Dvostruka igra

Dvostruka Igra je rimejk Hongkonškog komercijalnog hita i festivalski nagrađivanog filma Infernal Affairs, Endrjua Laua i Alana Maka. Originalni film je napeta i sabijena priča o ubačenim krticama, policijskom agentu u organizaciji gazde Sema i njegovom štićeniku u sekciji za organizovani kriminal. Režiser Lau, tvorac najzabavnije i jedne od najpopularnijih serija Honkonškog filma devedesetih-Young and Dangerous, igrao je inspektora-kriminalca dok je ulogu krtice u trijadama tumačio Toni Leung najveća filmska zvezda Azije. Ovaj film je posle višegodišnje krize kinematografije u Hong Kongu, povratio veru njenim ljubiteljima a otkrio do tada nepoznate vrednosti mnogo široj publici koja je zahvaljujući projekcijama na velikim evropskim festivalima po prvi put izložena kvalitetnom komercijalnom filmu na kakav nije navikla.

Skorcezeov film, adaptiran od strane Vilijama Monahana, verno prati original u detaljima zapleta i prenošenjem svih ključnih scena. Najveća razlika je u proširivanju uloge žene psihijatra, koja postaje tačka dodira dva sveta, kriminalnog i službenog u kojima se kreću pojedinci osuđeni da se pretvaraju i igraju nametnute uloge do trenutka kada izbor između dobrog i lošeg postaje prekomplikovan, ne zbog etičkih, već praktičnih dilema prouzrokovanih isprepletenim nitima višestrukih lojalnosti i prevrtljivošću ostalih likova s obe strane zakona.

Značajno proširena radnja Skorcezeovog filma ima svoje opravdanje u briljantnim ulogama koje su ostvarili Alek Boldvin i Mark Volberg, tumačeći nove likove koje je stvorio scenarista Monahan. Skorcezeov rad sa glumcima na ovom filmu zaista zaslužuje sve pohvale uz jedan izuzetak. Taj izuzetak je najveće glumačko ime koje se pojavljuje na špici, Džek Nikolson.

Nikolsonu je dodeljena uloga Frenka Kostela, pandana gazde Sema. U Lauovom filmu, Sem je bio dežmekasti nitkov koji svoju pravu prirodu krije iza izgleda dobroćudnog ujaka što je savršeno odgovaralo legendarnom poreklu Trijada u dinastičkoj borbi i kasnijoj degradaciji ovih tajnih društava u iznuđivačke organizacije.

Nikolson je od početka filma kombinacijom kostimografije i glume predstavljen kao primitivan, pohlepan i psihopatski nastrojen šef irske kriminalne organizacije koja se samo po akcentu razlikuje od kriminalaca iz drugih Skorcezeovih filmova sa sličnom tematikom. Kostelov lik zauzima mnogo veći prostor i značajnije utiče na pokretanje radnje i trku ko će pre raskrinkati lažni identitet dva glavna lika, međutim sav dograđeni materijal koji se nije nalazio u originalu-Infernal Affairs, biva obezvređen njegovom glumom.

Kao da je opšte pretvaranje pred kraj filma dosadilo i Nikolsonu i pred vašim očima, zahvaljući glumi koja se samo može opisati kao kreveljenje, lik Frenka Kostela nestaje i biva zamenjen Derilom van Hornom, Nikolsonovim likom iz Veštica iz Istvika, ujedno i najekstremnijim primerom načina glume koji je ovaj glumac kasnije primenjivao po potrebi, od filma do filma, bez obzira na opravdanost takvog stila zahtevima priče ili karakterizacije.

Upotreba rok standarda i brzih montažnih rezova uz energične pokrete kamerom samo stvara tok misli u glavi koji nabraja reciklirana Skorcezeova ostvarenja: Ulice Nasilja, Dobri Momci, Kazino…

Van nivoa priče, po određenim replikama, pominjanjem zakona o borbi protiv terorizma tzv. “Patriot Act” i konačno poslednjim kadrom filma, telegrafisanjem gledaocu šta treba da misli, jasno je da Skorceze kroz priču o zameni identiteta, neprestanom laganju svih pa i sebe samog, koje na kraju korumpira srž ličnosti, želi da prikaže svoj stav o stanju politike i javnih poslova u SAD.

Da se korupcija u Bostonu uči od malih nogu i dopire do vrhova vlasti, da se pod sjajem zlatne kupole kongresa Masačusetsa kriju pacovska gnezda, eksplicitna je poruka ovog filma koja samo odvlači od sjajno transponovane triler postavke Lauovog originala.

I tu se vraćamo na priču o manirizmu. U ovom filmu nema ničega novog u odnosu na Skorcezeovu i Nikolsonovu dosadašnju filmografiju. Sve što je dobro preuzeto je iz originala, dok veći prostor koji zauzimaju dva lika, Kostelo i psihijatar Madolin, i sjajna gluma tumača sporednih uloga ne utiču bitnije na celokupni doživljaj Dvostruke Igre.

Skorcezeov problem je što se od fantastičnog uspeha filma Dobri Momci za koji nije osvojio Oskara za najbolju režiju, vrti u začaranom krugu filmova ličnih tematskih opsesija velikim problemima, na primer: Kundun, Bande Njujorka; i otvorenoj jurnjavi za neuhvatljivim oskarom-Avijatičar.

Jedino novo u njegovoj karijeri je Lionardo Di Kaprio koji posustalom Skorcezeu još nije uspeo da podari nadahnuće koje je svojevremeno imao u partnerskom i stvaralačkom odnosu sa De Nirom. Da je ista pažnja posvećena sporednim ulogama u ovom filmu podarena kontroli razuzdanog Nikolsona i koncentraciji na maštovitija režiserska rešenja, umesto manirističkom poigravanje odnosom pokreta kamere i montažnih rezova s muzikom, za koje je Telma Šunmejker, Skorcezeov stalni montažer, dokazano majstor, ovaj film bi imao nešto novo da ponudi. Ovako, u pitanju je pokušaj da se upotrebom dokazano uspešnog materijala na brzinu maznu neke pare i usput podupru akreditivi liberalno demokratskog umetnika i aktiviste.

Dvostruke Igre nije loš film, ali Skorceze je svojim kompletnim delom sebi postavio veoma visoke standarde tako da je publiku poslednjih godina osudio na posmatranje tužnog spektakla traćenja njegovog bogatog talenta. Imajući u vidu poreklo inspiracije, zaista radikalni poduhvat bi bio snimanje ovog rimejka u San Francisku ili Njujorku, među kineskom populacijom, ali onda ne bi bilo razloga da se tu gurnu i Lionardio i Džek i Met, a već gotova Italijanska rešenja koja se s lakoćom primenjuju na Irce ne bi palila kod Kineza čija se kultura drastično razlikuje.

Dvostruka Igra je nedorečen film. Na pola puta između ambicije da se osvoji Oskar i želje da se uzmu pare komercijalnim filmom kome je lični pečat dat “autorski patentiranim” pokretima kamere, montažnim rezovima, muzikom i likovima.

Kao što na novom albumu U2 ne očekujete nešto što već niste čuli na svim prethodnim ni u ovom filmu nećete videti nešto novo kod Skorcezea.

DVOSTRUKA IGRA (The Departed)
Režija: Martin Skorceze
Scenario: Vilijam Monahan po scenariju Alana Maka
Glavne uloge: Džek Nikolson, Lionardo Di Kaprio, Met Dejmon, Martin Šin, Alek Boldvin, Mark Volberg