista dešava u tom trenutku. Momci u bendu su mladi, kreativni, entuzijastični i sviraju bez straha! Probaju nove stvari na bini, improvizuju... što čini da se mi lepo osećamo a i da publici bude prijantno i da uživa.