Zakon: Bolje tući nego pretiti

Pre tri godine, prilikom obavljanja svog snimateljskog posla, pred stotinama svedoka, napadnut je i teško povređen kamerman TV B92 Boško Branković. I pored napada, uspeo je da snimi sam napad i napadače gotovo do direktnog udarca. Neposredno pre toga napadnut je fotograf agencije Fonet i razbijen mu je fotoaparat.

Napadači su tog dana demonstrirali protiv hapšenja Radovana Karadžića i njegovog isporučivanja Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu. Boško, koji je bio na radnom zadatku izveštavanja javnosti o ovom važnom događaju, poznat je i cenjen kao veliki profesionalac, kao odgovoran i hrabar, što je između ostalog dokazao pribranošću snimajući direktan napad na njega.

Tada se moglo videti da mladići koji podržavaju optuženog za ratne zločine napadaju osobu koja se bavi poslom od posebnog društvenog interesa, koja im se ničim nije zamerila niti izazvala potrebu za nasiljem, lome mu nogu, udaraju ga u rame i razbijaju mu kameru. Bilo je to direktno sprečavanje prava svakog građanina da sazna šta se događa u zemlji, napad na lice koje obavlja svoj posao od posebnog značaja, napad na imovinu kompanije čija je osnovna delatnost praćenje događaja i izveštavanje o njima.

Tri godine trebalo je sudu da za nešto što je bilo očigledno, čak snimljeno – donese presudu. Bio sam na izricanju presude i osećao sam se posramljeno i kao građanin, i kao kolega prebijenog snimatelja, i kao neko ko već 22 godine vodi B92.

Čini mi se da ovde na delu imamo više problema, od kojih ću se osvrnutu samo na dva: ponašanje sudija i ponašanje zakonodavca.

Moj prvi utisak je da naše sudije uopšte ne prepoznaju društvenu opasnost napada na novinare. Stičem utisak da oni ne vide da je napad na Teofila Pančića nešto više od par čvoruga na glavi, ili napad na Brankovića nešto više od slomljene noge – da je to napad na elementarno ljudsko pravo, ne samo Teofilovo i Boškovo, napad na fizički integritet, kao i na pravo svih nas zajedno na informacije o tome šta se u društvu dešava kao preduslov da donosimo odluke o svojim životima zasnovane na istinitim informacijama.

Postoji ozbiljan problem sa kaznenom politikom, koji ne može da se svede samo na taj aspekt da sudije izriču niske kazne u okviru zakonom propisanog raspona, ili da kada ima više posebno olakšavajućih okolnosti idu i ispod zakonskog minimuma (a to je takođe dozvoljeno sa zakonom), već da je u našem kaznenom zakonodavstvu balans između društvene opasnosti nekog dela i za to delo zaprećene sankcije – potpuno izgubljen. Za ovo nisu krive sudije, za ovo je kriv zakonodavac.

Na primer, nakon izmena Krivičnog zakonika iz 2009. godine, za slučaj pretnje novinaru koja nije realizovana, propisana kazna je od jedne do osam godina.

S druge strane, ako realizuješ pretnju i naneseš nekom licu tešku telesnu povredu, ali mu život nije ugrožen, kazna je zatvor od šest meseci do pet godina.

Isto važi i za nasilničko ponašanje, kod koga je kazna zatvor do tri godine, a ako je taj čin izvršen u grupi ili je nekom nanesena laka povreda, kazna je zatvor od šest meseci do pet godina.

Po toj logici ispostavlja se da se više isplati izudarati novinara nego mu samo pretiti, a za to nisu krive sudije, nego zakonodavac direktno.

Kada se na to doda mogućnost da se kazna ublažava i ispod minimuma, ako postoje “naročito olakšavajuće okolnosti”, i praksa naših sudova da sve i svašta tretira kao olakšavajuću okolnost, dobijamo rezultate kakve imamo.

Sud je našao olakšavajuće okolnosti u slučaju Branković iako je prvooptuženi Savatović bio u bekstvu (i prvobitno nije bio obuhvaćen zahtevom za sprovođenje istrage – nije se vodila istraga protiv njega), tek je kasnije lišen slobode i protiv njega je podignuta optužnica, a takvo njegovo držanje posle izvršenog krivičnog dela može se tretirati jedino kao otežavajuća okolnost. Posebna stvar je uvođenje novih instituta, sa kojima naša tužilaštva i sudovi izgleda još ne znaju kako da barataju. Na primer, sporazum o priznanju krivice ili kućni zatvor.

Ovo sa kućnim zatvorom deluje potpuno neverovatno. Zakon kaže da ako je neko osuđen na zatvor do jedne godine, sud može odrediti da on tu kaznu izdržava u kućnom zatvoru. Naprosto mi je nelogično da pravi zatvor i prilično uslovno shvaćeno sedenje kod kuće (pošto to može da podrzumeva odlazak na fakultet, na posao, itd.) mogu da se menjaju 1 za 1.

Tako se dešava da se za pretnju novinaru preko fejsbuka dobija tri meseca zatvora, isto kao i kad neko prati novinara sa još jednim “ortakom” i sa metalnom šipkom, pa ga onda u autobusu i izudara tom šipkom po glavi, a kada neko izudara kamermana toliko da mu polomi nogu, i to sve zato što je snimio nekog drugog ko napada fotoreportera, ne dobije ni dan zatvora, nego odmor kod kuće 10 meseci, ili uslovnu kaznu.

Imam utisak, a i činjenice govore u prilog tome, da postoji opšti front protiv snažne nezavisne medijske scene, one koja bi učinila društvene poslove i odnose javnima i u interesu građana i razvoja društva. Poruke iz neotkrivenih nasilnih slučajeva s početka teksta, i ovakvih presuda – više su podstrekačkog i ohrabrujućeg karaktera nego što su kazne koje bi morale da suzbiju takvu vrstu kriminalnog ponašanja. Ovo je vreme kada novinari i mediji moraju da zbiju redove i pokažu mnogo viši stepen solidarnosti i jedinstva u zaštiti svojih elementarnih životnih i profesionalnih prava.

Ne tako davno mogli smo u medijima i u političkoj diskusiji da čujemo da se za okorele kriminalce i ratne zločince kaže da su “imali nestašluke u mladosti” (čitaj: pljačkali banke, prebijali, ubijali itd.). Ovakve presude kao da potvrđuju da takav sistem i kulturni model još uvek vladaju. Plašim se da uskoro ne dođemo u situaciju da društveno dominantno bude uverenje koje se i sada može čuti, na primer za prebijenog novinara istraživača – tako mu i treba kad čačka jače od sebe.

Pred nama je mnogo posla: reforma medijske sfere, novi moderni zakoni koji će štititi profesiju i podići je na viši nivo i to kao četvrti stub moći, ali i ozbiljna reforma i edukacija pravosuđa za doslednu i rigoroznu zaštitu javnog interesa i svih poslova od javnog interesa.