Končalovski: Krcko Oraščić 3D

Kako je Puškin rekao – postoje tri strune na kojima umetnik svira a one su: smeh, suze i strah. Kao tri maske u grčkoj tragediji. Ukoliko postoje ta tri elementa u filmu, možete ga gledati mnogo puta i takav film preživljava vreme.

Kada malo bolje razmislim, čoveka pokreću strah od smrti i taština, zapisao je svojevremeno u svojoj knjizi „Niske istine” filmski reditelj, scenarista i pisac Andrej Sergejevič Mihalkov Končalovski, esencijalno opisavši svoju pokretačku snagu koja ga je vodila od Rusije do Amerike i nazad, u potrazi za suštinom filma i suštinom postojanja.

Autor antologijskih filmova kao što su „Prvi učitelj”, „Sibirijada”, „Ujka Vanja”, nagrađivanih dela „Marijini ljubavnici”, „Pomahnitali voz”, „Pirgava koka” i „Kuća ludaka”, bioskopskih hitova „Tango i Keš”, „Homer i Edi” i „Najuži krug”, posle ponovne duže pauze, učinio je snažni iako neočekivani korak dalje. Snimio je 3D film! Uz pomoć CGI tehnologije (kompjutersko-grafički inženjering), uz učešće glumaca Džona Tortura, Natana Lejna i Ele Fening, načinio je filmsku interpretaciju popularne bajke koja je inspirisala vanvremeni balet Petra Iljiča Čajkovskog – „Krcko Oraščić”, i zajedno sa svojim američkim producentima predstavio ga na „maršeu” 63. Kanskog festivala.

Bio je to sjajan povod za ponovni susret sa umetnikom koji još od svog rođenja pripada kulturnoj eliti: otac Sergej Mihalkov – omiljeni dečiji pesnik i autor stihova ruske himne, majka Natalija Končalovska – pesnikinja, prevodilac, unuka slikara Vasilija Surikova i ćerka slikara Petra Končalovskog, brat – Nikita Mihalkov. A on – umetnik izvanrednog obrazovanja, koji je drugovao s Tarkovskim (Končalovski je koscenarista „Andreja Rubljova” i „Ivanovog detinjstva”), Kurosavom, Marlonom Brandom, doživeo svojevremeno progon iz sopstvene zemlje, uspeh u Holivudu i ponovni povratak na rodnu grudu – u Rusiju, u zemlju koju, kako kaže, „njegov brat Nikita, romantik sa snovima i izvesnom dozom energije zablude, pomalo idealizuje u svojim filmovima”.

„Krcko Oraščić 3D” pred svetskom, pa i našom publikom, pojaviće se tek za Božić.

Davno sam još pročitala da ste oduvek imali na umu Čajkovskog i „Krcka Oraščića”, ali je poznato i to da je ovaj Vaš film veoma dugo nastajao?

Mnogo je razloga za to, a jedan od njih je što je ovo bio projekat izuzetno velikog budžeta, više od 90 miliona dolara, od čega je najveći procenat valjalo potrošiti u SAD. Da bi se skupio toliki novac morali smo da radimo polako jer nismo hteli da radimo nikakav „fast fud”. S druge strane, vreme je potrošeno i na to što sam, sticajem okolnosti, bio prisiljen da radim tri verzije filma, da bih na kraju opet shvatio da je film predugačak. Moja prva verzija trajala je dva sata i deset minuta i mislio sam da je to briljantno, ali kada sam počeo da ga prikazujem test-publici shvatio sam da nije toliko dobar koliko sam mislio. Počeo sam ponovo da krojim film prema željama onih kojima je i namenjen. Kao što znate, Čarli Čaplin je svaki svoj film pokazivao prvo test publici, budno pratio i zapisivao njene reakcije i tek onda odlazio u finalnu montažu.

Zadržali ste se previše u montaži?

Radio sam montažne rezove vrlo dugo kako bih oblikovao film, ali i otkrio da reditelj nikada ne može da „reže” svoj film, te sam na kraju mnogo toga prepustio svom montažeru. Sve u svemu, kako bih načinio film kraćim uradio sam čak 17 verzija! Ovo što ćete sada gledati je upravo ta sedamnaesta, od sat i četrdeset minuta i veoma sam srećan!

Kome je Vaš „Krcko Oraščić” namenjen?

Nije za decu, nije za odrasle, već film za sve i svakoga, a takve je filmove veoma teško raditi. Kada kažem za sve onda mislim na to kako su „Čarobnjak iz Oza” i „Meri Popins” preživeli vreme i kako su još i danas filmovi za sve, i velike i male. U čemu je tajna ovakve večnosti? Kako je Puškin rekao – postoje tri strune na kojima umetnik svira a one su: smeh, suze i strah. Kao tri maske u grčkoj tragediji. Ukoliko postoje ta tri elementa u filmu, možete ga gledati mnogo puta i takav film preživljava vreme. Uz današnje filmove fantazije ne možete da se smejete ili plačete, možete samo biti zabavljeni, ponekad čak i nasmejani, ali kada izađete napolje shvatite – to je to i ništa više. I nećete ga nikada ponovo gledati jer vam ništa nije ostalo unutra, ni u srcu ni u mislima. Takvi filmovi su zapravo jedno veliko ništa.

Potrebno je da imaju i snažnu priču?

Mnogo je važnije da imaju snažan način pričanja priče. Znate, ne postoje dosadne priče već isključivo dosadni pripovedači. U tom smislu imate filmove koji imaju veoma zanimljivu priču, ali su loši. Može to biti i 3D film s fantastičnim vizuelnim efektima, a da je veoma dosadan. Mišljenja sam da je tajna filma u tome da vas dirne, bilo da vas nasmeje, rasplače ili zastraši.

Da li će Vaš „Krcko Oraščić” nekoga uplašiti?

Kada sam radio jednu od montaža pomislio sam da nije dovoljno zastrašujući. Kreirao sam svet pacova kao neprijatelja glavnoj junakinji i njenim prijateljima, a ne Čajkovskovljevog miša, jer sam smatrao da ljudi ne bi voleli miša za neprijatelja zato što je Miki Maus bio heroj a ne negativac. Zato sam smislio lik pacova, a sva sreća što „Dizni” nije toliko eksploatisao ovakav lik te nije postao arhetipski.

Šta radi taj Vaš pacov?

Moj pacov preuzima i teroriše čitav grad, u ovom slučaju Beč iz 1920. godine, estetski fantastičan i čist. Film ima modernu konotaciju, ali je zapravo ponovljena priča E. T. A. Hofmana „Krcko Oraščić i kralj miševa”, osim što je umesto lika Majera sada tu lik Alberta Ajnštajna koga igra Natan Lejn, senzacionalni pevač i igrač. Hteo sam da Čajkovski i zapeva, pa sam zamolio Tima Rajsa da napiše stihove i bio sam oduševljen kada je on pristao. Imati Tima Rajsa da ti napiše stihove je apsolutno fenomenalno jer je on tako sjajan poeta da je čak stavio stihove i u teoriju relativiteta. Tako da u filmu imate i ujka Alberta kako deci peva svoju teoriju relativiteta!

Koristili ste skupu i delikatnu tehnologiju, čini se sa entuzijazmom deteta koje srećno otkriva novu igračku?

Ja sam i inače podetinjio uz svog šestogodišnjeg sina! Upotreba novih tehnologija za stvaranje treće dimenzije, poklapa s pričom i sa sjajnom muzikom Čajkovskog. Ta alatka je došla do mene i rekla : „Upotrebi me”, a ja sam joj odgovorio : „Zašto da ne”.

Radoznalost ili pomodnost?

Tačno je da je zavladala moda 3D filmova, ali treba imati u vidu da je CGI kao crni kavijar. Ne možete pojesti celu teglicu jer ćete dobiti dijareju. Tako je i sa CGI. Treba ga koristiti u pravim dozama, diskretno i otmeno. Vidite, uvek sam se pitao kako to da Supermen nikada nigde nije udario? On leti suviše savršeno! To nije moguće! Mislim da je potrebno da ponekad u nešto udari, jer on nije savršen i to bi onda bio mnogo bolji CGI. Hoću da kažem da vas CGI uslovljava da činite stvari lakšim i to je pogrešno.

Vama je pošlo za rukom da izbegnete greške?

Evo kako. Radio sam sa sjajnim ljudima, a kako je „Krcko Oraščić” stvorenje od drveta, oni su smatrali da treba da ga načine pokretnim i okretnim, sofisticiranim, sa svom mogućom mimikom na licu. Rekao sam im: „Nikako, neću ništa od toga, on je prokleta drvena lutka koja jedva može da hoda!” I ponosan sam što sam tako uradio, jer me sada ljudi pitaju gde sam pronašao tako dobrog lutkara. „Krcko” zaista izgleda trapavo kao prava drvena lutka, a vidite mu sve emocije. Tako se treba služiti kompjuterskom grafikom. To je veoma važna i veoma snažna alatka koju treba koristiti pažljivo. Sada je jasno da sam učinio pravu stvar i tako stvorio film koji će voleti da gledaju i sredovečni ljudi.

To Vam je važno?

Ja volim kada pedesetogodišnjaci gledaju filmove u bioskopu, a oni neće tamo otići da gledaju „transformerse”. U tom smislu sam želeo da napravim film koji će zaista biti ono što nazivaju porodičnim filmom. „Diznijeva” glazura je u tom smislu veoma pametna i veoma svrsishodna. Moj film ima divnu i popularnu priču, izvrsne likove, filozofski bekgraund, parabole i svega onoga sa čim se možete identifikovati. Zaista smatram da je teško identifikovati sebe sa onom ženom plave kože iz „Avatara”. Mnogo je lakše identifikovati se s Kejt Vinslet.

Muzika Vas tokom čitavog života prati, da li ste ovaj film radili i kao omaž Čajkovskom?

Čajkovski je deo moje tradicije, moje kulture. Muzika je uvek u mojoj glavi, jer sam je studirao, proučavao i svirao veoma mnogo i dugo. Muzika je uvek važna u mojim filmovima. Često kažem da ako ja nešto u filmu zeznem, staviću neku muziku unutra. Što se tiče „Krcka Oraščića” u samom startu sam smatrao da ne treba da bude mjuzikl, ali da ima mnogo sjajnih, kratkih muzičkih numera. Ovaj balet Čajkovskog je svetski „brend”, a ja sam smatrao da ga treba upotrebiti na drugačiji način. Moj film je priča s pevanjem i igranjem, ali je i bajka. Tako da sada imam klasičnu, zabavnu bajku, pomalo ekscentričnu i teatralnu, baš kao što je to „Meri Popins”.

Jeste li pokazali film Nikiti Sergejeviču?

Ne. Mi jedan drugome ne pokazujemo filmove. Mi smo vam kao dva lava koja kruže oko istog žbunja.

Potučete li se ponekad?

Možemo da se tučemo koliko hoćemo, ali zna se – ja sam stariji brat!