SELEKTAH: NAJBOLJI FILMOVI 2008.

Ne znam u čemu je problem. Kažu da se u teškim vremenima prave dobri filmovi. Možda, onda, treba da sačekamo da još malo za’ladni u avgustu, da se u Americi oforme prve naoružane čete sirotinje ili da Evropa ostane bez Holandije zarad većeg Atlantskog okeana. U 2008. godini nema velikih filmova, nema značajnih trendova, a ni filmova koji bi naslutili njihovu pojavu. Nema čak ni urnebesnih komedija koje imaju bilo kakve veze sa Judd-om Appatow-om. Ima dobrih, ali nema urnebesnih. Indiana Jones se vratio, ali Kraljevstvo lobanje, uprkos mojoj bezrezervnoj ljubavi, ima više staračkih fleka nego Harrison Ford. Ostale nove nastavke čuvenih serijala radije ne bih ni pominjao.

Manje-više, izneverile su nas i produkcije van anglo-saksonskog govornog područja. Azijci koji su dominirali mojim ukusom prethodnih godina, pre svega zbog radikalnih inovacija u oblasti žanrova horora i fantastike, ove godine nisu imali niti jedan zanimljiv film. Čak je i fenomenalni Stephen Chow više podbacio, nego prebacio svojom spielbergovsko-zemeckisovskom avanturom CJ7 o prijateljstvu siromašnog dečaka i loptastog vanzemaljca.

Nadu bude Francuzi i Španci čiji autori horora brže i bolje prihvataju prisustvo novih tehnologija u životu modernog čoveka i traže načina da ih inkorporiraju u njegove muke. Dok Francuzi u bukvalnom smislu istražuju mračne strane ljudske unutrašnjosti, Španci se bave akumulacijom jeze neprekidno nam testirajući nivo adrenalina. Ipak, razočaravajući šestočulasti horor El Orfanato nije ono što imam na umu.

Izbor koji je pred vama predstavlja i zbirku naslova koji su, u najboljem slučaju, tek odlična repriza nekih već postavljenih standarda prethodnih godina. U svakom od navedenih filmova postoje jedan ili dva elementa koji ih čine briljantim i obavezno vrednim gledanja, dok svim ostalim možemo da budemo samo „zadovoljni“, jer smo već jednom bili „oduševljeni“.

Ono što je za sledeću godinu od hitova do sada najavljeno govori nam da se situacija neće menjati. Jedino što je sigurno da će superheroji uskoro početi i iz dupeta da nam izlaze.

Dvadesetak žigosanih* su pred vama.

20 ZEČICA NA KOLEDŽU/ House Bunny (r. Fred Wolf)

Duo McCullah Litz-Smith, koji nam je isporučio remek-delo tinejdžerske komedije- 10 Things I Hate About You, napravio je odličanu zabavu dosledno prateći žensku stranu priče o jednoj Playboyjevoj zečici i njenim „sestrama“. Muškarci su epizodisti, ubačeni da omoguće konzervativne romanse u filmu koji duhovito provocira, pre svega, progresivne, feminističke ideje.

19 PARK PARANOJA/ Paranoid Park (r. Gus Van Sant)

Iako Van Sant već ima novi film, ovaj je krasio ovogodišnji FEST. Priča ni o čemu, kvazi-moralistička pričica o odsustvu morala ili standardna Van Santova priča o blejačima sa margine…? Indiferentnost je osećanje koje definiše moderno doba i to osećanja zrači iz svakog kadra ovog filma.

18 HAMLET 2 (Andrew Fleming)

Steve Coogan je bog. Ne tražite sebi drugih idola. .

17 Religulous (r. Larry Charles)

Bilo da verujete, bilo da ne verujete u Boga, trebalo bi da pogledate Religulous. Maher zna šta ne zna, ali nema problem da preskače one koji misle da sve znaju. Naročito ako tvrde da im je to znanje došlo direktno od Boga. Larry Charles, koji nas je već obradovao avanturama Borata, veštom kombinacijom dokumentarnih materijala i insertima iz veroljubivih filmova, dodatno čini da ne možemo da verujemo šta gledamo.

16 Slumdog Millionaire (r. Danny Boyle)

Priča o mladom Indijcu koji mora da dokaže da je zaista znao odgovore na svih 14 pitanja u kvizu “Ko želi da bude milioner?” deluje kao da je u isto vreme inspirisana filmovima Citizen Kane, Once Upon A Time In America i Usual Suspects. Eventualne mane potiču od toga što Boyle njeno pričanje nepotrebno opterećuje manirizmom koji je patentirao još sa Trainspotting-om.

15 UPOZNAJTE DEJVA/ Meet Dave (r. Brian Robbins)/ The Love Guru (r. Marco Schnabel)

Mislim da su skoro sve kritike, sem mojih, sahranile ova dva filma. Jasno mi je kakav zaključak iz toga može proisteći. Ali ja sam se smejao dok sam ih gledao i biće mi drago ako je to učinio još neko.

14 Chugyoegja (r. Hong-jin Na)

Kao i u slučaju remek-dela Memories of Murder, i ovaj južnokorejski triler samo koristi poteru za serijskim ubicom kao teren za ukrštanje apsurdno-satiričnih epizoda iz života policijske stanice u Seulu i melodrame koja se razvija između bivšeg detektiva, prostitutke koju štiti i njene ćerkice. Širina i dubina kojom je Na uhvatio, praktično, samo jednu noć u Seulu, dodatno impresionira činjenicom da je u pitanju scenarista/reditelj- debitant (ako je verovati IMDB-u).

13 Encounters At The End Of The World (r. Werner Herzog)

Filmovi Werner-a Herzog-a mi više ne deluju onoliko veliko i moćno kao kada sam ih gledao po prvi put sa nekih sedamnaest-osamnaest godina. Sada mi mnogo više znače njegovi dokumentarci. Prvi, o čoveku koji je bio zaljubljen u medvede (Grizzly Man) i, ovaj, drugi o ljudima koji žive i nešto rade na Antarktiku. Herzogovo hladnokrvno, ponekad i arogantno, ophođenje prema materijalu i akterima čini da dokumentarci imaju ciničan ton (dodatno potcrtan njegovim tvrdim, nemačkim akcentom) i da, bez obzira na to šta im je tema, zvuče kao satira onoga čime se bave.

12 Baby Mama (r. Michael McCullers)/ A L’interieur (r. Alexandre Bustillo & Julien Maury)

Dva filma o majčinstvu- morao sam da ih spojim na jednom mestu. U jednom Tina Fey pokazuje koliko je napora potrebno uložiti u to da se postane majka, dok u drugom Beatrice Dalle na dosta dramatičan način stavlja do znanja šta znači biti osujećen u tome. Ne zaboravite da ova dva filma gledate jedan za drugim. Redosled nije bitan.

11. The Good The Bad The Weird (r. Ji-woon Kim)

Južnokorejski špageti-vestern koji izgleda kao da su ga zajedno pravili Quentin Tarantino i Stephen Chow o poteri za mapom sa “skrivenim blagom”. Koja, naravno, služi samo kao mekgafin za spektakularnu (re)konstrukciju Divljeg Istoka. Kang-ho Song (a.k.a. “južnokorejski Bata Živojinović”) još jednom briljira likom koji je živopisna mešavina narodske naivnosti i lukavosti.

10 MRAČNI VITEZ/ Dark Knight (r. Christopher Nolan)

Film u kome je glavni junak (i glumac koji ga igra) višestruko nadigran svojim arhi-neprijateljem (i glumcem koji ga igra) ima problem zato što je nešto tako uspeo da dopusti. Zamislite kakav bi ovo film tek bio da je i Batman bio moćan kao Joker. Zbog svega toga deseto mesto je više poklon, nego kazna.

09 Stuck (r. Stuart Gordon)

Ovaj film počinje kao Paskaljevićeva najgora gerijatrijska soc-drama, a završava kao najbolji triler koji braća Coen nisu snimila. Ono što se dešava između bukvalno predstavlja borbu dobra i zla.

08 ROBOT VOLI/ Wall-E (r. Andrew Stanton)

Novo Pixar-ovo čedo Andrewa Stantona je verovatno najplemenitiji film koji ćete videti ove godine. Ono “naj” postaje još više “naj” kada shvatite da je to zasluga jednog odn. dva robota. Ako tokom druženja sa Wall-E-ijem niste “to” niste osetili možda je vreme da se zapitate u kakvom stanju je vaše src -E.

07 Gran Torino (r. Clint Eastwood)

Poigravajući se imidžom „dobrog, prljavog i pravdoljubivog“ momka koji je gradio tokom dobrog dela svoje karijere, Eastwood jasno ukazuje na to gde bi danas trebalo da bude granica između „američke desnice“ i „američke tradicije“. Jedina mana ovog sjajnog filma je što Clint, dok negoduje, povremeno zvuči kao Lurch iz porodice Addams.

06 PRISMOTRA/ Surveillance (Jennifer Lynch)

Prismotra je predivan, predivan film. Činjenica da to iskreno mislim i još iskrenije delim sa vama verovatno me čini rasnim primerkom psihopate. Jer Prismotra je magična apoteoza zla, tek donekle opravdana, osmišljena kao antropološka studija, sa povremenim, duhovitim ispoljavanjem predrasuda prema ideji dobra.

05 Il Divo (r.Paolo Sorrentino)

Toni Servillov Giulio Andreotti izgleda kao Nosferatu Klausa Kinskog- komično, groteskno i zlo. Fiktivna biografija njegovih poslednjih političkih dana ispričana je dramaturški barokno i zahteva dosta koncentracije, naročito ako niste upućeni u „zbivanja“. Ali mašta sa kojom Sorrentino osmišljava scene, kao i umešnost da se jedva primetnim detaljima dočaraju emocije junaka, naročito Andreottija, zaista oduzima dah.

04 Into The Wild (r. Sean Penn)

Najbolji film o Americi u poslednjih deset godina. Priča o pokušaju modernog čoveka da ostavi civilizaciju iza sebe i vrati se u divljinu da bi par trenutaka pred smrt shvatio da je “sreća dostižna jedino ako ima s kim da se podeli”. Sean Penn je čekao deset godina da realizuje ovaj film i u prvobitnoj zamisli trebalo je da Leonardo DiCaprio igra Christopher-a McCandless-a, a Marlon Brando njegovog prijatelja Ron-a Franz-a. Presrećan sam što mu to nije pošlo za rukom, jer je Emile Hirsch izvanredno sam izneo skoro ceo film. U ostalom, zato ga je Penn i odvukao sa sobom u Gus Van Sant-ov Milk.

03 Rec (r. Jaume Balaguero & Paco Playa) / KARANTIN/ Quarantine (John Erick Dowdle)

Španski original je iz prošle godine, ali većina nas je tek ove godine mogla da uživa u njegovoj lepoti. Američki rimejk, čiji autori su ispravno procenili da tu ništa ne bi trebalo dirati, prilagođen je drugoj vrsti “španske krvi”. Kao i u slučaju Cloverfield-a, i ovde forma (reportažno beleženje događaja) čini da sadržaj živi na način na koji, inače, ne bi u uobičajenom rediteljskom postupku. Ipak, najjače oružje oba filma je to što će učiniti da vam od adrenalinskog šoka iskoče očne jabučice tokom gledanja.

02 Frost/ Nixon (r. Ron Howard)

Ovo je pravi oskarovski film! F/N ima društveno(-politički) angažovanu pozadinu, filmski dorađene istorijske ličnosti (britanski voditelj David Frost – predsednik Richard Nixon), izvanredne glumce (Michael Sheen – Frank Langella) i dramu koja podjednako odiše svetom u kome danas živimo i ljudskim vrednostima koje svako od nas dovodi u pitanje živeći u njemu. Scena u kojoj Nixon po poslednji put izlazi iz kuće u kojoj su rađeni intervjui toliko podseća na Ed Woodov/ Burtonov snimak Bela Lugosi-jeve poslednje šetnje da to ne može biti slučajno. Niti ništa manje od genijalnog.

01 KLOVERFILD/ Cloverfield (r. Matt Reeves)

Cloverfield je trijumf forme. Priča o čudovištu koje hara Njujorkom zabeležena je kamericom jednog od momaka koji pokušavaju da mu umaknu. Nakon što spasu devojku, naravno. Sve komentari koji dovode u pitanje elemenatarnu uverljivost ovog filma (ko bi normalan spasavajući živu glavu još stigao i sve to da snimi?!) zanemaruju koliko moderan čovek ima potrebu da u isto vreme živi i svoj život i njegove refleksije. Upravo zbog toga svaki novi gedžet ima kameru u sebi, a tu su i Facebook, MySpace, blogovi i ostala čuda koja su ogledala naših života. Ako vidimo kako avion udara u zgradu prvo ćemo izvući mobilni telefon da to snimimo, zar ne? “Zabeleženi trenutak” nadživeće život koji beleži i zato treba beležiti što više. Producent i supervizor filma J.J. Lost Abrams, zajedno sa scenaristom Drew-om Lost/Alias Goddard-om uspeo je da opravda postojanje uključene kamere u svim bitnim trenucima za razumevanje priče, ali i da tim “amaterskim okom” na dovoljno filmski način uhvati akciju koju proizvodi podivljalo, godzilasto čudovište. U Cloverfieldu “lični, privatni filmić” postaje You-Tube blokbaster. Doživljaj sadržaja nerazdvojiv je od načina na koji je on zabeležen, do te mere da forma jeste sadržaj, i obrnuto. Mislim da ni jedan drugi film ove godine nije bolje uhvatio i definisao kapacitet uvrnutosti našeg odnosa prema stvarnosti. *ne obraćajte pažnju na to što su neki filmovi iz 2007. To i dalje ne znači da ih nećemo gledati na FEST-u u 2009.