Ostrvo

Još je „Povratak“ Andreia Zvyagintseva najavio renesansu ruskog filma, dok je „Ostrvo“ Pavela Lungina, slično po scenografiji i vizuelnoj strukturi, već pravo remek-delo kojem teško da se može naći bilo kakva zamerka.

Nekomercijalan i težak za uspostavljanje kontakta sa publikom, ali ako se složimo da film nije samo zabava, već ozbiljna stvar, dužna da nam nekad pažnju održi i angažovanjem uma – onda nas Lungin („Taxy blues“, „Oligarh“) u svom „Ostrvu“, u najboljem maniru filmske poetike Tarkovskog, vodi na putovanje koje će nas duhovno ispuniti jednako kao i čitanje velikih ruskih klasika iz devetnaestog veka.

Otac Anatoli kojeg fenomenalno glumi stari ruski rock muzičar Pyotr Mamonov, u mnogome podseća na Dostojevskog, na lik starca Zosime.

Atmosfera manastira osamljenog na jednom ostrvu u Severnom moru, kao i dubina sa kojom se bruse pitanja o Bogu i suštini života, kao da su izronili iz „Braće Karamazov“.

Scenarista, inače student filmske akademije Dmitri Sobolev, iskazuje zadivljujuću i mnogostruku dramaturšku veštinu u priči čija je glavna tema duhovna borba čoveka kao pojedinca.

Otac Anatoli jeste iscelitelj čije su se čudotvorne moći 1976. nadaleko pročule, i kod koga na poklonjenje i po savet unesrećeni ljudi dolaze izdaleka, ali on je i čudak nesnošljiv ostaloj manastirskoj bratiji – čovek sa mračnom prošlošću koji na duši nosi i teret ubistva, kada su ga u mladosti, za vreme Drugog svetskog rata, nemački vojnici zarobili i naterali da ubije svog prijatelja. Duševna patnja glavnog lika i iskupljenje od greha, centralni su protagonisti „Ostrva“, a svi znamo koliko je teško film bazirati na portretisanju ličnosti, na predstavljanju unutrašnjeg sveta junaka.

Iako film ne obiluje dijalozima, odnos koji Lungin gradi između likova nema nedorečenosti, a eventualne optužbe kako je on snimio namenski religiozni film nemaju nikakvog osnova, upravo zbog onih scena zavisti, mržnje i netrpeljivosti, koje vladaju i među takvim društvom kao što je monaško.

Neizbežna su poređenja sa Tarkovskym, ali ne u smislu kopiranja. Da je živ, i Tarkovsky bi pokušao da snimi nešto tako originalno.

Surovi i hladni arktički predeli jesu lepi sami po sebi, ali sjajna fotografija Andreia Zhegalova koju nenametljivo prati jezivo tiha muzika Vladimira Martynova, pod rediteljskom palicom Pavela Lungina – pretvaraju se u lepotu umetničkog izraza koja možda jeste veštačka, ali je jednako opčaravajuća za oči kao i lepota prirode.

I Rusi su, kao i Rumuni, počeli da prave dobre filmove. Jedino mi još uvek štrajkujemo. „Ostrvu“ predviđam jednaku dugovečnost kao što je ima i „Rubljov“.

To je film koji se ne zaboravlja, to je patnja koja, za razliku od života, nema kraja. Patnja starca Anatolia univerzalna je, najveća i najdublja – ako patnju ljudskog bića uopšte tako i možemo meriti – a možemo, čak i ako nema vere, ali ima grehova koji nas ne mogu prestati peći dok god imamo makar zrno savesti.

„Ostrvo“ se ne gleda već doživljava. „Ostrvo“ ćete kao gorku knedlu osetiti i u grlu i u grudima.