Skadar: borba protiv predrasuda

Ako ste avanturista, onda ćete se od zamišljene tačke u Crnoj Gori okrenuti levo i poći put Ulcinja. Pa i još dalje, ka novootvorenom graničnom prelazi Sukobin, tridesetak kilometara severoistočno od najjužnijeg jugoslovenskog grada. Međutim, ovde ćete naići na prepreku koja se zove nedostatak saobraćaja. Kombi prevoznici, koji nisu samo pančevački izum, krstare i ovim područjem, ali samo i isključivo ujutro, vraćajući se kasno popodne. Opet vam jedino preostaje taksi i  20 evra do granice sa Albanijom. Stopiranje ne dolazi u obzir, iz krajnje praktičnih razloga. Kratki planinski useci i blaga uzbrdica koja prati uski asfatni put jedino je što se može, uz krave i magarce, videti uz put.

Sledi prolazak kroz Vladimir, selo u kome verovatno odavno više nema ni jednog Vladimira, ali zato ima crveno-crnih zastava na pretek. Pazarnim danom naročito je zanimljivo, pa se uz put mogu videti zaista zanimljivi likovi i motivi. "Monet", jedna od dve crnogorske mobilne mreže rasprostranjena je i po ovim gudurama (dobro se kotira i u samoj Albaniji iako u ovoj zemlji takođe postoji mobilna mreža), tako da možete videti čobane koji u društvu životinja koje čuvaju, prijatno ćaskaju mobitelom. Odatle drum vodi prema u tom smeru poslednjem mestu u SCG, malom seocetu Sukobin na samoj SCG-albanskoj granici. Jedna prodavnica, u blizini jedna kasarna, sveprisutne krave, i to je sve.

Slobodan ulaz

Pružene lične karte, uz pasoše, potvrdile su identitet i odagnata je pretpostavka službenog lica da se radi o pokušaju trgovine belim robljem ili nekakvom prelasku radi sumnjivih delatnosti ("ukrajinska veza" trgovine ženama, kažu da baš ovuda negde prolazi, kao i putevi droge). Ali, sigurno nije odagnato čuđenje šta mladi par traži u "zemlji orlova", u kojoj je prema nekim tvrdanjama, rizično kretanje i samih njenih stanovnika, a kamoli stranaca, pa još i Srba. Podozrivi i krajnje sumnjičavi pogledi trojice službenika crnogorske policije, i opet na "ničiju zemlju". Kao kakav usud, ili u stvari dokaz koliko smo "dobri" kao komšije; opet nas presreće jedna vojna tema-ovaj put to su dobro poznati bunkeri, strategijom Envera Hodže rasuti po vasceloj Albaniji a ponajviše u pograničnom delu prema nekadašnjoj SFRJ. Teški staljinistički komunizam, najvećeg neprijatelja pronalazio je u jugoslovenskom modelu "crvene budućnosti".

Za ulazak u Albaniju u turističkoj sezoni ne treba viza, ali se plati se ulazna taksa od 10 dolara (dolar se bolje kotira od evra). Ako ste autom, prođete kroz bazen neke tekućine, valjda dezinfikacionog sredstva protiv slinavke i šapa. Sa albanske strane granice opet začuđeno lice službenika koji će na lošem srpskom upitati za razlog posete. Iščuđavanju nema kraja ako ogdovorite da je motiv vašeg putovanja turističke prirode, ali sigurno nećete naići na neprijatnost bilo koje vrste. Bar ne na granici. Ulazak u najsiromašniju zemlju Evrope koja je na glasu kao jedna od najnebezbednijih destinacija "stare dame", ipak je na lični rizik.

Kažu da je Albanija napravila ohrabrujući napredak u protekle tri godine i sada je, u određenim aspektima u vrhu reformskih zemalja jugoistočne Evrope. Posebno se napominje da je sve do 1999. godine u severnoj a naročito u severoistočnoj Albaniji vlast bila u rukama lokalnih bandi, zemlju je pogađalo bezakonje i oštre političke konfrontacije vlasti i opozicije. Nakon ozbiljnijeg angažovanja OEBS-a primetni su rezultati ponajviše u samom organizovanju države, njenoj decentralizaciji i reformi policije. Na ulicama albanskih gradova patroliraju brojne dobro naoružane patrole policije. Korupcija koja je ovde bila naročito izražena svedena je na znatno manju meru što potvrđuju brojni izveštaji različitih misija koje su prisutne u ovoj zemlji. Ipak, pošast trgovine drogom i ljudima još uvek je veoma prisutna. Zato podozrenje vlada prema svima koji bez nekog primetnog razloga žele da posete ovu zemlju.

Dobar glas daleko se čuje

Odmah tu, na albanskoj strani, nalazi se selo Murićani. Meštani ovog zabačenog sela, kao uostalom i u celoj Albaniji, slabo stoje sa poslom. Dovijajući se na razne načine da zarade neki lek (100 leka - jedan evro), mnogi od njih obavljaju i taksi usluge. Na divlje. Treba imati toliko sreće pa nabasati na Bedri Hasimija, zadnja pošta Murićani, i da sasvim bezbedno i bez straha (koliko je to moguće) uđete u Albaniju. Naravno, i to ima svoju cenu, pa će celodnevni aranžman koji uključuje odlazak do Skadra, obilazak ovog mesta i povratak do granice koštati 20 evra (kažu da toliko iznosi i prosečna plata u Albaniji). Ovaj Murićanin, na lošem srpskom, objasnio nam je da su Vojvođani naročito cenjeni u Skadru otkad je do njihovog grada stigla humanitarna pošiljka brašna u ono vreme sredinom devedesetih kada se Albanija raspala nakon sloma piramidalnih štedionica (kao kod nas Jezde i Dafine).

Od granice do Skadra putuje se 15 kilometara, ili oko sat vremena. Vremenski izraženo, put je duži zbog toga što se radi o kolskom putu, nešto kao kod nas put nasut rizlom. Nema asfalta. Lep krajolik narušavaju oronule udžerice i blato, vrlo često na putu se ispreči po koja krava i magare. Saobraćajni znaci su upadljivo malih dimenzija a duž celog puta nalaze se već pomenuti bunkeri.

Lokalna globalizacija

Prvo sledeće mesto od granice je Obljika i deluje vrlo siromašno. Kasnije put vodi duž reke Bojane, i tu nas čeka prvo iznenađenje. Radnici ogaravljena lica razbacuju asfalt ispod finišera. Iza se cakli novi put. Sledi objašnjenje: Albanci grade put od Skadra prema granici da se povežu sa lukom Bar. Strateški interes, ili nešto drugo? Sledi novo iznenađenje: most na Bojani kojim se prelazi na skadarsku stranu obična je gvozdena konstrukcija sumnjive izdržljivosti popločan drvenim gredama širine jedne kolovozne trake! Pa sad, usudi se i pređi! No, mercedes (mnogi, gotovo svi koji u Albaniji voze, poseduju mercedese starijih generacija pa je popularna taksistička “stodvaestrojka” nacionalno vozilo) klizi preko mosta. Preko je stari grad Skadar na Bojani. Tu je prilika da u podnožju grada obiđe katolička crkva, koja nije jedina bogomolja hrišćana. U Skadru ih ima još, kao i džamija ali i pravoslavnih hramova. Sve se to ubrzano gradi, jer je u Albaniji religija u vreme komunista bila zakonom zabranjena.

U centru Skadra istovremeno se kreću automobili (mercedesi), ljudi, zaprege. Nema semafora, nema zebri. Uživancija, prelaziš gde hoćeš. Kafić u centru nosi naziv "Don kafe". U Albaniji je ova kafa, kao i kod nas vrlo popularna, što dovoljno govori o nekoj lokalnoj varijanti globalizacije. Tome u prilog govori i to da ako hoćete da kupite čokoladu u Albaniji, kupićete Mars, Snikers ili Milku. U Albaniji ne da nema fabrike čokolade, već nema ni potrebe za njom. Što kad je Milka slađa? Ako pak, hoćete da kupite dres nekog domaćeg fudbalskog ligaša, na primer Vljaznije (Jedinstvo) platićete ga 5-10 evra. Toliko o predrasudi da će te, ako zamenite 10 evra u Albaniji, moći da "kupite ceo grad". Jedina prava albanska robna marka je čuveni (i odličan!) konjak Skenderbeg. To se ne sme propustiti, ako ste već u Albaniji. Za sladokusce, nije loše ni Premium Tirana pils, najbolje domaće pivo. Naravno, zar treba pomenuti da se može kupiti i Hajneken, Amstel, Efes. Ako vas interesuje muzika, uz originalni albanski hip-hop, možete nabaviti hitove domaćih folk izvođača ali i, nemojte se iznenaditi, na policama se nalaze kasete Dragane Mirković, Mileta Kitića a Lepa Brena se ovde još uvek pamti i sluša.

Oronula obala

Pored toga što naši susedi muku muče sa strujom koje ovde često nema po 15 sati, ni turizam im baš ne ide od ruke. Tako je za albanske pojmove poznato turističko mesto Široka koje se nalazi na Skadarskom jezeru zvrji prazno i deluje poprilično oronulo. Pomalo i sablasno. Što se mora tiče, kažu da je albanska obala slična ulcinjskoj Velikoj plaži a da su je ove sezone zaposeli - turisti sa Kosova. Sudeći po praznim ulcinjskim plažama, biće da je istina. Inače, u Albaniji kažu da ne vole previše Kosovare. Uostalom, Kosovo je za njih druga, susedna zemlja i malo šta će vas u Albaniji asocirati na Kosovo. Čak i dnevne novine, svih šest albanskih izdanja, prioritet u izveštajima daju lokalnim i globalnim temama i tek po negde se može naići na vest i sa Kosova, one što se mogu pročitati i u crnogorskim i srpskim listovima. Najčitanije dnevne novine naših južnih suseda se Gazeta Šćiptare, Tema i Šekulji i one koštaju 30 leka (18 dinara). U Skadru izveštava i lokalna televizija a mnogobrojne antene velikog dometa okrenute su uglavnom ka Italiji.

Zanimljivostima nikad kraja ali dok sunce zalazi nad Skadarskim jezerom i kad umorne oči i noge zatraže odmor, po skromnom mišljenju potpisnika ovih redova pametnije je uputiti se prema granici nego ka nekom od skadarskih hotela. Stranac u noći u Albaniji ipak je tema za neku drugu priču.