Chris Rea

Možda baš zbog tih karakteristika sam i ja odlučio da odem na taj događaj. Kako se vreme za početak nastupa približavalo atmosfera oko Arene nije obećavala da će hala ovog puta biti puna, mada nije ni bio predviđen pun kapacitet hale, ali kako su se kazaljke približavale famoznoj brojki koja je označavala početak koncerta skoro sva predviđena mesta su bila popunjena.

Dok se još svetla nisu ugasila mogla su da se vide lica starijih sugrađana koji su Chrisovi vršnjaci i zajedno sa njim odrastali uživajući uz njegovu muziku, ali i veoma mladih lica koja su došla na ovaj svet kada je on uveliko završavao svoju karijeru.

Chris je hteo da ispoštuje svoje kolege „svetske zvezde“ pa je i on malo kasnio, tek toliko da nas podseti da je ipak i on „zvezdica“ možda čak u ovom trenutku najveća, za nas, naravno, koji smo te večeri bili tamo.

Konačno svetla se gase i spiker stidljivo najavljuje prateći bend „the Delmonts“ i kreću prvi taktovi numere „Dirty old town“, Chris se nije obratio publici, već se odmah prihvatio svoje gitare i počeo je da uživa kao da je na nekoj probi gde svira za svoju dušu.

Čekali smo da prođe nekoliko numera da bismo konačno začuli taj čuveni hrapavi glas, i kada je jednom počeo više nije imao nameru da stane.

Nizali su se stari, dobro poznati hitovi, ali vrhunac večeri je bila pesma „Road to hell“ koju je Chris izveo u svom maniru sa maglom oko sebe i sa crvenim svetlom iznad glave, i tek su tada svi ustali sa svojih mesta i počeli konkretno da uživaju igrajući uz svaki takt pesme.

I kada se očekivao vrhunac večeri bend je napustio binu i posle burnog aplauza vratio se na bis da polako završi svoju beogradsku priču.

Drugog bisa nije bilo, mada se očekivao.

Sebi sam govorio pre početka koncerta da ako svirka ne bude na nivou mojih očekivanja, ništa zato, makar cu čuti „Blue caffe“, nije mi se ispunila želja.

Svetla su se upalila i Arena je za nekoliko trenutaka ostala prazna, ali kao da su zvuci Chrisove gitare i njegov glas i dalje odzvanjali praznim hodnicima.