Bizarne teorije: Putin umro, dvojnik u Kremlju, Arkan živ...

Godina navodne Putinove smrti kao i uzrok iste ne poklapaju se na mnogobrojnim ruskim sajtovima i napisima na društvenim mrežama, ali među teoretičarima zavera dominira 2012. godina, a većina je složna u tvrdnji da je rak pokosio predsednika.

U prilog tvrdnji da je ruski predsednik teško bolestan objavljeni su i videosnimci u kojima se analizira njegov izgled – te se u prilog njegovoj bolesti navodi „nezdrava“ boja lica, premeštanje s noge na nogu prilikom održavanja govora, otežan hod... Kao dokaz postojanja Putinovog dvojnika ili više njih teoretičari zavere navode da su „jasno uočljive“ promene na licu i telu ruskog predsednika, od oblika usana, nosa i ušiju, boje očiju, do drugačijeg izgleda njegovih šaka. Oni odbacuju glasine o plastičnim operacijama „pravog“ Putina, tvrdeći da je nemoguće uz pomoć hirurga toliko promeniti lični opis. Glasine o Putinovoj smrti posebno su se podgrejale, pre nešto više od godinu dana, kada se lider Rusije više od nedelju dana nije pojavljivao u javnosti. Zabrinutost za Putinovo zdravlje i izostanak iz javnog života poprimio je svetske razmere. Mediji su masovno objavljivali tekstove pod naslovom "Gde je Putin?" urkos saopštenjima iz Kremlja da Putin obavlja svoje dužnosti, ali nisu svi sastanci za javnost. Društvene mreže su i tada ruskog predsednika uveliko sahranjivale.

No, nisu samo Rusi skloni kovanju zavera kada je reč o političarima i svetski uticajnim ličnostima.

Ta „boljka“ nije zaobišla ni naše prostore, te se uglavnom oko godišnjice smrti Josipa Broza Tita pojavi sijaset tekstova o brojnim teorijama zavere koje nastoje da razotkriju pozadinu ogromne Titove moći i ugleda u zemlji i svetu. U njegovim "nezvaničnim biografijama" često možete da naiđete na niz više ili manje proverenih informacija koje su vremenom postale legende u koje mnogi bezrezervno veruju.

Tito je, po tim navodima, bio agent NKVD-a, imao je snažne veze s masonima koji su uticali na događaje u bivšoj Jugoslaviji, pre smrti je prešao u islam, ali priča koja se najduže zadržala u narodu bila je ona da ga je u jednoj fazi života zamenio misteriozni infiltrator, dvojnik kog je obučavao ni više ni manje nego Staljin.

Priča se i da je sahranjen bez ideoloških obeležja jer je bio mason, čak i da zapravo nije sahranjen tamo gde mu se grob nalazi, u Kući cveća na Dedinju.

Ni pokojni predsednik SRJ Slobodan Milošević nije bio pošteđen teorije zavere nakon smrti. Prema pojedinim tvrdnjama, Milošević nije umro u Hagu 2006. godine, ali jeste pet godina kasnije, u Rusiji, gde je boravio posle „odlaska” iz Ševeningena. Kako je "napustio" Hag nije objašnjeno, ali je zato navedeno da je sahranjen u predgrađu Moskve i da stariji ruski bračni par održava njegov grob, koji je, naravno, bez imena i oznaka.

Zapad, takođe, često „trese“ groznica zavera, te se iz godine u godinu pojavljuju novi „dokazi“ o tome kako Adolf Hitler nije izvršio samoubistvo već je prebegao sa Evom Braun u Argentinu gde je prema mišljenju jednih preminuo 13. februara 1962. u 73. godini života, dok drugi tvrde da je živeo još dvadesetak godina.

I atentat na američkog predsednika Džona Kenedija pokazao se kao "plodno tle" za svakojake misterije. I dan danas se polemiše da li je iza atentata stajao SSSR, Fidel Kastro, CIA ili neko četvrti.

Kako i kada nastaju teorije zavere?

„Da bi bila efikasna, teorija zavere mora da ima zrnce istine – događaj oko kojeg se konstruiše cela ideologizovana priča, kako bi njome mogle da se opravdaju neke političke aktivnosti, ne samo u svrhu podrške sopstvenoj, već i u cilju „raskrinkavanja“ i opravdanja mržnje suprotne strane. Oni koji kreiraju teorije zavere sumnjaju u određene interpretacije koje dolaze od suprotne ideološke pozicije ili se suprotstavljaju zvaničnim objašnjenjima vlasti i medija. Onda se traži „rupa“, nedoslednost u zvaničnom objašnjenju kako bi se pokušalo da se domisli alternativna interpretacija koja uključuje određeni krug moćnih ljudi, aktera i institucija i implicira zaveru. Tu dolazi do problema kod teoretičara zavere, jer kad ne mogu na osnovu postojećih informacija da slože koherentnu interpretaciju, onda kod njih proradi politički motivisana mašta. Neki autori bi rekli da oni te odstupajuće podatke fetišiziraju. Kada ne mogu da ih objasne, u priču uključuju sve veći broj aktera, pa interpretacija postaje sve manje uverljiva “, rekao je nedavno za “Dojče vele” politikolog Nebojša Blanuša.

Psiholozi tvrde da se teorije zavera uglavnom rađaju u vremenima nesigurnosti i straha: nakon terorističkih napada, tokom finansijskih kriza, težih epidemija i nakon prirodnih katastrofa. Objavljena istraživanja ukazuju na to da, onda kada ljudi osećaju „gubitak tla pod nogama”, pokušavaju sami da dokuče uzroke neizvesnih situacija. Asocijativni niz tako ih vodi do izvlačenja zaključaka kroz povezivanje tačaka koje uopšte ne moraju biti povezane u realnosti, dok osećaj sigurnosti i kontrole funkcionišu kao odbrambeni mehanizam za teorije zavera.

I dok je ranije teorijama zavere bilo mesto za kariranim stoljnjacima zadimljenih kafana i opskurnim časopisima s velikim tiražima samo u kriznim vremenima, od trenutka kada se dostupnost vebu podrazumeva, internet je postao vurtuelni bircuz u kome je svakom dozvoljeno da iskaže svoje misli, koliko god one bizarne bile. Društvene mreže su svemu tome dale dodatni zamajac koji su mnogi prepoznali kao neiscrpnu mogućnost da unovče ljudsku znatiželju i sklonost ka verovanju u neverovatno.

Dakle, kada vam na ekranima besomučno iskaču napisi tipa “Arkan je živ, Ceca ga redovno obilazi na Kipru” ili “Ekskluzivno - Arkan uslikan u Beogradu, promenio lični opis”, budite sigurno da je vaš klik na tu “vest” put do reklame od koje će neko zaraditi koji cent, prečica do virusa zbog kog ćete verovatno morati da reinstalirate svoj računar, mogućnost da servirate lozinke svih svojih naloga na internetu i druge lične podatke ili svo troje.